Најгледанији филм који нико није гледао

Удес филма „Дара из Јасеновца“

Сукоб два наша режисера око кандидатуре њихових остварења за Оскара, као и малициозна негативна критика „Даре из Јасеновца“ чувеног америчког филмског часописа „Варајети“ учинили су да ово дело о погрому Срба у Јасеновцу постане убедљиво најврелија тема на друштвеним мрежама и у овдашњим медијима

Протеклих недеља домаће остварење „Дара из Јасеновца“ Предрага Антонијевића убедљиво је најактуелнији, најчешће спомињани и најстраственије нападани и истовремено брањени филм од када је српске кинематографије, а да га скоро нико није гледао! Осим извесне, неки воле да кажу лажне, измишљене, мистериозне, тајне и какве све само не праве премијере у Грачаници, летос, заиста овај филм нико није ни могао да гледа јер нигде више није приказиван. Његова званична српска премијера је заказана тек за 21. април, а америчка дистрибуција је требало да почне 5. фебруара. Оба датума не значе много – нити се зна да ли ће заиста бити испоштовани, нити из перспективе невероватно страствених реаговања на овај филм која су се појавила и пре него што је дело дошло пред било коју публику. Свакако да је јасно већ из његовог наслова зашто је то тако. Али има и других разлога.

Безобзирна примена демократског насиља

Не само да је подстакао увек важне и невешто или тенденциозно под тепих гуране националне нетрпељивости између Срба и Хрвата, посебно њихових званичних и незваничних државних политика у међусобним односима, већ је, како то с наше стране увек бива, иницирао и унутрашње, српске и „другосрпске“, прозивке, блаћења, обрачуне, политичко разврставање и етикетирање. Дакле, ништа од оног ваљда и овде постојећег уметничког препознавања неког дела и у том светлу његовог оцењивања. Па ни од оног историјског које је, као и деценијама раније када је Јасеновац у питању, занемаривано и прећуткивано. Да историја, односно њено тумачење може бити релативна категорија, још једном се и овим поводом показало. Али и да су људска страдања и трагедије појединаца валута с којом се веома лако и профитерски разрачунавају они који нису страдали, такође је показао сада већ и добрано интернационализовани српски, онај, дакле, унутрашњи скандал око овог филма. Већ смо писали о сукобу аутора овог филма и Срдана Голубовића, који је снимио тешку породично-социјалну драму „Отац“, а поводом одлуке комисије која је ове године одлучивала о нашем кандидату за Оскара и определила се да истакнемо кандидатуру с филмом „Дара из Јасеновца“, а не с „Оцем“. Оцењено је да је баш ове године неопходно да „Дара из Јасеновца“ покуша да се домогне номинације за ову награду и „Отац“ је прескочен иако је објективно заслужио тај покушај. Главна замерка је да није испоштована процедура, тј. да „Дара из Јасеновца“ није била у неопходно дугој дистрибуцији да би била кандидована за Оскара. Пошто је, међутим, због короне одложена додела ове награде, вероватно је да ће с америчком дистрибуцијом, која би требало да је већ у току, тај услов бити испоштован. Уосталом, и многи су амерички претенденти за неку од статуета Америчке филмске академије одложили дистрибуције својих филмова и пренели их за почетак ове године не би ли били што „свежији“ за Оскаре. Ипак, да ли је могло да се сачека да „Дара из Јасеновца“ буде у трци за ову награду, заправо за освајање номинације за њу следеће године, а да се сада ипак пружила прилика Голубовићевом филму, остаје као питање без одговора. Додуше, није први пут, а свакако неће бити ни последњи, да избор надлежних органа и комисија ко ће у трку за Оскара изазове сукобе међу филмаџијама. Овога пута је, међутим, тема била таква да је случај одмах добио међународни одјек и реакције. Самим тим и малициозне критике с такозваног угледног Запада. Најчешће се помиње сада већ чувена негативна критика која је осванула у цењеном филмском магазину „Варајети“, и то, занимљиво, објављена безмало исте секунде када су то правила омогућавала с обзиром на то да је реч о претенденту за оскаровску номинацију, а која је филм означила као националистичку српску пропаганду, што је испровоцирало одговоре чак и неких наших политичара из актуелне власти. Другосрбијански ешелон је, наравно, ликовао и осуђивао филм, ауторе, политичаре, власт и све по реду. Одлична прилика да се чују. Све то, да поновимо, а да нико није ни гледао овај филм! Ваљда га је видео макар критичар из „Варајетија“ који је изазвао праву лавину реакција на друштвеним мрежама. Чак је и подстакао национални српски понос који је преко тих истих мрежа у виду одговора започео акцију оцењивања „Даре из Јасеновца“ на најпознатијој филмској платформи ИМДБ, на којој посетиоци сајта могу да оцењују и коментаришу филмове. Убрзо је „Дара из Јасеновца“ досегла скоро највишу могућу оцену и онда су уредници платформе укинули могућност оцењивања овог филма, који сада нема никакву оцену, а што се коси с бројним принципима на којима функционише овај сајт, али и тај демократски дух Запада и њиховог очигледно, кад им нешто или неко није по „демократској вољи“, фашистоидно цензурисаног „демократског интернета“. Свако ко је користио овај сајт не би ли се обавестио о евентуалној вредности неког филма зна за појаву локалпатриотског оцењивања филмова, посебно оних који су дело мањих кинематографија или су из независне продукције. Чак и када су видно претеривали у оцењивању својих миљеника, сајт није никад укидао могућност даљег оцењивања или поништавао досегнуту оцену. „Дара из Јасеновца“ је изузетак и још један пример двоструких аршина Запада и безобзирне примене демократског насиља када је наша земља у питању. На овом сајту је могуће пронаћи на стотине потпуно безвредних наслова с изузетно високим оценама које су им дале локалпатриоте или пријатељи аутора и то никада није засметало уредницима сајта.

Штетна интернационализација унутрашњих сукоба

Али оставимо и то по страни. Филм ће после редовне дистрибуције заслужити деблокирање оцењивања и то што није још био приказиван више неће бити изговор да му се укине оно што ниједном другом филму није, а овај се сајт дичи тиме да у свом каталогу има баш све што је икада било где снимљено. Ми, као и увек, имамо унутрашњи проблем који се штетно манифестовао кроз поменути сукоб два режисера; судећи по неким написима, дакако таблоидским, али и коментарима на друштвеним мрежама, то сукобљавање баш и није било у рукавицама иако је реч о врло угледним ствараоцима и овде и у свету. Та наша неодољива потреба да се пред светом међусобно сукобљавамо и да онда пуштамо да нам тај увек према нама злонамерни свет пере прљави веш, овога пута је угрозила значај остварења иза којих су Антонијевић и Голубовић својим радом стали. Оба филма се баве тешким темама и то је једино требало да буде важно. Препуштени себи и својим присталицама који су их подржали или то нису урадили како треба, а не неким организованим, поштеним, институционалним, непристрасним најпре и стратегијски детаљно припремљеним радом, њих су двојица, као и многи пре њих, и као што ће многи касније, остављени да се сналазе сами и да при томе јавно нападају једни друге. „Дара из Јасеновца“, као наш први филм који се после страшних и некажњених усташких злочина за време Другог светског рата уопште бавио том темом, полази у свој, како је режисер Антонијевић недавно најавио, богати интернационални биоскопски и фестивалски живот током кога ће можда и доћи до поштених критика о својој вредности, а не о политичкој коректности теме која је, по „Варајетију“, хрватским и овдашњим другосрбијанским реакцијама „упитна“ и свакако националистички настројена! Филм се готово сигурно неће домоћи жељене номинације за Оскара, као што није ни оне у истој категорији за „Златни глобус“ и то не због недовољног квалитета већ због теме. Иако је чувена америчка награда врло значајан елемент у успешној пропаганди за филм и битан је подстицај његовој комерцијализацији на светском тржишту, она није једини фактор вредновања филма у било ком смислу, историјском најмање. Отуда је све оно што Антонијевићев филм о погрому Срба у Јасеновцу нуди – откривајући храбро истину коју су сви знали, а нико је није ни признавао ни спомињао, чак ни ми – оно због чега „Дара из Јасеновца“ постоји и треба да постоји. И треба да буде виђена. Чак и од оних који отворено презиру или се стиде што су део овог народа. Можда од њих најпре. Чекамо април…


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *