БЕЛА КУГА У ДОБА КОРОНЕ

 

РУСКА ДЕМОГРАФИЈА

У Русији је за 2020. забележен рекордно негативни природни прираштај за период од 15 година. Како се једина словенска велика сила бори против беле куге? Који фактори објашњавају смањење броја становника широм европске цивилизације и да ли је негативне трендове могуће преокренути без миграција?

Руски државни завод за статистику, „Росстат“ у јануару је објавио поражавајуће податке – негативни природни прираштај за 2020. годину износи 688.000. Природни прираштај се израчунава када се од броја рођених одузме број умрлих у датој држави за одређени временски период. Општи природни прираштај у Русији за 2020. годину је нешто бољи, или можемо рећи мање гори, и износи умањење од 510.000 људи. Општи природни прираштај узима у обзир и стопу миграције, то јест на добијени резултат природног прираштаја додаје се још и број који се односи на миграциони ток у истом периоду. Једноставније речено, у Русији је 2020. умрло 688.000 више људи него што се родило, али су позитивни миграциони токови поправили ово стање за 178.000, што значи да се становништво Русије умањило за пола милиона људи. Наравно да су разлози за то несумњиво повезани с епидемијом новог вируса короне, али и с негативним економским показатељима изазваним противепидемиолошким мерама.
Чак и када епидемије не би било, можемо претпоставити да би се у Русији наставио тренд негативног општег природног прираштаја, дакле уз узимање у обзир миграције. За период од последњих двадесет година, од 2000, у Русији је забележено девет година с позитивним општим природним прираштајем, и сходно томе једанаест година с негативним прираштајем становништва. При томе је природни прираштај у Русији у периоду 2000–2020. био позитиван само у три календарске године, док је негативан био у седамнаест календарских годишњих циклуса. Веровали или не, овај пандемијски пад броја становништва није рекордан за Русију у поменутом 20-годишњем периоду, јер је општи негативни природни прираштај становништва превишавао овај из 2020. чак у шест година – 2000, 2001, 2002, 2003, 2004. и 2005. године. Подаци за природни прираштај без миграције се подударају с изнетим годинама, осим што је природни прираштај за 2006. такође био нижи од прираштаја за 2020. годину. Не би било правилно поредити апсолутне бројеве који се тичу броја становника Русије за период 2000–2020, јер је 2014. Кримско полуострво примљено у састав Руске Федерације. На Криму је живело око 2,4 милиона људи, за колико је повећан апсолутни број грађана Руске Федерације за 2014. годину.

ОПШТИ РАЗЛОЗИ ЗА ПАД СТАНОВНИШТВА Често се у лаичким интернет-дискусијама може чути аргументација која се своди искључиво на економске факторе – „када би држава новчано помагала рађање деце, сви би рађали по троје минимум“, звучи отприлике то образложење. Без сумње, економски фактори утичу на сумарни коефицијент фертилитета у једној држави. Сумарна стопа фертилитета означава коефицијент који показује број рођене деце на женску особу у плодном раздобљу (статистички гледано од 15. до 49. године живота). Свакако да економски фактори утичу на стопу рађања, али они нису једино битни, па чак ни најбитнији. Узмимо за пример Норвешку. У Норвешкој је стопа фертилитета за 2019. годину износила 1,53. То је рекордно ниска стопа фертилитета за ову скандинавску земљу. Чак и за време немачке окупације у Другом светском рату Норвежанке су рађале више деце него данас. За одржавање истог броја становништва потребна је стопа фертилитета од 2,1. С друге стране, Норвешка је једна од најбогатијих земаља на свету, шеста од свих земаља по бруто друштвеном производу по глави становника с корекцијом фактора паритета куповне моћи. У ову ниску стопу фертилитета убрајају се и све мигранткиње које у Норвешкој углавном и рађају децу. Паритет куповне моћи је битан коректив јер узима у обзир разлику у валутним курсевима и показује скоро па реално стање стандарда живота у некој држави. Русија је педесета на списку држава по овим факторима, а за 2019. годину стопа фертилитета је износила 1,504, дакле мало је нижа него у Норвешкој, у којој је стандард живота знатно виши.
Главни разлог за појаву беле куге на ширем простору европске цивилизације јесте процес урбанизације и све оно што је он донео. Чак и данас, када су услови живота на селу лошији него у претходним историјским епохама, стопа фертилитета међу сеоским становништвом је виша него међу градским. Примера ради, Русија у периоду од 1992. до 2020. није забележила ниједну годину у којој је укупна стопа фертилитета домашивала 2,1, али је стопа фертилитета на селу пребацила ту вредност у чак пет календарских година. Максимална стопа плодности у руским градовима износила је 1.678 и то 2015. године када је оптимизам због присаједињења Крима и очекивања од „Руског пролећа“ био на врхунцу. Зашто сељани рађају више деце од градских житеља? У првом реду, варошани су просторно ограничени, тешко је наћи двособан, а камоли трособан стан у Москви или Петербургу, јер су цене енормне (у најудаљенијим приградским рејонима Москве најнижа средња цена квадратног метра износи 1.600 евра, док у четвртима ближе центру износи више од 3.000 евра). Сељанима је животни стандард нижи, то јест ниже су зараде, али они поседују породичне куће у којима се може сместити више деце него у скученим становима. Наравно, друго је питање миграција из села у град, које се увећавају из године у годину. Можемо претпоставити да ће на крају већина деце рођене на селу свеједно завршити у неком од регионалних центара.
Други фактор је духовно-морални. Религиозни људи рађају више деце од нерелигиозних, јер Руска православна црква забрањује абортус и осуђује употребу контрацептивних средстава. Сличне ставове дели и Исламска заједница, с тим што она дозвољава и вишеженство, што позитивно утиче на стопу фертилитета. У руралним срединама већи је број верника него у урбаним, што се објашњава традиционалношћу и конзервативношћу сеоских житеља. Разуме се да и у граду живе предани верници, али су савремене урбане средине својеврсни котао за претапање или релативизацију разних вредносних система услед њиховог мултикултуралног, разноликог етничког, верског и расног састава. Психолошки је лакше остати веран традицији живећи на селу, које је готово увек етнички хомогено, него у мегаполису где се верска или национална искључивост мање толеришу. Самим тим, степен привржености традиционалним уверењима у градовима се снижава, уколико су они хетерогеног састава, мада постојање различитих идеологија може раздвајати и људе исте нације. Иако је Пољска, на пример, етнички хомогена држава, сукоб између села и града је огроман, што се видело по резултатима последњих председничких избора, где је конзервативни кандидат за длаку победио свог либералног конкурента, иако је овај тријумфовао у великим градовима као што су Варшава и Краков. Сличну слику можемо наћи и у Сједињеним Америчким Државама, где конзервативце подржавају руралне, мање развијене државе, а либерале разнородни мегаполиси с вишим животним стандардом. „Росстат“ је 2017. године спровео истраживање у 81 из 85 региона Русије у којем је женама у репродуктивном раздобљу постављено питање да ли би желеле да роде треће дете уколико би за то постојали сви материјални животни услови. Само 27 посто грађанки Русије је одговорило потврдно на то питање. Дакле, чак и ако би имале услове за живот као Норвежанке, тек свака четврта Рускиња би се одлучила да роди троје или више деце. Проблем није само економски већ и духовно-морални. Руски демографи су у свом истраживању, објављеном у научном часопису Руског социолошког друштва, дошли до закључка да просечна руска породица увек жели прво дете, да је за рађање другог детета потребна економска обезбеђеност, а да је треће дете непожељно без обзира на економске услове живота. Јасно се види да економска помоћ државе може мотивисати породицу да се одлучи на рађање другог детета, али само у ретким случајевима на рађање трећег или више деце.

ДЕМОГРАФСКО СТАЊЕ У РУСИЈИ Русија се не разликује битно од већине европских земаља по негативним демографским показатељима, узимајући у обзир и најразвијеније западноевропске државе. Руска демографска политика за време Владимира Путина доживљава свој зенит у периоду од 2013–2015. године, када је први пут у савременој независној Русији забележено више рођених од умрлих. Два су фактора највише утицала на тај успех. С једне стране, то је економска стабилизација, а затим и дужи период умереног стабилног раста економије, не рачунајући 2009. када је свет био под ударом економске кризе. Иако је највећи економски раст у Русији забележен од 2000. до 2008, демографске промене се виде тек неколико година после стабилизације економског раста. У том периоду је и цена нафте по показатељу Брент надмашивала 120 долара по барелу, а лавовски део руског извоза зависи од трговине енергентима. После 2015. године приметне су негативне последице не само санкција против руске привреде већ и пада цене нафте на 40 долара по барелу. Многи геополитички аналитичари су сматрали да је Саудијска Арабија у спрези са Сједињеним Државама те године вештачки оборила цену нафте како би био изазван колапс руске економије, али је Русија издржала тај ударац.
Други фактор јесу миграциони токови. Ток миграната, махом муслимана из Средње Азије, али и православних Источних Словена из Украјине и Белорусије, постепено се увећавао упоредо са објашњеним економским растом. Огроман пад броја становништва у 2020. години није изазван само повећаном смртношћу усред епидемије вируса короне већ и чињеницом да су границе део године биле затворене, због чега мигранти нису могли да улазе у Русију.
Економске контракције такође су изазвале лавину отказа и приморале мигранте да се врате натраг у Средњу Азију. Русија је плански отворила границе 2021. године за државе Средње Азије, а у фебруару су представници Министарства пољопривреде и Министарства за рад Руске Федерације добили задатак да разраде план привлачења мигрантске радне снаге за сезонске радове у аграрном сектору. Вицепремијер руске владе Викторија Абрамченко састала се с власницима крупних агрохолдинга који су јој пренели забринутост поводом смањења токова миграција у прошлој години, истичући притом да домаћа радна снага нема потребне вештине да изнесе сезонске радове, а такође није спремна да ради за наднице које су примали мигранти. Средином прошле године сличне ставове је изнео и председник РФ Владимир Путин, који је рекао да се Русија стара да повиси наталитет, али да јој је за економски раст неопходан прилив миграната. Отворено је казао да су најпожељнији они мигранти којима је руски језик матерњи и који су носиоци руске културе, али да се на томе не може стати и да су пожељни сви млади људи који су спремни да се укључе у тржиште рада или стекну потребне квалификације. У јануару 2021. године председник Путин је наложио Влади да разради план за привлачење мигрантске радне снаге потребне грађевинском сектору. Министарство унутрашњих послова Руске Федерације је том приликом предочило председнику извештај у коме је стајало да се у Русији у датом тренутку налази шест милиона миграната, а обично их је 11 милиона, што је повезано с економским растом.
Услед миграција, али и унутрашњих фактора постепено се мења етничка и верска слика Руске Федерације. У периоду 2002–2010. број Руса у Русији се смањио за 2,12%, док ће следећи попис бити спроведен ове, 2021. године. Руси су тако чинили 77,71% од опште популације Руске Федерације. За исто време број Киргиза у Русији се повећао за 225%, Узбека за 135%, Таџика за 66%, Черкеза за 21%, Кумика из Дагестана за 19%. Примера ради, у Русији је 1959. године живело 83,3% Руса, 1970. године 82,8% Руса, 1979. године 82,6% Руса, 1989. године 81,5% Руса. Сви народи са скоком у уделу руске популације су исламске вере, али различитих етноса, па и расе. Треба имати у виду и да се на попису 2010. године драстично смањио број Белоруса у Русији за 35% и Украјинаца за 34%, али то највероватније није последица емиграције већ утапања у руску нацију, што чини пад удела руске нације у општој популацији озбиљнијим, јер га није успела ублажити ни асимилација сродних народа. По резултатима статистичких истраживања „Росстата“, највиши индекси рађања забележени су код неруских, неправославних народа – Ингуша (2.257 деце на 1.000 жена), Чечена (2.196 деце на 1.000 жена) и Даргинаца из Дагестана (1.975 деце на 1.000 жена), за њима иду Јакути и Бурјати. Руска нација бележи најнижи индекс рађања – само 1.405 деце на 1.000 жена. Видимо да се у савременој Русији брже него у Совјетском Савезу смањује број грађана руске националности због снижења стопе наталитета, али и због увећаног прилива несловенских и неправославних миграната. Треба имати на уму да су се Руси за време СССР-а такође селили у друге совјетске републике и тако повећавали укупан број Руса у заједничкој држави, што сада није случај, јер сва руска емиграција одлази на Запад.

ИМА ЛИ ШАНЕ ЗА ОПСТАНАК ЕВРОПЕ У ЦЕЛИНИ? Проблеми с којима се суочава Русија су и проблеми развијених западних друштава, где у великим градовима већ живи више од 50 процената имигрантског становништва, као у Лондону, или више од четвртине, као у Ослу. Пошто је степен економског развоја различит у односу на исток и запад Европе, али је демографски пад сличан, биће да новац не игра главну улогу у читавом процесу. Како се становништво премешта из села у град, општа популација ће се неминовно смањивати, то је чињеница, јер су данашњи нивои популације производ превазиђеног аграрног периода. Друга чињеница је да ће досељеници из Азије, навикнути на знатно лошије услове живота и будући да су муслимански верници, у урбаним европским условима рађати више деце од Европљана, што ће неизбежно променити етничку и верску слику Европе. То није само питање да ли се некоме допадају неки народи или не, што може бити и израз расизма, већ шта ће остати од европске културе и њених политичких институција. Ако Француска постане још једна држава Магреба, она ће изгубити сваку врсту свог идентитета, укључујући и демократски, јер арапске досељенике не интересује европска демократија. Исто важи и ако Немачка постане друга Турска, Британија други Пакистан, али и ако Русија буде претворена у средњоазијску земљу. Може се чак рећи да је пад Русије блажи и постепенији од западног, јер је у последњих неколико деценија на Западу као једина исправна уведена идеологија толерантног либерализма, која услед промоције нетрадиционалне сексуалне оријентације и гендерне флуидности још више убрзава демографско стрмоглављење западноевропских нација.
На видику су два коначна решења: одрицање од комфора и повратак на село, што је мало вероватно, јер се коси с људском природом која је управо и трагала за постигнутим нивоом удобног живљења, или повратак формама традиционалне сексуалности и широке породице кроз ревитализацију хришћанства. Ако је прво решење тешко достижно, друго није у толикој мери ако се укључе и државне и друштвене структуре. Ипак, да ли је време за рехристијанизацију Европе, па и Русије, прошло када је она већ насељена изразито антихришћанским мигрантима? Можемо претпоставити да би такав политичко-духовни заокрет довео и до нових друштвених сукоба за које европске нације нису спремне. Постоји и трећа опција – асимилација миграната из Азије у либералне толерантне Европљане. На ову опцију рачунају западноевропске политичке елите, али она засад, чак кроз смењивање више генерација миграната из Азије, није донела жељени резултат. Сличне наде полаже и предводник Русије Владимир Путин, али он нуди модел конзервативне асимилације, спајање хришћанских и постхришћанских Руса с муслиманима из Централне Азије на основу подударних традиционалних вредности. Тренутно, Путинов модел више обећава, али је питање да ли ће издржати тест смене власти у Русији у средњерочној будућности.