Читање с усана

Протекле дане обележио је низ догађаја који су наговестили немирну будућност света, а у том склопу и будућност наше земље. Извесност која нам предстоји не обећава хармонију и сарадњу, већ – напротив, уз заоштравања постојећих сукоба, још снажнија трвења од актуелних. Посебно је у том смислу било важно оно што се догађало на релацији политичко-дипломатских међусобица Русије и Европске уније. За многе неочекивано, за неке охрабрујуће, а за све драматично, Москва је – недипломатски речено – показала зубе Европи! Било је време, закључили су они које је ова промена обрадовала, упитно су подигли обрву сви који речену радост не деле.
„Русија је спремна на прекид односа са Европском унијом уколико Брисел уведе санкције које ће створити ризик за осетљиве сфере економије“, изјавио је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.
У нескривеној претњи, којом се из Кремља одговара на могуће нове санкције, додаје се и да Русија „не жели да се изолује од света, али да је потребно бити спреман за најгори могући сценарио“. Шта све може да најави „најгори могући“ сценарио? Препушта се одговор машти управљачких елита Запада (неодустајно заљубљених у подмукло рушилачко дејство санкција на животно ткиво њима циљаних држава), али искуство говори да, када је реч о односу Исток–Запад, регистар могућих прогноза у овом смислу као границу поставља небо! Порука је намах и у блогосфери призвала лавину циничних досетки попут оне да се савременом Немцу, када је у недоумици око надгорњавања с Русима, препоручује да се обавести у најближој породици, дакле корисно је да свог деду пита „како је оно било“?
Да ли су поруку Кремља у Берлину и Бриселу сада „искулирали“, односно занемарили? Нису! Утисак је да настоје да кажу – ударац јесте примљен, али не изазива бол, само шок и неверицу.
Најпре се поводом изјаве шефа руске дипломатије огласило немачко Министарство спољних послова саопштивши да је она „чудна и несхватљива“. Чудан избор речи, додали бисмо овим поводом, премда признајемо да је запањеност очекивани одговор проистекао из навике на дуготрајну некажњену производњу не само вербалног насиља, уз искључивање идеје о могућем реципроцитету.
Агенције преносе да је за портпаролку немачког спољнополитичког ресора Андреау Засе „оваква изјава крајње чудна“, поготово што њој претходи недавни говор немачког шефа дипломатије Хајка Маса о заинтересованости да се с Русијом сарађује. Министар је, наиме, у Бундестагу рекао да не подржава политику економске изолације Русије и Кине, јер то ове земље међусобно приближава и прети настанком „највећег“ војноекономског савеза. Немац упозорава надмени Запад да треба да размисли куда са, геостратешког становишта, води изолација Русије санкцијама.
Поводом ове нове, за свет изненађујуће, ситуације, публициста и аналитичар Милан Вилић, шаљиво колико и суморно, као практичан савет за неразумне, помиње враћање једној прастарој вештини – читању с усана.
„Русија појачава реторику до мере да су ови у Бриселу и Немачкој збуњени јер су навикли да је њихова последња и од Бога дана. Како то да неко њима може да се супротстави? Не буду ли читали добро са усана шта им Путин поручује, не био им у кожи, а то ће тако и бити на крају крајева јер је то природа ствари.“
Да, најважније Масово питање у вези с новонасталом ситуацијом на релацији Москва – Берлин и Брисел (с Вашингтоном као диригентом из сенке) јесте ово: куда све то води с геостратешког становишта? Не промени ли Запад своје понашање и тактику, да ли је изгледно рађање највећег војноекономског савеза на планети? И да ли то – последично и злокобно – најављује догађаје које цитирани Вилић именује као „природу ствари“? О могућем, за Запад најмрачнијем сценарију, говори закључак немачког министра: „Стратегија спаљених мостова не само да је погрешна већ је и опасна.“
Неолиберални центри владања светом, верујући у своју апсолутну премоћ, невољни су међутим да се лате било каквог читања с усана. Опасна грешка, рекло би се, јер у овом веку је већ неколико пута пропуштено да се поменутим читањем уоче чињенице које је ваљало на време промислити и суочити се с њима. Нећемо набрајати, сетимо се само Минхена 2007, када је на безбедносној конференцији, у својим опаскама поводом понашања САД, Путин рекао да једина светска суперсила „на своју руку одлучује о глобалним проблемима, не обазирући се на интересе осталих држава, нарочито оних с којима није у блиском савезништву“. Закључио је тада да ће „непоштени дисбаланс снага довести до великих проблема и ризика по цео свет“. Ни тада, а ни касније нико није умео да чита.
Ако пак читању с усана као вишезначној метафори – која упућује на најхитнију потребу да се интересно непомирљиво подељени и сукобљени свет уразуми, пресабере и усмери своје деловање ка правцу који неће бити разоран, уцењивачки, себичан и пљачкашки – признамо место и улогу у међународној сарадњи, шта би Србији било упутно да чини? Са чијих усана да прочита, шта да упамти и разуме?
Парадигматично је у овом смислу било прошлонедељно искуство са честиткама које су са Запада Београду упућене поводом Дана државности Србије. Већ смо писали о запањујућем садржају честитке председника САД који је Србији овом пригодом протоколарно пожелео да буде територијално мања, историјски поражена и понижена, то јест да се „лепо“ опрости од једног свог дела. Навео је Американац да ће САД и даље „подржавати Србију у европским интеграцијама, реформама и постизању трајног споразума с Косовом ’који је фокусиран на међусобно признање’“. Испоставило се да је господин Бајден сачинио мустру коју су потом ископирали и други пошиљаоци честитки из овог дела света. Као под штанц машином, како Џо тако и остале „мале Мује“, а међу њима и француски председник Макрон, те државни секретар САД Ентони Блинкен. Све честитајући грађанима Србије, они „поздрављају напоре који воде ка успостављању нормализације односа са Косовом и постизању свеобухватног споразума усмереног на узајамно признавање“.
Ове поруке су јасне, не захтевају умеће усредсређеног читања. С Истока, међутим, српском народу није стигла ама баш ниједна честитка са сличним жељама. Изгледа да на овој страни света другачије разумеју српске (не)прилике, а и путеве за њихово „фокусирано“ решавање. С овим искуством, са чијих усана би званични Београд требало да прочита и правилно растумачи речено? Јесу ли то Бајденове или Путинове поруке, или су то казивања с усана фрау Меркел?
Неочекивано, препорука да се пажљиво прочита нечија важна порука искрсла је на сасвим другој страни.
Шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ, на саслушању у Европском парламенту посвећеном његовом боравку у Москви, дословно је рекао: „ЕУ мора донети одлуку века: тражити сарадњу с Русијом или ићи на конфронтацију с њом. Налазимо се на историјској раскрсници у односима с Русијом. Избор за који се одлучимо одредиће међународну динамику можда и у целом овом веку.“
Коначно, пред светом јесте поменути неминовни и најважнији избор, онај који ће дефинисати прилике у много будућих деценија. И српски лидери морају бити свесни да управо сада чине пресудне кораке. Србима се одређује судбина можда за читаво столеће, а политичарима, персонално, судбина за њихов лични политички век!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *