Мохамед Набхан – Инвестирање у рат

Како се косовско питање надовезало на блискоисточну кризу?

Успостављањем дипломатских односа с Косовом, Израел је покушао да истовремено оствари два циља – Косово представи као „прву муслиманску земљу“, што она није, и да стави до знања да је реч о европској држави која признаје Израел. Тиме он разбија два табуа, а то су исламски и европски бојкот. Став Европске уније о питању отварања амбасаде у Јерусалиму врло је јасан. Ниједна од земаља ЕУ нема амбасаду у Јерусалиму. Чак ни Велика Британија, која је основала Израел Балфоровом декларацијом, нема тамо амбасаду. Скоро све земље ЕУ имају конзулате у источном делу Јерусалима, односно палестинском делу, и искључиво раде с палестинским становништвом. Напомињем да је Краљевина Србије отворила Генерални конзулат у Јерусалиму 1936, дакле 13 година пре стварања Израела, а имала је и почасни конзулат и у Хаифи, каже у разговору за „Печат“ амбасадор Палестине у Србији Мохамед Набхан.

Како објашњавате то да Израел не показује спремност да Палестинцима да оно што им припада по бројним резолуцијама, али истовремено, противно Резолуцији 1244, признаје Косово. Којим принципима се води Израел у својој спољној политици?
Хенри Кисинџер једном је изјавио да Израел нема спољну политику већ само унутрашњу. Сложио бих се с њим да Израел има само унутрашњу политику. И то се своди на једну реч – безбедност. Под изговором безбедности државе, Израел окупира палестинску земљу више од 53 године. Гради колоније на палестинској отетој земљи, свакодневно руши палестинске куће и станове под изговором да не поседују дозволе за њих, и тиме тера стотине породица с децом да живе под ведрим небом. Дневно врши репресалије, хапси, затвара градове и села, убија недужне људе. Кријући се иза паравана Холокауста и божјег обећања, све време показује себе као жртву, водећи опортунистичку политику на међународном плану. Израел води такву политику не водећи рачуна о међународном праву нити о интересима других земаља.
Из тог угла треба посматрати и споразум о признању потписан с Косовом. Треба знати да је Израел дуго одлагао овај чин и то не због Резолуције 1244 већ због чињенице да би признавање енклаве која се отцепила од једне земље, у том случају Косово, могло послужити као преседан и повод за признавање Палестине. И када је доскорашњи председник САД Трамп проценио да може да сакупи поене за своју председничку трку, извршио је притисак да се закључи такав споразум. И као што смо видели, Израел је признао Косово и није узео у обзир интересе Србије, мада је и пре тога имао трговинско представништво у Приштини.
Косовско питање се надовезује на комплексну блискоисточну кризу. Какве све геополитичке импликације може да произведе ово померање?
Кроз историју и не без разлога то су били простори куда су пролазиле велике војске. Балкан је сувише близу Блиског истока. Реч је о два региона у којима велике силе имају велике интересе. Јасно је да постоји идеја да се преко Балкана оствари већи утицај на Блиски исток, и обрнуто. Народи који ту живе требало би да избегну позицију шаховске фигуре у великој игри, јер се сви ми налазимо у великој политичкој игри. Поздрављам и навијам за преговоре који се воде између Београда и Приштине, као и за план „мини Шенген“. Овакве иницијативе отварају регион за кретање људи и робе и то је најбољи начин да се избегне утицај са стране. Када људи сарађују, они и налазе начине за заједнички живот. Палестина јесте у конфликту с Израелом због политичке ситуације, али међу нама тече трговина и економска сарадња. Годишња трговинска размена износи осам милијарди долара између нас и њих. Због тих осам милијарди долара и других околности међу нама не може више доћи до оружаних сукоба. Свакодневно, виртуелне границе између Палестине и Израела пређе скоро четврт милиона људи у оба смера.
Након потписивања Вашингтонског споразума упозорили сте да би 57 земаља Арапске лиге и Организације исламске сарадње могло да повуче признање Косова. Шта се на том пољу дешава?
У Арапској лиги и Организацији исламске сарадње постоји резолуција која налаже да ниједна земља не сме да премести амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Такође, Резолуција 478 Савета безбедности из 1980. године налаже свим државама да не отварају или не премештају своје дипломатске мисије у Јерусалим. Ту резолуцију погазиле су само САД и Гватемала. Јерусалим је окупиран град и питање судбине града Јерусалима је питање преговора између нас и Израела, поред других шест тачака као што су границе, избеглице, колоније и друго, што би требало да чини завршни мировни споразум. Док не нађемо решење за та питања, упутили смо захтев свим земљама, па и Србији, да не отварају своје амбасаде у Јерусалиму. Уколико се Косово ипак одлучи на тај корак, следе мере које ће бити предузете од арапских и муслиманских земаља у складу с њиховим резолуцијама, и не искључујем могућност да ће неке земље које су признале Косово преиспитати своје признање. Ми ћемо, наравно, деловати у том правцу јер је за нас Јерусалим црвена линија.
Да ли су споразуми о нормализацији дипломатских односа потписани у Белој кући између Израела и Уједињених Арапских Емирата и Бахреина умањили значај Арапске иницијативе?
Арапска лига, чак и оне земље које су учествовале у потписивању споразума с Израелом, чврсто стоји на позицији да једино решење конфликта мора бити у складу с – Арапском иницијативом, која захтева од Израела да се повуче са свих окупираних арапских територија укључујући и источни Јерусалим. Заузврат све земље ће признати Израел и остварити с њим дипломатске односе. Министри свих арапских земаља, укључујући Емирате, Бахреин, Судан, и Мароко, састали су се у Каиру 12. фебруара 2021, и потврдили ову иницијативу. Без обзира на то што су неке земље успоставиле односе с Израелом, када је реч о овом палестинском питању, све оне имају јединствен став који се базира на Арапској иницијативи. Чини ми се да је то једина праведна платформа за решење блискоисточног конфликта и док Израел то не прихвати, неће доћи до трајног мира на Блиском истоку. То је став и међународне заједнице, јер ратови тињају од 1948. до данас. Трамп је мислио да се то питање може решити новцем. Није водио рачуна о историји и о цивилизацијској платформи тог региона, а на крају ни о реалности ситуације. А када смо код те реалности, морамо видети да између реке Јордан и Средоземног мора или у историјској Палестини или Израелу, како год хоћете, живи 14 милиона људи, половину чине Јевреји, другу половину палестински Арапи. Израел је покушавао да промени ту демографску структуру репресалијама, али никада неће у томе успети.
У којој мери је руско присуство у Сирији пореметило поредак који су САД наметнуле Блиском истоку?
Блиски исток има два крила, Левант и Египат, и три центра – Багдад, Дамаск и Каиро. На овим тачкама лежи равнотежа Блиског истока. Ту треба тражити разлог за уништавање Ирака, нападе на Сирију и планове да се уништи Египат. Ти планови су доживели крах. Ситуација је парадоксална. Док су назовидиктатори били у тим земљама на власти, владао је мир. Разлог је тај што нису дозвољавали другим земљама да се мешају у њихова унутарполитичка питања. У Сирији Американци пљачкају нафту. Терористичке организације су основали нафташи с Арабијског залива и покрет Муслиманске браће који је ратовао против Совјета у Авганистану за рачун Запада. Не браним Асадов режим, већ државу Сирију јер је важна. Милиције и разни борци, ма како се називали, не бране државу већ сопствене интересе. Ми дишемо из плућа Сирије. Јордан, Сирија и део Ирака, некадашња Месопотамија јесу регион у ком живи исти народ. Када се ситуација у Сирији буде стабилизовала, можда ћемо и ми бити у ситуацији да боље решимо наш проблем. У међувремену и Турска и Иран покушавају да нађу место на које би закорачили својом чизмом, као и да поврате некадашњи утицај империја. То се неће десити, мада у политици је све дозвољено. Важно је и да се Иран и Турска уздрже од мешања у унутрашње ствари својих суседа, мислим на Ирак и Сирију.
Каква је тренутно безбедносна ситуација у појасу Газе?
Ситуација је мирна, нема окршаја, што је добро, али нажалост народ је под репресалијом Хамаса и тоталном блокадом од стране Израела. Два милиона људи живи на територији од 350 km². То је најнасељеније место на свету где нема довољно струје, воде, хране ни лекова. Замислите то у околностима пандемије. Израел је покушао да спречи улазак вакцине коју влада у Рамали шаље својим грађанима у Газу. Према најновијем извештају Светске банке, проценат незапослености у Гази је 49%. Млади школовани талентовани људи немају где да раде. На Западној обали и у Јерусалиму ситуација није нимало боља. Три милиона људи на Западној обали и Јерусалиму живе између више од 400 војних барикада и чек поинта. Наши градови су опкољени војним пунктовима и досељеничким колонијама. Досељеници које Израел довлачи из разних делова света вандализују на путевима, нападају наша села и имовину и људе, углавном ноћу.
Израел поред других има два главна проблема. То су војска и досељеници. Војска је огромна машинерија која обухвата читаво друштво. То захтева огромно финансирање, и већи део терета пада на САД. Досељеници који углавном живе на опљачканој земљи вуку Израел све више удесно и захтевају огромна средства за сопствену безбедност. Такве инвестиције у рат а не у мир резултирају тортуром и репресалијама које се даноноћно врше над Палестинцима. То неће дуго трајати, али хоризонт за мирну коегзистенцију два народа се све више затвара.

Чини се и да је демографија на страни Палестине.
Сада је најбоље време за склапање мира јер демографска структура је пола-пола. Ако Палестинаца буде 10 милиона или више, а то ће се десити у наредних 5-6 година, а Израел остане на 7 или 7,5 милиона, како ће тада сачувати власт? То ће бити власт мањине над већином. Са свим овим репресалијама то ће бити земља апартхајда. Знате, рођен сам у Лакишу 1947. године, што је Израел данас. Имам папире који говоре да је земља моје власништво. Не буде ли Израел желео да ми врати земљу која ми припада, и ако не будем могао да је повратим легално, то ће учинити моја деца. И ако она не могу, то ће учинити њихова деца. Ако желе и даље да задрже ту земљу, они ће морати да плате. А да буду господари, а ми слуге – тако неће моћи. Јевреји су 1948. били образованији, искуснији од нас, јер су дошли из Европе, која је била на вишем степену напретка од нас, и зато смо изгубили. У међувремену смо се школовали и стекли довољно искуства и знања и постали смо с њима у свему равноправни. Чак имамо више школованог кадра. Палестинац више не осећа инфериорност, нити страх од Израела.
Колико Јевреја је спремно да подели ваше мишљење?
Доста Јевреја, мојих пријатеља. Они сматрају да је пут којим корача Израел погубан. Они гледају у будyћност са страхом и великим знаком питања. Њима је јасно да верски фундаментализам све више гура Израел у мрачни угао. Јасно је да не можете да отмете туђу земљу и да то образложите божјим обећањем. Где вам је тапија за то? Ако је то успело у време хладних ратова, колонијализма и окупације земаља трећег света, то не може бити одрживо у времену информационе и дигиталне револуције, где информације обилазе целу земаљску куглу за мање од секунде.
Да би Израел наставио да живи у миру тамо где јесте, мора прво да се повуче с палестинских и других арапских територија које окупира, мора да покаже респект палестинском народу и да гледа на њега као на суседа, а не као на непријатеља.
Да ли су потомци око 700.000 прогнаних Палестинаца из 1948. решили питање свог статуса?
По Резолуцији 194 потомци прогнаних имају право на повратак и на новчану одштету. У ранијим преговорима с Израелом скоро да смо постигли споразум да Израел годишње прима 10.000 избеглица које имају породице у Израелу. Многи потомци нису спремни на повратак, али могу и треба да добију одштету. Реч је око 7 милиона људи који је живео у разним земљама. Неко мора тим људима платити за губљење идентитета и држављанства. Ја сам син тих људи, и сада имам 73 године. Тек 2014. имао сам прилику да видим свој дом. Ништа није указивало на место које смо напустили. Израелци су дигли све у ваздух, узели камење које смо користили у градњи наших кућа и однели. Нису оставили ништа сем једног магацина. Онда су дошли булдожерима и све сравнили са земљом, па су палили и дрвеће. Како сам препознао место на коме је била моја кућа? По причању моје мајке које дрвеће је садила, а које је поново израсло из згаришта. То је иронија историје и живота. Препознао сам место где је некада била наша кућа. Како то могу да сместим у себи? Због политике, живота и будућности могу да кажем то је прошлост, и зарад будућности ја ћу то опростити, али не и заборавити. На мојој земљи сада су виногради. Неко мора да ми плати експлоатацију моје земље. Они који су остваривали капитал од експлоатације моје земље док сам живео у изгнанству без идентитета и у сиромаштву, мора то да компензује.
Да ли су у сусрет изборима у Палестини Фатах и Хамас успели да направе заједничку платформу?
Не само Фатах и Хамас већ укупно 14 фракција сагласило се да се и у Јерусалиму, Гази и Западној обали организују избори. Парламентарни избори биће одржани 22. маја 2021, а председнички су планирани за 31. јул. После парламентарних избора формира се једна јединствена влада за Западну обалу, Јерусалим и Газу. Она ће објединити све институције. Више неће бити фракција и оружаних група. Ми ћемо бити спреми да преговарамо с владом која ће бити формирана након израелских избора за Кнесет у марту ове године. Дакле и ми и они имамо изборе и формирамо нове владе. Надам се да ћемо бити довољно мудри да бирамо људе који ће заговарати и радити за мир.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *