Koje vrednosti čuvaju EU?

Pošto nosioci ideje opstanka EU i sami uviđaju da se kohezija EU u bitnom delu zasniva na strahu, a da strah može i da popusti, pribeglo se otvorenom podmićivanju

Zvuči grubo, ali nije do autora – strah i koristoljublje (podmitljivost) osnovne su vrednosti na kojima danas počiva opstanak EU.
Uobičajeno se nabrajaju, sve iz brošura koje se dobijaju od Brisela: zaštita ljudskih prava, vladavina prava, sloboda izražavanja, demokratija, nezavisno sudstvo, tolerancija i slično. Ali ako samo za trenutak zamislimo da je ukinuta pomoć od 750 milijardi EUR koja se ima raspodeliti u narednih 6 godina, recimo, kaže se Italijanima da nema ništa od obećanih 208 milijardi, koja briselska vrednost bi ih utešila i uverila da EU ima smisla? O tome govorim u ovom tekstu.

STRAH Nije sporno da su brojni građani u mnogim državama EU nezadovoljni zajednicom. Ipak, većina ih je i dalje za ostanak (za sada) u EU. Međutim, nikad ih ne pitaju – zbog čega se opredeljujete za opstanak.
I prosečan građanin razume da bi izlazak doveo do pada poverenja investitora i/ili bankara u tu državu. O tome im rečito govori bregzit. Britanija je oduvek bila najlabavije vezana za EU, nuklearna je sila, stalna članica SB UN, zadržala je svoju valutu i daleko je najveća ekonomija od svih država koje su zadržale svoju valutu, drugi ili treći trgovinski centar sveta, pa je ipak sve to proteklo uz velike potrese čije se smirivanje tek očekuje u godinama pred nama. Da bi sve bilo znatno dramatičnije za svaku drugu državu, s nesagledivim posledicama, to je svima jasno.
Mnoge velike države u EU (zapravo sve osim Nemačke) su prezadužene. Izlazak iz EU bi izvesno doveo do pada „rejtinga“ bilo koje države, pa bi dalje zaduživanje bilo uz znatno veće kamate. I privatni dug u svim tim državama je takođe izuzetno veliki, i posledično bi i kamate privatnom sektoru naglo skočile.
Za države evrozone postoji opravdani strah (opet, za sve osim za Nemačku) da bi štampanje para njihovih centralnih banaka, jednom kada bi ponovo uspostavile svoj monetarni suverenitet, bilo dočekano lavinom negodovanja svih zapadnih centara finansijske moći. Kada Evropska centralna banka (ECB) upumpava pare, jer se bez toga očigledno više ne može, onda to prolazi bez kritika, a često uz pohvale mudrosti onih koji takvu politiku vode. Ali kada bi delić toga pokušala da uradi neka centralna banka koja se osamostalila – razvila bi se kampanja koja bi podrila poverenje u tržište, uzrokovala povlačenje sredstava, dovela u pitanje likvidnost banaka, jednom rečju, kratkoročni haos (deo toga „arsenala“ videli smo na primeru Grčke, kad su se građani izjasnili da ne prihvataju restrikcije).
Vrlo malo građana je bezrezervno za EU. I oni u EU zaista veruju zbog vrednosti koje se javno promovišu. Sledeća grupacija su oni koji misle da treba izaći (manji deo bezuslovno, a ostali uz prethodno postavljene zahteve ka EU koji su po svojoj prirodi takvi da ih je nemoguće ispuniti). Građani se mahom prosto plaše – šta bi se dogodilo i kolika bi kazna bila ako bi se iz te loše veze izašlo? Zato će svako ko razgovara s nekim iz Slovenije lako naići na savet da Srbija ne treba da ulazi ako ne mora. Drugim rečima, mi Slovenci smo ušli, i sad „ćuti i plivaj“.

PODMIĆIVANJE Pošto nosioci ideje opstanka EU (nisu samo unutar te zajednice) i sami uviđaju da se kohezija EU u bitnom delu zasniva na strahu, a da strah može i da popusti (pravljenje „babaroge“ od Rusije više ne daje rezultate), pribeglo se otvorenom podmićivanju.
Podmićivanje se, naravno, vrši neprekidno preko pumpanja novca kroz razne „programe“ ECB, ali na vrednosnoj ravni o tome ne može da se govori jer je to bukvalno novac ni iz čega. Zato se pribeglo ovom konceptu „korona“ paketa preko Evropske komisije u visini od 750 milijardi evra, od kojih se, i to je ovde najvažnije, navodno 390 milijardi deli besplatno. Ostatak se očekuje s malom kamatom, a ovaj deo bez kamate.
I to u narednih šest godina.
I ‘ajde sad nek neko razvije kampanju za izlazak iz EU pre nego što se „pokupe“ ove besplatne milijarde (naravno da nisu besplatne, nego se taj novac vraća kroz decenijske doprinose EK, a besplatan je samo onaj deo za pojedine države koje će dobiti više nego što će vratiti kroz doprinose). Opet mi je prva asocijacija Italija. Naravno da je prva misao većine Italijana „da mi prvo uzmemo ove pare“, pa posle možda i da izađemo.
Ukratko, strah u kombinaciji s koristoljubljem zaista omogućava EU da traje još šest godina, ali samo što se unutrašnjih tenzija same EU tiče. Kako će se stvari odvijati pod pritiskom spoljnih zahteva, inicijalno od strane SAD – a vidimo kao odgovor na takvu politiku i izvesno pritiskanje Rusije i Kine da baš takve američke zahteve EU ne sme da prihvati kao svoju politiku – ostaje da vidimo već ove godine, a najdalje do kraja 2022.
Ako EU ipak opstane u narednih šest godina, konceptualno će se vratiti na sve dileme s kojima se suočila 2020. godine, samo s neuporedivo manjim manevarskim prostorom za njihovo rešavanje. Ako se tada neko zaboravi, pa umesto novih para ponudi vladavinu prava, sve će se razleteti u komadiće.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *