Др Драгомир Сандо – Тајна човека

Откуда долазе сва зла у временима нашег постојања?

Чудо је само доказ наше ограничене и замагљене природе, с једне стране, и потребе Животодавца да нас охрабри, потапше по рамену, подигне и оснажи у вери, с друге стране. Отуда ће и Свети Николај српски рећи: „Народ хоће чудо. Сви народи на свету воле чуда. Без чуда се осећају робови природе…“ Шта је друго Свето писмо него бисерница чуда. Све призване библијске личности су Божји сарадници, настављачи Божјих чуда – каже у разговору за Печат протојереј ставрофор др Драгомир Сандо, професор Православног богословског факултета у Београду, уредник службеног листа Српске православне цркве Гласник и председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Епархије сремске.
Кажете у својој књизи Велики си, Господе! (Глобосино Александрија, Београд): „Једна је људска душа скупља него сва остала бездушна творевина.“ Судећи по ономе што живимо, рекло би се да ова истина почива негде далеко од човека данашњице, од његових поимања, канона, па и саме свести!?
Не би требало ове најдубље истине о човеку и његовој улози у свету, као једином тварном али и словесном бићу поредити с мишљењима оних који негују обесмишљени однос према себи, другоме, али и Створитељу свих нас. Нити се препуштати хеленској филозофској мисли да је човек само велики свет у великом свету (макрокосмос у макрокосмосу), нити још погрдније из угла савременог материјализма да је човек мали свет (неприметник) у космосу. Та тврдња о величини човека није моје мишљење нити максима него Онога ко је дошао у пуноћи времена – Богочовека Христа који је ради нас појединачно, али и свих заједно загазио у реку Јордан и представио се човечанству с једним основним циљем: да покаже неизмерну љубав која се вреднује, и на основу те исте божанске љубави да је човек велики свет у овом пролазном, материјалном и неупоредиво мање вредном свету. Сваки човек је утемељен на испостаси Божјој јер је слика и прилика Његова. Или, једноставније речено, човек је потенцијални богочовек, без обзира како он изгледао у овом времену. Видите, како је једноставна свакодневна реч, а много говори и значи слика, нечија смо копија, нечији смо са оригинала „скинути“, „пљунути“ синови и кћери, како се то обично у нашем народу каже кад се поредимо с родитељима и кад изражајно личимо на њих.
Разуме се да је човеку као много силном, динамичком бићу и много тога допуштено. Једна дивна отачка мисао каже: Богу је све могуће сем једнога, а то је да не може човека натерати да га човек љуби! То бескрајно Творчево допуштење се схвата као слобода свакога од нас. Зато је дефиниција човека, као и његов крајњи животни смисао и све вредности те мере, неупоредиво квалитетнији, савршенији и лепши него онај где се потиру ове вредности. Отуда треба тражити и налазити одговоре на питање откуда долазе сва зла у временима нашег постојања јер су продукт нижих људских побуда, од себичности, егоизма, самољубља, земнољубља и свега осталога што гмиже по површини земље. Вертикала која се издиже изнад наших глава ка небу је пут, путоказ и мера нашег бића.
У књизи Велики си, Господе! описујете чуда која су се догодила обичним људима. Шта је заправо Божје чудо?
Истинско схватање чуда извире из правилног схватања поменутог човека, али и његовог односа према Богу. Ако скинемо копрену с очију, видећемо да се све, али баш све, одвија под тајном небеском или чудом. Све оно што се уздиже с првим сунчевим зраком са земље, све што дише било биљног или животињског света до последњег листа на грани дрвета или најсићушнијег црва дар су Чудотворца. А да не говоримо о тајни човека. Постојање и рађања сваког од нас јесте једно велико чудо. Науци искреној и правој данас застаје дах од помисли да се у нашем заметку осамсто хиљада сперматозоида упућује ка материци и само један пробија материцу и у тој омнипотенцији, у нултом моменту отпочиње тајна живота. Свака друга сићушност која би продрла у материцу би била нови човек који, можда, не би личио на ону зачету. Функционисање и развој свакога фетуса и ембриона још у пренаталном, потом у наталном, а касније постнаталном периоду је све чудо до чуда. Само у дечјој главици постоји три трилијарде ћелија које контролишу једно дечје тело. Сложеност чула, екстремитета и свега осталога у телу спада у савршену „машину“ која се зове личност. Колико ли је тек духовних (или психолошких) загонетки које чине психосоматско биће. Отуда је велики старозаветник Давид узвикнуо: Како су величанствена дела твоја Господе, све си премудро створио!
Зашто је то важно као сазнање? Зато што се све мора сматрати једном, понекад, необјашњивом тајном. И проблеми настају онда када с „дозом“ узимамо једно или друго и још их довољно не схватамо. Отуда се у временима трежњења, кад је много тога протекло, хватамо за главу и тражимо спас или излаз. Тако нам је у тој општој спољашњости живота, па ако хоћете и поменутих литија у Црној Гори. Све је испуштено из свести и руку, што је значило најдубље у једном националном, али и личном постојању једног нам народног крила. Ако је и то било чудо Божје, прво што треба је да га схватимо и осетимо, али и да га дословно чувамо. Бог хоће и жели увек да помогне, али ако буде имао коме, како би то рекао наш блажене успомене патријарх Павле.
И ви сами, вашим рођењем носите печат Божјег чуда. Да ли је можда тај догађај одредио вашу судбину, пут, свештенички позив?
На крају књиге Велики си Господе! неуобичајено сам поменуо и своје рођење, потом болест која се видела при рођењу од које се најчећше умирало. Трезвеношћу и молитвом своје мајке, али пре свега прстом Господњим остао сам у животу. Навео сам и друге детаље тог догађаја који није био ни најмање случајан. Нисам хтео никад никоме да посебно причам тајну коју сам понео од рођења, али сам осећао да ће ме Господ позвати у једну од својих дужности. После мене, моја браћа, деца и најближи сродници (нас осморо) ступили су у служби Цркве, што сам схватио као божанску благодат која се обилато излила на све нас. А стицајем околности ја сам најстарији међу њима. Колико сам заиста „оправдао“ толику божанску љубав, остаје отворено питање.
Цитирате у свом делу Исака Сирина који каже: „Чуда су значајна и важна само уколико укрепљују нашу постојаност у свету изнад нас и ако је као такву сведоче.“ Како допиру речи Сиринове до човека данашњице заглувелог и заслепелог материјалним?
Овде нећу делити људе на оне којима су важна или неважна чуда Божја која се показују. И код једних и других постоји одређен број оних који тврде да за њихово веровање нису потребна чуда. Да они с истом духовном трезвеношћу могу да носе своју веру, и то треба поздравити. Али и они који не верују неће „преломити“ себе ако виде или доживе било какво Божје чудо. Јер ће увек наћи изговор за своје неверовање. Било како, чудо Божје које разбија законитости логичног свакодневног живота потврђује постојање свега по принципу неке друге, више силе и мере.
Али, како лепо приметисте, чуда се дају и да би имајући уши чули и очи видели. Прилике су се умногоме измениле и усложниле. Говори се са земље, испод земље, с мора и испод мора, људи с небеских висина, па потом на разне начине и расположивом техником. Све је загушено од силних гласова. Нема простора ни воље да се чује правоважећи и најзначајнији глас, глас Господњи. Отуда су нам са свом техником и технологијом дошле велике невоље. Ту је гнездо и невиђеној пандемији као одмазди за изгубљени поредак и хармонију у свету. Смете ли замислити шта је следеће на реду?
Ваша књига плод је дугогодишњег свештеничког искуства, многобројних разговора с верницима, с онима који су вам долазили како би отворили душу, потражили савест, како би се исповедили. Описали сте прегршт судбина и Божјих чуда која су их одредила и променила. Која прича је за вас најпотреснија, најтежа и како сте и сами доживели Божје чудо у том случају?
У једном свештеном радном веку и парохијској служби много тога се чује, види и доживи. Било је много трагедија, туге, болести и патње. Било је, разуме се, и свечаних момената. Ни свештеник није од камена. Откидају те, преживљаваш их! Верујем да има мојих колега који су још више састрадавали кроз своју свештену мисију. Али ја сам сакупио петнаестак верних истини догађаја по сопственом избору, и прибележио их. Свака ми је подједнака животна прича, али само када је између корица јер се тиче једне целовите теме, а то је оно што називамо „чудом“ Божјим где се умешао Он и подарио утеху, наду и снагу за наставак живота онима који Га траже.
У једној од исповести, болесна жена на самрти вам, говорећи о себи, говори о јунаку Двојника Достојевског, о Гољаткину, који је све више заостајао у животу за својим другим ја које је остало на висини свог животног задатка, за разлику од овог првог, реалног ја. Рекло би се да је безмало сваки човек данашњице, убрзан, изгубљен у метежу свакодневице, помало Гољаткин. Шта мислите о томе?
Поређење свакога од нас је заиста мање-више животна прича Гољаткина. Он је личност између многих и читанијих романа генијалног Достојевског. Али ни по чему није занемарљивији. Колико ли смо и ми појединачно били у прилици да дамо више од онога што смо пружили. Колико ли нам се пута шака није потпуно отворила у сусрету с онима који су очекивали помоћ, колико ли нам се пута срце претворило за тили час у стену, колико ли је недостајало само бесплатног сажаљења према некоме коме би много значило макар то… Али и према себи човек зна бити суров. Из разних начина пропушта животне шансе које се више никада неће вратити. А живот у разним приликама је немилосрдан. Двојник је прича о једном човеку који посматра своја два живота, онога према мери својих животних талената и онога оствареног и привезаног за земљу. Пошто их је немогуће истовремено живети, свој промашај се најбоље види из жабље перспективе. Верујем да је почетност за своју књигу Достојевски нашао у речима апостола Павла који је једном рекао да два духа у њему војују, и он чини често оно што неће да чини.
Све Јеванђеље, па и дела Отаца Цркве говоре о два животна пута: путу добра и путу зла. Прво отачко дело после написаних канонских књига Дидахи јесте тог садржаја. Тако је и с децом савременог времена. Тако је и с онима унесрећенима – правим и здравим – који се одају разузданом животу, пороку, наркотицима и злу којег је напретек око нас.
Као сведок бројних чуда, верујете ли, можете ли да потврдите промене код људи којима су се чуда догодила?
Упркос свему, чуда и без наше воље чине на свој начин утицај на одређене личности. Нико од њих, ко их искрено доживи, не остаје равнодушан. О тим ванредним животним моментима тешко је писати и тешко их је препричавати. Друго су сведочанства која се догађају поред моштију Светитеља или на било који начин, али многи их носе као лично, дубоко интимно искуство, као нешто што је приватног карактера. Радије ће својим животом то показивати него препричавати. Разлога има, по мом скромном мишљењу, доста. Уосталом и у Јеванђељу на више места Христос кад је учинио чудо над неким, готово претећим гласом им је говорио: Гледајте да не говорите никоме.
Али у сваком случају чуда чине ново чудо јер се личности које су учествовале у њему другачије осећају, живе побожније и покушавају да својим животом одговоре на доживљено.
Пажњу плени и ваша књига о васпитању деце. Чини се да су више него икад пре родитељима, наставницима потребни савети, „знакови поред пута“ како би успели на том, једном од најважнијих животних задатака. Шта сматрате темељима, најбитнијим стубовима доброг васпитања деце данас?
Хиљаду очију родитељи морају да отворе чувајући их од разних искушења. Али их не можете васпитавати само бригом и родитељским настојањима. Од куће, преко улице па и школе вребају искушења. Проблеми су силни: од тога да се ни у породици не почиње и завршава образовни круг. Родитељи ће се у неостварености васпитања деце бацати на школу или на било кога позванога, школа ће с друге стране имати изговоре да није свемоћна и тако укруг. Никада се више није говорило о васпитању, писало и саветовало, а никада више невоља у разним облицима који се често заврше трагедијом. Бригом државно-васпитних структура, просветом у целини и већом посвећеношћу родитеља, али и Цркве кроз снажнији свој утицај могло би се стање поправити. Све што се чује и види преко савремених комуникативних средстава морало би се добро извагати и пустити у етар. Строг однос према мешетарима с децом већ у осмогодишњим просветним установама морао би се појачати и примењивати. И најмањи проценат деце која су пошла странпутицом је више него опасан.
Крајем прошле године остали смо без патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. Шта за нас, наш народ, цркву значи овај губитак?
Као кад изненадно деца остану без својих родитеља без обзира на њихове године, тако је и с нама данас. Сви ми одлично знамо ко су и шта су били ови јерарси наше цркве. Митрополит Амфилохије је, знам и тврдим, неко ко је био раме уз раме као интелектуалац и духовник Николају и Јустину српском. Време које ће ускоро доћи показаће да ли је намера Божја била да нас Господ и даље куша или да се, гледајући на њих, оснажимо у свему и притегнемо сопствена ремена и појасеве и почнемо још јединственије и снажније да наставимо где су они стали.
Блаженопочивши митрополит пред сам крај свог живота изгарао је у борби за очување наших цркава, манастира у Црној Гори којима је претило отимање. У тој величанственој, витешкој борби ускрснула је искра вере, народ се пробудио. Три речи митрополитове Не дамо светиње постале су крилатица литија пред којима су отимачи и те како устукнули. Како сте доживели то буђење народа, тај духовни препород, борбу за веру, за Христа?
Као млад свештеник разним поводима сам ишао у Црну Гору и гледао ту слику духовног сумрака у некадашњој српској Спарти. Исто толико година сам из близине посматрао јеромонаха Амфилохија, потоњег епископа и митрополита и знао да једино руком Господњом он може нешто учинити у свом народу. Често сам и јавно истицао како је све подигнуто из пепела. Народ је идеолошки заведен и развраћен живео деценијама без богомоље, звука звона, монаха и свештеника. Светом Василију су долазили у Острог са других страна, али најмање они који су му били најближи. Није било богослужења, крштења, црквених венчања, опела до само код оних најтврдокорнијих, а којих је било мало. Али су и они постали духовни квасац. Митрополит Амфилохије је с новим свештеним и монашким нараштајем учинио право правцато чудо. И онда када је текао пут обнове сваке врсте, дошло је до сукоба с новоскојевским нараштајем у самој земљи. Уследила је одлучна битка где је с једне стране устао народ са својим духовним горостасом и показао пут голготски, али и васкрсни у своме роду против оних који су изиграли њихово поверење. Уверен сам, једном заувек!
Како смо у Црној Гори одбранили наше светиње, тако нам их на територији нашег Косова и Метохије, сада самопрокламоване државе „Косово“, теже да отму. Најпре рушећи и палећи, скрнавећи бестидно да би данас то чинили прекрајањем историје, фалсификатима, лажима. Како гледате на ову ситуацију?
Као сваки нормалан православац и Србин. А како бих и могао другачије? Многи позванији и мудрији су говорили о Косову и Метохији, с њима сам се потпуно идентификовао. Последице вишедеценијске борбе за најсветији део нашег идентитета и постојаности ствара жучну тугу јер у том покушају отимања и прекрајања наших граница учествују моћне западне силе које су показивале и показују већ тридесет година своју подлост, лицемерје и мере с два аршина. Да чине разне безобзирности од којих би се понекад и демон застидио је евидентно. У сваком случају, ми морамо истрпети до краја јер је тек у тој димензији спасење као у личном животу. Уверен сам да ћемо у некој скоријој будућности видети победу правде и истине. Бог је спор али достижан, каже наш народ који се безброј пута осведочио у тој изреци.
Глобална пандемија резултирала је кулминацијом панике, страха од болести, смрти код људи свуда на планети, без обзира на материјални статус, године, националност, веру… Не треба много слабом људском бићу да из страха искорачи у очај, депресију, безнађе. Каква је и колика улога духовника у овом случају?
Напаст звана корона је као зло које не иде само. Нисам заговорник оних који кажу да је треба игнорисати, напротив. Сматрам да је треба озбиљно схватити. Али исто тако не оправдавам безнадежност и страх, емоције које су најбољи сарадници поменуте болести. Треба се максимално наоружати вером и задржати свежину и оптимизам, боље речено – наду. То некада није лако. Мислим да смо ми свештеници морали више да дамо оболелима, мада је и у јерархији било доста оних који су оболели али и преболели. Тачно је и то да ова врста завере не познаје разлике у народима, али то је управо оно што нас враћа на почетак овог разговора, да је сваки човек слика Божја који ће, опет сваки на свој начин, полагати рачун за све своје учињено или неучињено у овоземаљском свету.
И на крају, свако од нас је макар једном изговорио када је реч о корони да „нас само чудо може спасти“. Како тумачите ове речи?
Разуме се да се у свакој прилици, а посебно у оваквој треба окретати Богу и тражити помоћ од Њега. Колико је данас лекара коју учине све од себе па кажу: Е, сад си у рукама Божјим. Ми смо урадили све што смо могли. Тим сарадницима живога Бога заиста треба одати свако признање. Уверен сам да смо при крају ове неравноправне борбе. Али није једина, као што видимо!


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *