Које вредности чувају ЕУ?

Пошто носиоци идеје опстанка ЕУ и сами увиђају да се кохезија ЕУ у битном делу заснива на страху, а да страх може и да попусти, прибегло се отвореном подмићивању

Звучи грубо, али није до аутора – страх и користољубље (подмитљивост) основне су вредности на којима данас почива опстанак ЕУ.
Уобичајено се набрајају, све из брошура које се добијају од Брисела: заштита људских права, владавина права, слобода изражавања, демократија, независно судство, толеранција и слично. Али ако само за тренутак замислимо да је укинута помоћ од 750 милијарди ЕУР која се има расподелити у наредних 6 година, рецимо, каже се Италијанима да нема ништа од обећаних 208 милијарди, која бриселска вредност би их утешила и уверила да ЕУ има смисла? О томе говорим у овом тексту.

СТРАХ Није спорно да су бројни грађани у многим државама ЕУ незадовољни заједницом. Ипак, већина их је и даље за останак (за сада) у ЕУ. Међутим, никад их не питају – због чега се опредељујете за опстанак.
И просечан грађанин разуме да би излазак довео до пада поверења инвеститора и/или банкара у ту државу. О томе им речито говори брегзит. Британија је одувек била најлабавије везана за ЕУ, нуклеарна је сила, стална чланица СБ УН, задржала је своју валуту и далеко је највећа економија од свих држава које су задржале своју валуту, други или трећи трговински центар света, па је ипак све то протекло уз велике потресе чије се смиривање тек очекује у годинама пред нама. Да би све било знатно драматичније за сваку другу државу, с несагледивим последицама, то је свима јасно.
Многе велике државе у ЕУ (заправо све осим Немачке) су презадужене. Излазак из ЕУ би извесно довео до пада „рејтинга“ било које државе, па би даље задуживање било уз знатно веће камате. И приватни дуг у свим тим државама је такође изузетно велики, и последично би и камате приватном сектору нагло скочиле.
За државе еврозоне постоји оправдани страх (опет, за све осим за Немачку) да би штампање пара њихових централних банака, једном када би поново успоставиле свој монетарни суверенитет, било дочекано лавином негодовања свих западних центара финансијске моћи. Када Европска централна банка (ЕЦБ) упумпава паре, јер се без тога очигледно више не може, онда то пролази без критика, а често уз похвале мудрости оних који такву политику воде. Али када би делић тога покушала да уради нека централна банка која се осамосталила – развила би се кампања која би подрила поверење у тржиште, узроковала повлачење средстава, довела у питање ликвидност банака, једном речју, краткорочни хаос (део тога „арсенала“ видели смо на примеру Грчке, кад су се грађани изјаснили да не прихватају рестрикције).
Врло мало грађана је безрезервно за ЕУ. И они у ЕУ заиста верују због вредности које се јавно промовишу. Следећа групација су они који мисле да треба изаћи (мањи део безусловно, а остали уз претходно постављене захтеве ка ЕУ који су по својој природи такви да их је немогуће испунити). Грађани се махом просто плаше – шта би се догодило и колика би казна била ако би се из те лоше везе изашло? Зато ће свако ко разговара с неким из Словеније лако наићи на савет да Србија не треба да улази ако не мора. Другим речима, ми Словенци смо ушли, и сад „ћути и пливај“.

ПОДМИЋИВАЊЕ Пошто носиоци идеје опстанка ЕУ (нису само унутар те заједнице) и сами увиђају да се кохезија ЕУ у битном делу заснива на страху, а да страх може и да попусти (прављење „бабароге“ од Русије више не даје резултате), прибегло се отвореном подмићивању.
Подмићивање се, наравно, врши непрекидно преко пумпања новца кроз разне „програме“ ЕЦБ, али на вредносној равни о томе не може да се говори јер је то буквално новац ни из чега. Зато се прибегло овом концепту „корона“ пакета преко Европске комисије у висини од 750 милијарди евра, од којих се, и то је овде најважније, наводно 390 милијарди дели бесплатно. Остатак се очекује с малом каматом, а овај део без камате.
И то у наредних шест година.
И ‘ајде сад нек неко развије кампању за излазак из ЕУ пре него што се „покупе“ ове бесплатне милијарде (наравно да нису бесплатне, него се тај новац враћа кроз деценијске доприносе ЕК, а бесплатан је само онај део за поједине државе које ће добити више него што ће вратити кроз доприносе). Опет ми је прва асоцијација Италија. Наравно да је прва мисао већине Италијана „да ми прво узмемо ове паре“, па после можда и да изађемо.
Укратко, страх у комбинацији с користољубљем заиста омогућава ЕУ да траје још шест година, али само што се унутрашњих тензија саме ЕУ тиче. Како ће се ствари одвијати под притиском спољних захтева, иницијално од стране САД – а видимо као одговор на такву политику и извесно притискање Русије и Кине да баш такве америчке захтеве ЕУ не сме да прихвати као своју политику – остаје да видимо већ ове године, а најдаље до краја 2022.
Ако ЕУ ипак опстане у наредних шест година, концептуално ће се вратити на све дилеме с којима се суочила 2020. године, само с неупоредиво мањим маневарским простором за њихово решавање. Ако се тада неко заборави, па уместо нових пара понуди владавину права, све ће се разлетети у комадиће.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *