Нека буде Варнава

Какав патријарх треба Српској цркви?

Стереотип о урушеном моралном лику архијереја који су нам непријатељи давно наменили – замка је у коју смо се овај пут, у сусрет избору новог поглавара Српске цркве, сами уловили. Синодска одлука о месту избора гласања, па надаље спекулације о месту смештаја архијереја послужиле су таблоидима као још један инструмент за деградацију улоге СПЦ. Само чињеница да је најављено да се први пут од 1935. године избор апостолским жребом неће одвијати у Капели Светог Симеона Мироточивог, у згради Патријаршије, изазвала је многа нагађања. Спектакл је могао да почне!

ДВОР ИЛИ МАНАСТИР? Дилема око избора места одржавања Сабора и смештаја српских епископа актуелизовала је тему коју је владика Николај отворио давне 1930, полажући њено решење у оквиру избора – двор или манастир. Свестан опасности бирократизације највиших црквених органа, владика Николај подсећа да су српски патријарси некада живели монашким животом, и то у најбогомиљенијем, духовно најпросвећенијем и морално најсветлијем манастиру. Владика је опомињао да се вратимо моделу организације Пећке патријаршије.
„Ми смо обновили звање патријарха, али нисмо још ни обновили Патријаршију. То јест нисмо од обиталишта српских патријарха још свили једно духовно огњиште. Нити ћемо га икада моћи на други начин створити него по угледу на стару и свету, и истини свету, Српску Патријаршију. Двор или манастир? Уредимо ли дом појединих поглавара Патријаршије као двор, онда ће цела наша Патријаршија обновљена имати неки административни значај, но њен духовни и морални значај неће постојати. Сама та реч двор у вези са светим Патријархом саблажњива је. А зна се какве се сабласни лако гнезде, и народ најстрожег надзора у сваком двору, где су место монаха обичне слуге и слушкиње и где нема великих богослужења, молитава и читања. Или зар се ничему нисмо поучили из историје дворова појединих српских провинцијалних цркава? Ма како да је важна личност једног поглавара, двор ће га раслабити. И ма како да је обична личност једног црквеног поглавара, манастирски живот ће га оснажити и морално узвисити.“
Поред места избора, у јавности су се појавиле и извесне недоумице око тумачења појединих прописа који уређују поступак избора. Поступак избора, објашњава проф. др Зоран Чворовић, регулисан је појединим одредбама Устава СПЦ, као и одлуком Сабора од 24. маја 2005. године која је постала саставни део Устава СПЦ.
„Таква је најпре одредба о кворуму изборне седнице СА Сабор на којој се бира нови патријарх. Према члану 43 Устава СПЦ потребно је да седници Сабора који бира патријарха присуствује најмање две трећине епархијских архијереја, односно епископа који имају своје епархије. Ова норма не дозвољава тумачење према коме би и викарни епископи који немају своју епархију били урачунати у кворум изборне седнице СА Сабора. До шире јавности је доспело мишљење појединих епископа да викарни епископи не могу да гласају за избор новог патријарха, што је супротно важећем Уставу СПЦ, према коме викарни епископи не могу бити кандидати за новог патријарха, али учествују у раду изборне седници и располажу правом гласа. Иако је СА Сабор највиши законодавни орган СПЦ, на изборној седници Сабора на којој се бира нови патријарх не може да се промени ниједан од важећих прописа који регулишу поступак избора патријарха, пошто је чланом 63 ст. 2 Устава прописано да се не могу доносити нови црквено-законски прописи или мењати постојећи када је патријаршијски трон упражњен.“

ЈЕДАН ЕПИСКОП – ДВА ГЛАСА Према ономе што се може чути из добро обавештених црквених кругова, изгледа да су српски епископи једнодушни у ставу да владике које управљају упражњеним епархијама, епископи Јован (Шумадијска и Београдско-карловачка), Лаврентије (Шабачка и Ваљевска) и Јоаникије (Будимљанско-никшићка и Црногорско-приморска), располажу с два гласа. До оваквог тумачења, сматра Чворовић, по свему судећи се дошло тако што се на епископе који управљају упражњеним епархијама применио уставни пропис који омогућује епископу који не може да присуствује изборном Сабору да овласти једног присутног епископа да гласа за њега.
„Такво тумачење је, према мом суду, апсолутно правно неодрживо, јер се гласање по основу управљања упражњеном епархијом не може уподобити гласању за оправдано одсутног епископа. У првом случају епископ располаже са два гласа suo iure (по сопственом праву), док у другом случају присутни епископ располаже другим гласом на основу права (iure delegationis) које му је слободном вољом делегирао одсутни епископ.“
Када оставимо по страни процедурална питања, остаје оно суштинско, какав, с обзиром на историјски тренутак, патријарх треба Српској цркви.
Четрдесет и шести српски патријарх суочаваће се, сматра Чворовић, с бројним искушењима. Прву групу чине искушења обнове богослужбеног и организационог јединства СПЦ.
„Богослужбено јединство, као унутрашњи мистички темељ на коме почива и спољно организационо јединство СПЦ, нарушено је неспровођењем у појединим епархијама СПЦ бројних саборских одлука из деведесетих година прошлог века које су налагале да се поредак служења Св. литургија усклади са правилима Службеника. Саблазан богослужбеног нејединства стални је извор потенцијалних или стварних раскола. Као што је модернистичка и екуменистичка теологија била извор богослужбеног беспоретка, из њеног епискополатријског учења о епископу као пуноти црквене власти проистекле су центрифугалне тенденције у СПЦ које су током последње три деценије довеле до слабљења организационог јединства наше цркве.“

ПРИТИСЦИ ЋЕ ЈАЧАТИ Извесно је и да ће се СПЦ у скоријој будућности суочити и са све јачим захтевима да се њена организација прилагоди границама новостворених НАТО протектората на српском етничком простору. Такви политички захтеви, имаће, сматра Чворовић, псеудотеолошко оправдање у фанариотско-модернистичком учењу о осуди етнофилетизма и наводном изворном анационалном карактеру помесних православних цркава.
„Притисци ове врсте само ће јачати због чињенице да је Српска црква једина преостала српска национална установа која обједињује све Србе. У том смислу нови предлог Устава СПЦ, од чега један део врло утицајних епископа није одустао ни после краха предлога Устава из 2018, може бити инструмент за даљу дезинтеграцију СПЦ и обрачун с њеним националним карактером.“
На питање да ли би Српска црква у наредним месецима могла бити изложена снажном спољном притиску да промени свој досадашњи став о неканонском томосу о аутокефалности који је патријарх Вартоломеј даровао украјинским расколницима, те која би била цена евентуалне блискости с Фанаром, Чворовић каже да би цена била одрицања од националног светосавског карактера наше цркве. Такође, он упозорава да ће се у наредним месецима Српска црква суочити с притисцима да ревидира свој јасан, чврсти и више пута поновљени став о неприхватљивости закључења било каквог правнообавезујућег споразума између Републике Србије и тзв. Републике Косово, а који би довео до коначне ампутације КиМ из уставног поретка Србије. Таквом притиску Српска црква може да одговори само јачањем јединства у епископату и инсистирањем на право Цркве на аутономију. Насупрот томе, наглашава Зоран Чворовић, слабљење јединства међу српским владикама које свој видљиви израз има у афирмацији улоге Синода на штету Сабора, као и пристанак Цркве да у име псеудосимфоније једнострано пружа подршку државним властима, а да заузврат не буде саслушана и послушана у питањима националне културе, просвете и демографије, не гарантују да ће јавност и о питању Косова и Метохију у будућности чути јасан и гласан став из београдске Патријаршије.
Имајући у виду сва искушења с којима ће се СПЦ суочити у наредном периоду, јасно је да се од будућег патријарха очекује да буде смирен и мудар крмарош, веран канонима, а не Фанару, нити проруски, нити прогрчки, већ изнад свега војник Христов и војник Светог Саве. Колико Варнава (Росића) Српска црква данас има?