Ekonomija postmoderne i neoliberalizam

Ne prisustvujemo samo jednom u nizu zakonitih privrednih ciklusa koji će proći bez većih posledica, nego se radi o mnogo ozbiljnijoj, sistemskoj krizi, koja označava početak završnice jednog istorijski značajnog hegemonističkog ciklusa SAD

Teorijski koreni globalne krize iz 2008, najveće posle one iz tridesetih godina HH stoleća, nalaze se u neoliberalizmu, ideologiji koja odražava duh postmoderne. Kao što je liberalizam bio ideologija epohe moderne, neoliberalizam je ideologija postmoderne. Pre moderne imali smo predmoderno, tj. tradicionalno društvo u kojem je religija formirala tadašnji pogled na svet, a istina je apsolutna i formira se i objašnjava religioznim učenjima. Religija i tradicija predstavljali su regulatore društvenog života.

KOVAČI SOPSTVENE SREĆE Epoha moderne počinje sa nastankom kapitalizma i usponom buržoazije, razvojem industrije i tržišne privrede, konstituisanjem građanskog društva i unapređenjem demokratije. Pristalice moderne žele da odbace sve zablude predmoderne i postave nove osnove za budući progresivan razvoj. Moderna odbacuje Boga i religiozni pogled na svet, te nastoji da u ime slobode raskine sa religijom i tradicijom. Zalaže se za jačanje autoriteta države i slabljenje crkve i insistira na sekularizaciji politike – odvajanjem crkve od države, razdvajanjem religioznog i političkog života.
U epohi moderne mesto Boga, koji je davao smisao svemu što postoji, zauzima čovek kao razumno biće. Dolazi do jačanja verovanja da čovek razumom može da potčini sile prirode svojim potrebama, te da je u stanju da ovlada samim sobom, da sam odlučuje o svojoj sudbini i da je kovač sopstvene sreće.
Ideologija moderne posmatra istoriju kao jedan linearni razvoj i veruje u stalni progres čovečanstva, prioritet sadašnjosti nad prošlošću, te budućnosti nad sadašnjošću. Moderna smatra da stalno napredovanje čovečanstva vodi ka sve većoj slobodi, demokratiji, društvenoj jednakosti i usklađenosti individualnih i zajedničkih interesa.

ODBACIVANJE TRADICIJE Epoha postmoderne vezuje se za prelazak od industrijskog ka novom, postindustrijskom ili informacionom društvu. Postmoderna ide korak dalje u odnosu na modernu i posle slabljenja autoriteta crkve sada to isto radi sa nacionalnom državom. Dok se moderna u cilju slabljenja autoriteta crkve zalagala za jačanje države i odvajanje religioznog i političkog života, u postmoderni (kada je uticaj crkve marginalizovan) postoji trend slabljenja i autoriteta nacionalnih država i sve veći uticaj nadnacionalnih struktura i nevladinih organizacija (obe kontrolisane od strane krupnog kapitala)…
Postmoderna se zalaže za potpuno odbacivanje tradicionalnih vrednosti kako bi čovek mogao slobodno da čini ono što on smatra potrebnim.
Tako u epohi moderne, u hijerarhijskoj strukturi vrednosti, mesto Boga koji je davao smisao svemu što postoji zauzima čovek kao razumno biće, a u epohi postmoderne na njegovo mesto dolazi čovek kao čulno biće. Takav čovek sve više gubi osnovne hrišćanske vrline (smernost, uzdržljivost, moralna čistota, pravednost, vera ljubav, nada) i usvaja sistem vrednosti koje u hrišćanstvu predstavljaju „smrtne grehe“ (razvrat, zavist, proždrljivost, lenjost, pohlepu, gnev, gordost).
Postmoderna je iz prirodnih nauka preuzela Ajnštajnovu teoriju relativiteta kako bi raskinula sa sveobuhvatnim Aristotelovim kategorijalnim učenjem. Osnovni princip postmoderne jeste da univerzalne (opšte) vrednosti ne postoje, pošto se njima ograničava sloboda subjekta. Upravo taj princip je od suštinskog značaja za razumevanje postmodernizma.
Postmoderna odbacuje tradiciju i institucije, a moral tretira kao socijalnu uslovljenost i kao takav on je relativan.
Veruje se kako ništa, osim novca i materijalnih stvari, nema vrednost i da je sve toliko relativno da više ništa nije ni važno. Dolazi do gubljenja lojalnosti prema svemu: porodici, prijateljima, radnom kolektivu, narodu, državi, veri. Sve se svodi na novac i konzumerizam. Poremećeni su i osnovni odnosi čoveka prema Bogu, prirodi, precima, bližnjima i samom sebi. Gubi se svest o vlastitom identitetu, slabi socijalna kohezija, te dolazi do radikalne individualizacije.
Prema klasičnom određenju postmodernog čoveka, on egzistira kao individua. Margaret Tačer tvrdi da „društvo ne postoji, postoje samo pojedinci – muškarci i žene“. Postoji samo pojedinac i ništa nije važno što je postojalo pre i što će postojati posle njega – ne postoje nikakvi preci i potomci. Tako perjanica obnovljene srpske demokratije piše (Politika, 23. 3. 2008): „Nikakav zavet predaka, nikakva obaveza za potomstvo ne mogu da opravdaju to što će čovek protraćiti svoj život onako kako traže preci ili onako kako on misli da će tražiti potomci.“
U vremenima postmoderne dolazi i do radikalne promene uloge intelektualaca u društvu. Ranije su oni bili veoma uticajni i cenjeni, presudno su uticali na javno mnjenje, bili veoma poštovani autoriteti prema kojima se društvo ravnalo i čijim dostignućima se ponosilo. Sada su istinski intelektualci u javnosti marginalizovani, a njihovo mesto su zauzeli kvazinaučnici šoumeni, ljudi za svako vreme i stručnjaci za sve probleme, koji su spremni da zagovaraju sve ono što od njih traže bogati i moćni naručioci.

NOVI MODEL EKONOMSKOG USTROJSTVA Danas je u ekonomski najrazvijenijim zemljama Zapada stvoren novi model ekonomskog ustrojstva, s novim karakteristikama po kojima se razlikuje od ekonomije koja je prethodila, te smo to nazvali ekonomijom postmoderne. Ona ima nekoliko osnovnih karakteristika.
Pre svega, stvoren je model špekulativnog ili kazino kapitalizma u kojem sve više dominira virtuelna nad realnom ekonomijom. Danas faktički postoje dve paralelne ekonomije, jedna – realna koja stvara proizvode i usluge, i druga – virtuelna koja stvara novac berzanskim špekulacijama. Podsetimo da je još DŽ. M. Kejnz (u knjizi Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca) upozoravao da špekulacije ne podrazumevaju nužno veliku štetu ako su sporedan i beznačajan deo privredne aktivnosti (ako ostanu mehurići na postojanom potoku preduzetništva), ali su veoma štetne kada su predominantne (kada poduzetništvo postaje mehurić u vrtlogu špekulacija).
Za ekonomiju postmoderne karakteristično je da se špekulativnost pretvorila iz periferne u osnovnu karakteristiku tržišta, te virtuelna ekonomija postaje dominantna i ona je sada višestruko veća od realne ekonomije. Osnovna masa novca ne ulaže se više u realnu nego u virtuelnu ekonomiju, u kojoj se praktično trguje vazduhom. Koristeći složene finansijske operacije, danas se pomoću takozvanih finansijskih inovacija (pre svega, finansijskih derivata) ulažu ogromna novčana sredstva u špekulacije koje ne dovode do nekih promena u realnom svetu, ali zato donose profit koji je, po pravilu, mnogo veći od onog koji se ostvaruje ulaganjem u realnu ekonomiju. Zaključujući različite fjučerse i opcije, trguje se raznim berzanskim robama koje u tim količinama u realnosti često i ne postoje, pošto se trguje ne zbog potrebe za realnom robom, nego zbog očekivanja promene cena robe i zarade na promeni tih cena.
Međutim, virtuelna ekonomija ne može da postoji bez realne ekonomije, jer ona od nje živi, odnosno na njoj parazitira. Ulaganje u finansijske špekulacije može da obezbedi ogroman profit, ali ono ne stvara novu vrednost, nego predstavlja isisavanje vrednosti (i to sve većih) iz realnog sektora. Istovremeno, zbog toga dolazi i do ogromnih preraspodela iz celog sveta u korist najrazvijenijih privreda Zapada, pre svega SAD, gde postoji ekonomija posmoderne sa dominacijom virtuelne ekonomije.

DOMINACIJA TRANSNACIONALNIH KOMPANIJA Sledeća bitna karakteristika ekonomije postmoderne je naglašena tendencija ka emancipaciji ekonomije od suvereniteta nacionalnih država. Nacionalne države se sve više razvlašćuju, a politički, ekonomski, socijalni, moralni prostor savremenog sveta više ne određuju nacionalna država i njeni tradicionalni instituti. Pokušava se stvoriti globalni svet i univerzalni instituti kojim se rukovodi iz jednog centra. Na ekonomskom planu to se ogleda u dominaciji transnacionalnih kompanija nad nacionalnim ekonomijama, razvoju globalnog tržišta koji u osnovi ne kontrolišu nacionalne države nego nadnacionalne strukture, te demontaži države blagostanja.
Organizaciju ekonomija na nacionalnom (državnom) nivou sve više zamenjuje organizacija po korporativnoj osnovi. Nekoliko krupnih korporacija danas vlada svetom, a svaka pojedinačno moćnija je od većine nacionalnih država i u stanju je da mnoge zemlje lako potčini svojim interesima. Države se sve više organizuju i funkcionišu po principu korporacije i u njima se socijalne funkcije postepeno demontiraju. Distanciranje države od socijalnih obaveza i njihovo prebacivanje u celini na pojedinačne građane vodi ka zaoštravanju socijalnih protivrečnosti i velikoj socijalnoj polarizaciji u kojoj imamo tanak sloj superbogataša i masu osiromašenih građana, te značajno i brzo smanjenje srednje klase. Dohodovne i imovinske nejednakosti dostižu zabrinjavajuće razmere.

KONDRATJEVLJEVI CIKLUSI O aktuelnoj svetskoj ekonomskoj krizi mnogo se piše poslednjih godina, ali u tim raspravama (kako naučnim, tako i u publicističkim) ima mnogo zabluda i mitova koji se veoma vešto medijski plasiraju i održavaju, a onda samo masovno reprodukuju. Da bi se našli adekvatni odgovori na izazove sa kojima se svet suočio na početku XXI stoleća, a koji su vezani sa aktuelnom globalnom ekonomskom krizom, neophodno je razumevanje suštine i osnovnih uzroka koji su do nje doveli, kako bi se mogle preduzeti adekvatne mere za njeno eliminisanje. U suprotnom, slušaćemo o sve novijim talasima i oblicima krize i ona će se stalno vraćati i imati sve razornije posledice.
Aktuelnu globalnu ekonomsku krizu mnogi porede sa krizom iz tridesetih godina prošlog veka (Velikom depresijom), tvrdeći da je sadašnja kriza samo savremena verzija krize od pre skoro jednog stoleća. Posledice krize iz tridesetih godina prošlog veka bile su katastrofalne. Došlo je do ogromnog pada BDP, nezaposlenost je dostigla neverovatne razmere, depresija je trajala sve do Drugog svetskog rata, berzanski indeksi su se veoma sporo oporavljali i maksimalni nivo iz 1929. godine bio je dostignut posle četvrt stoleća – na samom kraju 1954. godine.
Većina autora, kako u Srbiji, tako i u svetu, aktuelnu krizu tretiraju kao posledicu zakonitih kolebanja privrednih ciklusa (takozvani Kondratjevljevi ciklusi) koji su svojstveni kapitalizmu kao što su zemljotresi svojstveni geologiji Zemlje, tj. kao prehlada ili grip u organizmu, a da se osnovni uzroci menjaju od jedne do druge krize. Tako se i aktuelna svetska kriza tretira kao posledica sloma tržišta stambenih kredita u SAD koji je izazvan deregulacijom finansijskih tržišta.

Džon Kenet Galbrajt o krizi 1930-ih godina

Poznati američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt napisao je 1955. godine knjigu The Great Crash 1929 koja se od tada neprekidno objavljuje u velikim tiražima i smatra klasičnim ekonomskim bestselerom.
Na početku knjige Galbrajt citira deo iz poslednjeg obraćanja naciji 30. predsednika SAD (1923–1929) Kalvina Kulidža pred Kongresom u decembru 1928. godine (samo nekoliko meseci pred izbijanje Velike depresije), u kojem, između ostalog, kaže: „Nijedan Kongres u istoriji SAD, analizirajući stanje nacije, nije se suočio sa tako izvanrednim perspektivama, kao što je to slučaj sada. Nalazimo se u periodu najdužeg procvata zemlje.“ Predsednik je uveravao kongresmene da oni, kao i cela nacija mogu sa zadovoljstvom oceniti sadašnjost i sa optimizmom gledati u budućnost, te da glavni izvor takvog ogromnog blagostanja jesu radinost i karakter američkog naroda.
U nastavku Galbrajt piše: „Jednu činjenicu u dvadesetim godinama morao je da primeti čak i Kulidž. Ona je u direktnoj vezi sa američkim narodom, o čijem karakteru govori sa hvalospevom. Uporedo s pozitivnim karakteristikama, američkom narodu je, takođe, svojstvena neumerena težnja ka brzom bogaćenju uz ulaganje minimalnih napora. Prvo snažno svedočanstvo te crte karaktera demonstrirano je na Floridi sredinom dvadesetih godina prošlog veka, kada je došlo do pravog buma nekretnina. Floridska groznica imala je sve elemente klasičnog špekulativnog balona.“
Galbrajt je predvideo da do krize slične onoj iz tridesetih godina HH veka može da dođe i kaže da su „šanse na ponavljanje špekulativnih orgija prilično velike. Niko ne sumnja da je američki narod kao i ranije podložan špekulativnim aktivnostima“. U knjizi Galbrajt, između ostalog, konstatuje: „Društvo, koje je preokupirano isključivo pitanjima bogaćenja ima prilično mračnu perspektivu.“

 

NOVI SVETSKI EKONOMSKI POREDAK Ne radi se o konjunkturnoj nego sistemskoj krizi, tačnije, ne prisustvujemo samo jednom u nizu zakonitih privrednih ciklusa koji će proći bez nekih većih posledica kao prehlada ili grip u organizmu, nego se radi o mnogo ozbiljnijoj, sistemskoj krizi, koja označava početak završnice jednog istorijski značajnog hegemonističkog ciklusa SAD, koji je svoj uspon započeo u drugoj polovini XIX veka, a trijumf dostigao sa završetkom dva svetska rata u XX stoleću – koji nisu vođeni na teritoriji SAD i u kojima su njeni konkurenti doživeli ogromna ratna razaranja. Tokom Drugog svetskog rata SAD su postale kreditor čitavom svetu, koji im je svoje dugove otplaćivao zlatom, te se u posedu SAD našlo 70 odsto svetskih rezervi zlata. Iz rata su SAD izašle kao hegemonistička sila na vojnom, političkom i ekonomskom polju i bile u stanju da odlučujuće utiču na kreiranje posleratnog ustrojstva sveta prema sopstvenim interesima.
Takvu hegemonističku poziciju SAD su odmah upotrebile za izgradnju posleratne arhitekture novog svetskog ekonomskog poretka (koji će odgovarati njenim hegemonističkim interesima), a u čije temelje je ugrađena konstrukciona greška čije su posledice danas očigledne. Drugi svetski rat je još trajao, a pod dominantnim uticajem SAD stvoreni su temelji posleratnog uređenja međunarodnih ekonomskih odnosa. Na konferenciji u američkom mestu Breton Vuds (Bretton Woods) 1944. godine doneta je odluka o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (današnje Svetske banke). Američka nacionalna novčana jedinica, dolar, postao je svetski novac, a Američka centralna banka (Federal Reserve System) garantovala je konvertibilnost dolara u zlato (35 dolara za jednu uncu – oko 31 gram – zlata).
Problem se ne bi pojavio da su SAD emitovale dolar u obimu za koji su imale pokriće u zlatu. Ali oni nisu mogli da odole iskušenju da (zlo)upotrebe mogućnost koja im se pružila (tačnije, koju su sami stvorili) i da uvoz realnih resursa (materijalnih dobara) iz drugih zemalja jednostavno plaćaju dolarima emitovanim bez adekvatnog pokrića. Kada francuski predsednik, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, pokušava da francuske državne rezerve iz dolara konvertuje u zlato, ispostavlja se da je samo manji deo emitovanih dolara pokriven zlatnim rezervama. Ubrzo posle toga SAD (1971. godine) jednostrano ukidaju konvertibilnost dolara za zlato. Papir je zamenio zlato, tačnije dolar odštampan na papiru (bez realnog pokrića) i dalje je opstao kao svetski novac jer su to SAD, zbog svoje ekonomske, političke i vojne moći, mogle da nametnu ostalima.
Tako smo došli u situaciju u kojoj se činilo da su SAD, napokon, uspele da pronađu čarobnu formulu za viševekovne bezuspešne pokušaje alhemičara da stvore bogatstvo ni iz čega. Amerikanci su sada mogli jednostavnim štampanjem dolara da dolaze do ogromnih realnih materijalnih dobara iz celoga sveta. Neposredno posle Drugog svetskog rata SAD su ovu mogućnost koristile u manjoj meri, ali kako apetit dolazi u toku jela, nisu mogle da odole iskušenju da stvaraju ogromne profite ni iz čega.
Da bi povećavani apetiti mogli biti zadovoljeni, trebalo je samo obezbediti tražnju za sve većom količinom dolara i SAD su (koristeći svoju političku, vojnu i ekonomsku silu) preduzimale aktivne mere kako bi širile zonu korišćenja američkog dolara bilo preko novih teritorija bilo preko novih aktiva trgovanja. Kada se, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, urušio i blok socijalističkih zemalja, dolar se proširio i na ove teritorije, te nakon toga novih teritorija za dalje širenje skoro da više i nema, a kako je ukupna količina materijalnih aktiva ograničena, nastupa period intenzivnog stvaranja novih aktiva kojima se trguje na finansijskim tržištima.

FINANSIJSKI DERIVATI Obim finansijskih u odnosu na materijalne aktive stalno raste i dostiže zabrinjavajuće razmere. Od poslednje četvrtine prošlog stoleća brzo se šire nove finansijske aktive – takozvani finansijski derivati ili izvedene hartije od vrednosti (kao što su fjučersi, opcije, svop), čija se vrednost izvodi (derivira) ne samo iz vrednosti materijalnih (na primer, sirovina – nafte, metala, žitarica i slično) nego i finansijskih aktiva. Ako su finansijske aktive na tržištu kapitala (akcije, obveznice) u nekoj vezi sa realnim kapitalom, aktive sa tržišta finansijskih derivata predstavljaju čistu virtuelnu nadgradnju nad realnom bazom.
Za tradicionalne hartije od vrednosti (akcije, obveznice) često se kaže da predstavljaju papirni ili fiktivni kapital, a finansijski derivati su fiktivni kapital drugog stepena koji sa svoje strane ozbiljno deformiše formiranje cena materijalnih resursa. To odlično ilustruje ogromno kolebanje cena na tržištu sirovina. Cene ne određuje ponuda i tražnja na promptnom tržištu sirovina, nego cene na tržištu derivata, gde se trguje količinama koje nekoliko puta premašuju ukupnu količinu tih resursa u celom svetu. Na finansijskom tržištu poslednjih godina dolazi do veoma sofisticiranih finansijskih inovacija i na tržištu se pojavljuje velika količina ne samo dvostepenih (derivati) nego i trostepenih (derivati derivata), četvorostepenih i višestepenih finansijskih aktiva.
Stalno se povećava tražnja za resursima koji fizički i ne postoje u tom obimu, niti za njima u tim količinama postoje potrebe u materijalnoj sferi. Sve više se gubi veza između realnih materijalnih aktiva i virtuelne trgovine na finansijskom tržištu koja špekulantima donosi ogroman profit (i to profit realno ni iz čega). Finansijski derivati su postali idealan instrument uticaja na kretanje tržišnih cena. Pomoću derivata se povećavala profitabilnost špekulativnih operacija na finansijskom tržištu. Špekulanti svoj rastući kapital ponovo ulažu na finansijska tržišta (gde je profitabilnost znatno veća nego u realnom sektoru ekonomije).
Na špekulativnim operacijama, praktično iz vazduha, stvorena je masa finansijskih aktiva koja je po vrednosti nekoliko puta veća od ukupne vrednosti realnog sektora ekonomije. Ta razlika se stalno povećavala i sve više naduvavala balon. Dok smo krajem devedesetih godina prošlog veka imali tržište finansijskih derivata od oko 80 milijardi dolara, ono je 2008. godine premašilo 800.000 milijardi (porast od 10.000 puta). Istovremeno, ukupan svetski bruto proizvod neznatno je povećan i dalje iznosi oko 65.000 milijardi dolara.

PROCES DEINDUSTRIJALIZACIJE Sa rastom finansijskog tržišta rasla je i njegova profitabilnost. Visoka profitabilnost špekulacija na finansijskom tržištu dovela je do toga da je postalo nerentabilno investirati u realni sektor ekonomije, pogotovo u SAD, gde su i najveće mogućnosti ulaganja na finansijskom tržištu, a investicije u realni sektor neatraktivne kako zbog skupe radne snage, tako i ogromnih ulaganja da bi se poštovali visoki ekološki standardi. Ogromne količine novca odlivaju se iz proizvodnje i kapital se preusmerava iz realnog u finansijski sektor privrede ili se seli u druge zemlje sa jeftinom radnom snagom (malih ili bez bilo kakvih socijalnih prava) i gde se ne mora ulagati u zaštitu radne i životne sredine.
Zbog toga je u SAD poslednjih decenija veoma izražen proces deindustrijalizacije i proizvodnja se prebacuje u druge države, pre svega na Daleki istok (zemlje istočne i jugoistočne Azije), gde je cena radne snage i sada čak 35 puta manja nego u SAD. Vremenom su Amerikanci ovaj region pretvorili u svoju fabriku, a sebe u čudovišnog potrošača. Nuriel Rubini, profesor Šternove poslovne škole u Njujorku (jedan od retkih ekonomista koji je predvideo sadašnju svetsku krizu), na Azijskom ekonomskom forumu u Hongkongu izneo je podatak da „2,2 milijarde Kineza i Indijaca zajedno konzumiraju samo šestinu potrošnje 300 miliona Amerikanaca“. Drugim rečima, potrošnja jednog Amerikanca je 44 puta veća od potrošnje jednog Indusa ili Kineza.

(Iz knjige prof. dr Jovana Dušanića Ekonomsko troknjižje, knjiga prva: Ekonomija postmoderne i neoliberalizam, izdanje Filip Višnjić, Beograd, 2020)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *