Др Стеван Гајић – Линија боје (2.део)

Да ли је поред садржаја погледа на свет који се намеће човечанству важна, још више, контрола над наративом?

Црна активисткиња Кендис Овенс, лице црног конзервативизма у Америци, и с друге стране вођа милиције НФАЦ „Грендмастер Џеј“, обоје, из међусобно различитих позиција, не виде ни Демократску странку нити БЛМ као аутентичан израз афроамеричке традиције. Овенсова иде чак дотле да је написала књигу „Бекство са демократске плантаже“, чији наслов сам за себе довољно говори, каже у наставку разговора за „Печат“ Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије и аутор књиге „Од роба до грађанина“, која се бави борбом Афроамериканаца за признање човечности.
Где је место Мартина Лутера Кинга у процесу афроамеричке еманципације? Колико би се он уклопио у постмодерну борбу против сваког чврстог идентитета, укључујући конфесију, расу и класу?
Мартин Лутер Кинг је свакако најдоследнији следбеник идеја Фредерика Дагласа. Ако бисмо у једну реч сажели Кингову основну идеју, то би била реч – једнакост, али не таква да неки буду „једнакији“ у односу на друге. Сигуран сам да би он био згрожен захтевима за расни ексклузивизам појединаца из БЛМ, попут Лисе Дурден, што је облик расне сегрегације, против чега се Кинг жестоко борио. То је потпуно обрнуто од храброг поступка Розе Паркс, симбола отпора сегрегацији, која је 1. децембра 1955. у аутобусу одбила да уступи место белом путнику, због чега је ухапшена. Њено хапшење изазвало је бојкот превоза у Монтгомерију (Алабама), чиме је покрет за људска права започео борбу против расне сегрегације, одвојених школа, одвојених тоалета и свега осталог против чега се и Ду Бојс борио.
Мање је познато да су робовласништво и сегрегација, иако оба периода патолошка сваки на свој начин, били у много чему врло различити. У робовласништву су често белци и црнци, иако у поремећеном односу, живели заједно, у истим кућама. Будуће газде су одгајале црне робиње. Тај однос можемо да видимо у сада полузабрањеном филму „Прохујало са вихором“ и сличним остварењима у којима се романтизује живот на робовласничком Југу. Кад је, међутим, наступило време расне сегрегације, бела и црна заједница су строго одвојене. Ду Бојс је често волео да истакне да су најбољи белци били одвојени од најбољих црнаца, док су истовременио и једни и други имали контакт само с најгорима из једне и друге заједнице, што је од заједница правило зараћене стране.
Више сам него сигуран да се Кинг не би сложио с ритуалима клечања белаца, што смо могли да видимо током лета 2020. године, затим са читавим убаченим „пакетом“ вредности које немају никакве везе с афроамеричком борбом, већ с наметањем постхуманизма.
У својој књизи уочили сте неопходност изучавања афроамеричке мисли као једног од оруђа борбе против западне моћи маскиране у причу о „напредним“ и „назадним“ друштвима. Поменули сте, разматрајући Ду Бојсово становиште, и незаобилазног кнеза Николаја Трубецкоја, и његову књигу „Европа и човечанство“. Према Трубецкоју, Романогермани су били толико уверени да су човечанство, и да је њихова култура „универзална цивилизација“, да су успели да, уз производе материјалне културе („предмете војне опреме или механичке направе за кретање“), подметну своје „универзалне“ идеје, маскирајући њихово парцијално, романогерманско порекло. Где смо ми, Срби, парије Новог светског поретка, ако свет сагледамо кроз призму мисли Трубецкоја и Ду Бојса?
Овом књигом покушао сам да испричам много ширу причу од оне на коју би можда читалац помислио гледајући само наслов и слику с насловне стране књиге. То је заправо прича о механизмима контроле над људима који суштински нису много измењени још од Аристотеловог описа.
Николај Трубецкој је у космополитизму видео скривени романогермански шовинизам. Ту се заправо ради о постављању стандарда. Рецимо у 19. веку је отворени расизам, заснован на мисли Чарлса Дарвина и Херберта Спенсера да постоји одређена пирамида међу људима, био сасвим „нормалан“ у „цивилизованом свету“. Уколико би се данас неко тако понашао, људи из истих друштава, за које је до јуче таква „наука“ била нешто саморазумевајуће, били би згрожени. Намерно сам дао овако екстреман пример ради боље илустрације. Јер суштински није важан само садржај погледа на свет који се намеће човечанству већ, још више, контрола над наративом. Реч је о својеврсном онтолошком расизму који подразумева да је губитак контроле над истином незамислив. Манифест таквог погледа на свет почетком трећег миленијума дао је нама добро познати британски дипломата Роберт Купер у књизи The Breaking of Nations – Order and Chaos in 21st Century. Он ту, за разлику од Дарвина и Спенсера, не говори о расној супериорности западног човека, али сматра да евроатлантска заједница никако не сме дивљим другима (пре свих Русима) дозволити да стекну технолошку предност. Овде се заиста потпуно јасно дефинише да критеријум за овакав расизам више није боја коже већ поглед на свет.
Поента је, по вашем мишљењу, у постављању стандарда, зар не? То јест ко господари стандардима, влада светом.
Тубецкој је уочио да никада незападна, нероманогерманска друштва, неће моћи да се такмиче с романогерманским уколико учествују у истој игри. Ако желе да поштују стандарде у чијем креирању нису учествовала, та имитаторска друштва ће стално бити попут карго култа симулирајући живот ових „супер људи“ којима се диве, узалуд чезнући да их достигну. То исто је приметио и Ду Бојс. Својом метафором о „двојној свести“ заправо је показао да Афроамериканци имају нерешив проблем; они себе гледају с дозом презира јер им је наметнут белачки поглед на саме себе, да стално себе одмеравају туђим аршинима.
Појмом „обојености“ Ду Бојс показује генијалност своје мисли, која се умногоме поклапа с Трубецкојевим промишљањем. Ду Бојс „обојеност“ није видео искључиво као расно одређење већ и као менталну и социјалну одлику и стање свести. Боравећи у Совјетском Савезу у првим годинама после Октобарске револуције, био је шокиран сличношћу живота руских сељака и Афроамериканаца. Према Ду Бојсу, „линија боје“ је граница између поробљивача и жртава тог система. У том смислу свакако би Срби или Руси према Ду Бојсовом схватању спадали у „обојене“, као жртве Трубецкојевог романогерманског шовинизма.
Појединци међу Србима или другим „обојенима“, наравно, могу да припадају доминантној елити, али они који желе да сачувају своју културу не могу да пристану на оно што имитатори истрајно понављају и препоручују: да будемо као „сав нормалан свет“, јер ма колико се трудили, нећемо то бити. То је препорука за стално трчање за хоризонтом. Кад су једном наводно Стаљина питали кад ће доћи комунизам, он је одговорио: „Када досегнемо хоризонт.“ А хоризонт се, разуме се, стално помера.
Какве то везе има с нама данас? Да ли бисмо могли, овде и сада, учити од Трубецкоја и Ду Бојса?
Данас је романогермански шовинизам изменио форму поставши идеолошки поглед на свет, али је надменост остала иста, као и потреба за доминацијом и подучавањем остатка света о допуштеном и недопуштеном, о томе како треба да изгледа породица а како међуљудски односи, шта су стандарди хумора, шта је говор мржње а шта и како сме да се мисли и тако даље. Игра доминације постала је глобална, у њој постоје креатори дискурса и аланфордовски „супер хикови“ чији мото је „будимо солидарни с богатима“. Они осећају потребу за сврхом и потребу да у нешто верују.
Даглас Мари у књизи The Madness of Crowds пише да је на Западу одрасла прва генерација која не верује ни у шта, ни у нацију, нити у неку од постојећих идеологија, најмање у религију јер је на Западу хришћанство расточено. Насталу празнину нешто је морало да попуни. Сада је то нешто, та псеудорелигија постала „воукнес“ (од речи woke – будност, односно „пробуђеност“ за све болове свих могућих мањина). Заправо се кроз ту борбу за мањине остварује контрола и испољава специфична надменост над „затуцаном“ већином. Служење идолу „воукнеса“ чини његове следбенике усхићенима, срећнима, они се осећају добро јер имају осећање припадности и сврхе, а при томе мисле да раде веома важну ствар. Ни владајући слој, ни његови „супер хик“ помагачи, а ни потлачени људи, више немају ни нацију ни расу у старом смислу те речи, човек може по пореклу бити било ко и једноставно изабрати с које стране барикаде ће се наћи.
Амерички избори су, први пут после толико деценија, стварно изгледали као неко бирање пута у будућност. Шта се, на основу изабраног, може закључити о америчком сну, али и о америчкој политичкој и друштвеној јави?
Амерички избори су показали да стереотипи више не функционишу у потпуности с обзиром на многобројне Афроамериканце и хиспано Американце који су гласали за Трампа, али и на милионе белаца који су били врло активно ангажовани против Трампа. На пример Енрике Тарио, вођа „Прауд бојса“, које често описују као белу супрематистичку организацију, има и афричко и латино порекло. Себе сматра западним шовинистом, а противници га виде као белог расисту. Дакле, није битно шта неко јесте „објективно“, већ како себе види и још важније како га виде други. Уколико би неко желео да садашњи сукоб пореди са стањем америчког друштва у време грађанског рата, то апсолутно не би било могућно – ни географски, ни вредносно, нити расно. Грађански рат пре више од 150 година вођен је на линији Север–Југ а сада се у доброј мери води на линији град–провинција, мада је и ово превише поједностављена подела. Садашњи сукоб заиста јесте постмодеран.
Афроамериканци и даље живе „нижим животом“, а они који су, наводно, на њиховој страни их не виде као научнике и мислиоце, него као кошаркаше и забављаче. Ко је био више у праву: племенити утописти попут Дагласа и Мартина Лутера Кинга или оштри критичари попут Ду Бојса и Малкома Екса, који је у револуционарној борби пао?
У овом тренутку се чини да су инжењеринг са црном породицом и културни модели који се намећу Афроамериканцима створили стање које говори да су пре у праву Ду Бојс и Малком Екс, с тим што не верујем да би могла да се оствари идеја Малкома Екса о оружаној сецесији дела територије Сједињених Држава. Много је вероватније да ће бити створено једно друштво дистопије.
Чудовишно је, може се рећи, да је током БЛМ протеста у Рочестеру чак срушен Дагласов споменик, скрнављени су и споменици Линколну у Вашингтону, Бостону и Портланду, под изговором да су и ти споменици расистички. Зар није рушење споменика посвећених еманципацији заправо брисање сећања о монструозности ропства? Та врста потребе брисања историје делује врло малициозно и право је питање шта се иза тога крије. Бојим се да су антиутопијски амерички филмови из којих проистиче да је бесмисао циљ којем срља читаво друштво много ближи реалности него што би се рекло на први поглед.
Апсолутно се слажем с вама када кажете да смо се удаљили од Хакслијеве дистопије задовољног роба. Отишло се корак даље, ка једној врло опасној, можда и постхуманој контроли где нам више никакав човек неће наређивати већ, као на пример што већ постоји у Сингапуру, експериментални пси роботи који упозоравају људе да се удаље једни од других како би спречили ширење вируса. Зашто сутра ти пси роботи не би имали палице и оружје, зашто не би били антропоморфни, налик на људе и зашто разлози за репресију не би били стално мењани? Дакле, научнофантастична дистопија може да буде будућност човечанства.
Зато је борба Афроамериканаца за слободу врло парадигматична. У књизи сам наводио и паралеле које постоје са српском борбом за еманципацију. Борба Афроамериканаца за признање човечности није нека ствар коју би требало уско гледати у америчком контексту, она је и раније била, а посебно је данас, огледало борбе човечанства и, зашто не рећи хришћана, за опстанак.

Крај