Јевреји у Немачкој – OТИЋИ ИЛИ ОСТАТИ

Ангела Меркел: Јевреји се у Немачкој не осећају више сигурно, то је срамота, стидим се због антисемитизма и расизма који постају све видљивији и необузданији, о томе не сме да се ћути, знамо како се од речи (претњи) лако пређе на дела

То нису више била (само) медијска упозорења. Аларм су укључиле две (тренутно) најважније немачке политичке личности, иначе несклоне прејаким речима и драматизацијама: шеф државе Франк Валтер Штајнмајер и канцеларка Ангела Меркел.
На све учесталије претње и нападе на припаднике јеврејске заједнице у Немачкој, њихове институције и објекте, Франк Валтер Штајнмајер је, с нескривеном горчином, приметио да су Јевреји овде, нажалост, „били и остали угрожени“.
Ангела Меркел: многи Јевреји се у Немачкој не осећају више сигурно и поштовано. То је срамота. Веома се стидим због антисемитизма и расизма, који постају све видљивији и необузданији. О томе не смемо да ћутимо. Знамо како се лако од речи (и претњи) прелази на дела.

Атентатор из Халеа

За канцеларкину констатацију из последње реченице, о лаком посезању за обарач, могао је, као драстичан доказ, да послужи атентат на синагогу у Халеу из октобра 2019. године. Затрован антисемитизмом и заслепљујућом мржњом један млади Немац (данас му је 29 година) решио је да поубија, управо на највећи јеврејски празник, Јом Кипур, све који су се затекли тог дана (а било их је 52) у синагоги. Кад није, до зуба наоружан, успео да провали кроз закључана врата, наставио је крвави пир оближњим улицама. Убио је двоје и ранио десетине случајних пролазника.
У процесу који је окончан релативно брзо, осуђен је концем минуле године за, по тужиоцу, „једно од најгнуснијих (не)дела после Другог светског рата“, на доживотну робију. Одбрана је најавила жалбу, тражећи извесне олакшавајуће околности за злочин који, иначе, није порицала. Убица се, међутим, ниједног тренутка није (по)кајао: кад би му се опет указала прилика, рекао је у судници, радо би (по)убијао Јевреје, муслимане и црнце…

Антисемити у униформи

Власти су реаговале. После овог злочина, појачано је обезбеђење јеврејских институција и објеката, синагога, вртића, клубова и установа. За припаднике јеврејске заједнице то делује утешно, али и разочаравајуће. Живот уз полицијску заштиту. Иако у јеврејској заједници (а она у овом часу броји, према подацима јеврејског Централног савета, око деведесет пет хиљада чланова) влада уочљив страх, владин опуномоћеник за јеврејска питања Феликс Клајн упозорава да антисемитизам није јеврејски проблем, то је проблем целог друштва.
Ситуацију чине посебно драматичном открића да се антисемитизам „ужлебио“ тамо где може потенцијално бити најопаснији: у војску и полицију. И што би могло да буде још погубије, све је раширеније уверење да више не постоји друштвени консензус о томе да за антисемитистичке изјаве у овој земљи нема места.
Истакнута новинарка, доскорашња главна уредница портала „Дојче веле“, сада шеф бироа овог јавног сервиса у Вашингтону (пре тога главна уредница листа „Тагесцајтунг“) констатовала је, управо поводом узнемиравајућег пораста ксенофобије и (посебно) мржње према Јеврејима (још 2018), да је „Немачка стигла до тачке на којој мора да одлучи колико јасно жели да се бори за своје цивилизацијске вредности и друштвене слободе“.

Потресна сведочења и упозорења

Овогодишњи Дан сећања на нацистичке жртве (27. јануар, датум узет по дану кад су војници Црвене армије ослободили преживеле логораше Аушвица) у Бундестагу обележиле су потресне и упозоравајуће приче две (познате) Јеврејке различитих генерација и искустава: „велике даме јеврејске заједнице“ Шарлоте Кноблох (89) и публицисткиње Марије Вајсбанд (33), што је протумачено као предаја (генерацијске) „штафете“.
Казивање Шарлоте Кноблох оставило је, забележили су медији, све „без речи“. И било је пропраћено снажним аплаузом. Преживела је Холокауст захваљујући једној породици са села: скривали су је под именом Лота Хумел.
С говорнице парламента обратила се посебно посланицима десничарске Алтернативе за Немачку, странке која по уверењу израелског амбасадора у Берлину Џеремија Исахарофа представља „нову и велику опасност“ за Јевреје (због њиховог „носталгичног става према нацизму“): „Ви ћете се и даље борити за своју Немачку, а ми за нашу Немачку. Ви сте вашу битку изгубили пре седамдесет и шест година…“

Кривица и одговорност

Аплаузом је дочекан и говор Марије Вајсбанд (у Немачку је дошла 1994, с родитељима, из Кијева), али не и његов део који се успротивио „подвлачењу црте“ испод сећања на жртве. И посебно њена констатација да власт не ради „консеквентно на разоткривању (опасних) екстремно десничарских структура у Бундесверу и полицији“.
То с „подвлачењем црте“ и ослобађањем од кривице покушавао је својевремено чак и канцелар Хелмут Кол, тражећи „милост за касније рођене“ (оне који нису били израсли за пушку у време нацизма), па се „опекао“. Уследиле су жустре критике са свих страна, пре свега из јеврејских организација широм света.
И Шарлоту Кноблох, испричала је новинарима „Шпигла“, суочавали су раније, сада знатно ређе (школски систем је ипак учинио, бар донекле, своје) ђаци и студенти, питањем: шта хоћете од нас, ми нисмо криви. Одбијање, разложно, кривице не искључује, међутим, генерацијску одговорност у односу на жртве Холокауста.
И председник Бундестага, ветеран немачке политике Волфганг Шојбле је, у уводном слову поводом Дана сећања на жртве нацистичких злочина, критички упозорио да је на делу „насилни десничарски екстремизам“ који „дрско реинтерпретира, па чак и пориче историју“.

Малерозни председник парламента

Ту праксу да се годишњица ослобађања преживелих логораша Аушвица обележава као Дан сећања на нацистичке жртве увео је тадашњи шеф државе Роман Херцог. У немачком парламенту тада је седело још доста посланика чије биографије су биле обележене нацистичком прошлошћу, људи који су, као млади, поседовали чланске карте нацистичке партије или носили униформе Вермахта.
Та нова парламентарна (комеморативна) пракса однела је прву политичку жртву: тадашњи председник Бундестага Филип Јенингер био је, због „несрећног говора“ 10. новембра 1988 (у Бону) поводом 50. годишњице „кристалне ноћи“, принуђен да већ сутрадан поднесе оставку. С намером да боље објасни околности у којима се могао догодити злогласни погром Јевреја, председник парламента (чија је биографија, иначе, била неспорна) толико се „уживео“ да је, користећи речник нацистичке пропаганде, без наглашене дистанце, изазвао шок.
Шок је прерастао у политички скандал. Глумица Ида Ехре (Јеврејка), која је као специјални гост рецитовала „Фугу смрти“ Паула Целана (у чувеној песми је и овај стих: „Виче смрт свирајте слађе, смрт је мајстор из Немачке“), негодовала је, слушајући Јенингеров говор, упадљивим гримасама, а неки посланици из редова социјалдемократа, зелених и либерала демонстративно су напустили салу. Уследиле су жестоке, медијске и политичке, критике с разних страна. Највише из јеврејских организација широм света. Изненађен том жестином, иако уверен да је погрешно схваћен, Јенингер се извинио свима „чија је осећања повредио“ и поднео неопозиву оставку. Канцелар Кол је свог малерозног пријатеља склонио из Бона и послао у Беч за амбасадора.

Слављење Торе

Оно што се минуле седмице, 27. јануара, догађало у Бундестагу имало је, сценски, посебно значење и историјску димензију: сећање на нацистичке жртве и слављење Торе. У посебној просторији, „молитвеној соби“, два рабина Елијас Драј из Амберга и Шаул Некрих из Касела дочекали су с тек рестаурираним свитком Торе, јеврејске свете књиге (најстарији свитак у Немачкој, из 1792. године), прве личности немачке државе, председника републике Франка Валтера Штајнмајера, председника Бундестага Волфганга Шојблеа, председника Бундесрата (веће покрајина) Рајнера Хазелхофа, канцеларку Ангелу Меркел и председника Савезног уставног суда Штефана Харберта. Ту су, уз традиционални верски обичај, и пред телевизијским камерама, исписивана последња слова драгоценог документа. Он ће у јуну ове године бити свечано унет у синагогу у Амбергу.
Председник Бундестага Волфганг Шојбле је тим поводом рекао како свитак Торе, и сам овај чин, потврђују да се, ето, „хиљаду и седам стотина дуги живот Јевреја у Немачкој наставља, није завршен“. Тој историјској годишњици власт у Берлину придаје посебан политички значај управо због усијања антисемитске атмосфере која многе Јевреје суочава на драматичан начин с дилемом: остати у овој земљи или отићи. И сама, раније спомињана „велика дама јеврејске заједнице“ Шарлоте Кноблох, која се, каже, целог живота борила за суживот Јевреја и Немаца, и пред посланике Бундестага крочила као „поносна Немица“, почиње, поверила је „Шпиглу“, да сумња у то: нисам више сигурна да Јевреји заиста имају будућност у Немачкој.

Декрет цара Константина

Незавидну ситуацију у којој се нашла јеврејска заједница, суочена с јачањем екстремне деснице у земљи, додатно драматизују муслимански мигранти. Недавно је један млад човек арапског порекла, усред бела дана, и у самом центру Берлина, извадио каиш из панталона и бесомучно тукао такође младог човека само зато што је на глави имао традиционалну јеврејску капу. Из нападача је (жртва га је, под батинама, снимала мобилним телефоном, па је снимак потом имао мноштво прегледа на друштвеним мрежама), избијала, констатовали су медији, „ледена мржња“.
Велика годишњица коју смо споменули – 1.700 година доказаног присуства Јевреја на немачком тлу – чије обележавање се амбициозно припрема, требало би да покаже како за њих, упркос Холокаусту и захукталом антисемитизму, у Немачкој ипак има будућности.
А датум за „одбројавање“ нађен је у једном (сачуваном) документу из келнског архива који је потписао римски цар Константин 321. године. Тада сиромашни град Келн тражио је помоћ да обнови мост на Рајни. Помоћ је понудио један Јеврејин. Морао је, по тадашњим прописима, како би то учинио, да има неку дужност у градској управи. Јеврејима је, међутим, то било забрањено. Цар је то дозволио декретом у којем је писало: „Законом који важи у целом царству допуштам свим већницима да у градска већа именују Јевреје.“

Уклањање антијеврејских обележја

То је, тврди се, најстарији очувани писани извор који говори, и сведочи, о животу Јевреја у Европи северно од Алпа. Уследили су нови докази. Археолози су у Келну, својевремено, открили, и откопали, остатке синагоге из 11. века. После је све то затрпано. Накнада ископавања обављена 2007. године открила су комплетну јеврејску четврт, знак да су Јевреји тада били интегрисани у друштво, а не изопштени. На том месту би, како је планирано, до 2024. требало да буде изграђен музеј а читав простор проглашен од стране Унеска за заштићену културну и историјску баштину.
Обележавање (политички посебно важне) велике годишњице почиње већ овог фебруара. У програму су многобројне (музејске) изложбе, научна саопштења, медијски догађаји, али и „ретуширање“ антијеврејских рељефних и пластичних приказа и призора на важним објектима. Између осталог и на чувеној Келнској катедрали. Њихово уклањање било би, констатује тамошњи рабин Јахел Брукнер, не само пожељно: оно би представљало револуционарни раскид с понижавајућим и увредљивим представљањем Јевреја.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *