АМБАСАДОР ИРАНА РАШИД ХАСАНПУР – ОСЛОЊЕНИ НА СЕБЕ И СПРЕМНИ НА ДИЈАЛОГ

Разговарао ТИОСАВ ПУРИЋ

Амбасадор Хасанпур одговарао је на питања „Печата“ с уверењем човека који наступа као искрени пријатељ народа у чијој држави је гост и изразити патриота земље коју представља, без устезања, подједнако отворено говорећи о ситуацији на Блиском и Средњем истоку, америчкој политици у региону, односима с Кином и земљама региона, те о српско-иранским односима, у перспективи даљег развоја и зближавања два народа

На форуму светских лидера у Санкт Петербургу 2017. новинарка Ен-Би-Сија Мегин Кели, иначе модератор форума, питала је индијског премијера Модија за мишљење о наводном руском мешању у америчке председничке изборе 2016. године. Делом у шали, а делом сасвим озбиљно, председник Путин је прокоментарисао питање упућено премијеру Модију речима да је узалудно очекивати да се једним питањем може надмудрити индијска филозофија стара хиљадама година.
Осећање током разговора с Његовом екселенцијом, господином Рашидом Хасанпуром било је потпуно саобразно с Путиновом оценом о индијској филозофији. Снажно упориште у народној вољи чији је представник и право на самоопредељење, сопствену филозофију и аутентични начин живота исијавали су из сваке реченице коју је амбасадор Исламске Републике Иран изговарао у интервјуу за „Печат“. Парадоксално, као да је управо стара персијска дипломатија бранила оне светле старогрчке политичке принципе: eleutherίa, тј. слободу, autonomίa тј. право да се живи по властитом закону и autarkίa тј. самодовољност.

Шта вам је била прва мисао о Србији када сте сазнали да долазите овде у својству представника Исламске Републике Иран?
Мој долазак у Србију није био изненадан. Прилично добро познајем окружење. Годину дана сам био на челу дирекције која је покривала овај регион. Мој избор био је да дођем управо у Србију. Наравно, било је и других опција, али сам се на крају одлучио за Србију. Једноставно, у Србији је мање изазова за нашу земљу и лакше је радити на унапређењу наших односа. Сада када сам овде, не кајем се. Мислим да сам направио одличан избор.
Како вам се чини тренутна сарадња између Ирана и Србије? Где су односи на задовољавајућем нивоу, а где видите простор за евентуално побољшање?
Србија је најважнија наследница СФР Југославије, и то нам је била добра полазна тачка. Чак и лидери других земаља које су настале распадом Југославије позивају се на југословенско-иранске односе. Након распада Југославије дошло је до прекида у нашим билатералним односима. Наше везе су сада обновљене, и на задовољавајућем нивоу, упркос објективним ограничењима. За почетак, ту је географска удаљеност. Друго, морамо имати у виду да је Србија у процесу приступања Европској унији, и да ће морати да прихвати одређене обавезе у спољној политици. Али лидери наших земаља се труде да имају добре односе без обзира на ЕУ. Једноставно треба тежити уравнотежености у међународним односима и ми се трудимо да имамо добре односе са свим деловима света. Напослетку, ни ЕУ није рај. А све и да јесте, и ту бих цитирао господина Ивицу Дачића, ако је ЕУ рај, онда морамо умрети пре него што у рај уђемо.
Ближимо се 42. годишњици Исламске револуције. Ваша земља носи назив Исламска Република Иран. Шта значи Исламска Република у називу и шта подразумева за грађане ваше земље?
Исламска Република је настала као директна последица Исламске револуције. Она је последица народне воље исказане на референдуму. Ми нисмо прва Исламска Република. На пример, Пакистан је пре нас био Исламска Република. Сам назив „Исламска Република“ има две димензије. Једна димензија је ислам. То је наша духовна вертикала. Друга димензија је Република, јер је то аутентични исказ народне воље. Уосталом, то је и у складу с културним наслеђем нашег народа. За нас је демократија владавина народа, али тако да не угрожава него наглашава вредности ислама. Тако да ми демократију дефинишемо као исламску владавину народа.
Као џамахирија?
Не, не џамахирија. Исламска Република једноставно подразумева поштовање народне воље, али на исламским принципима. То је поредак за који се определило 98 посто нашег народа. И та подршка и даље постоји. Народ влада, али на исламским принципима. Народу то није наметнуто.
Није ли управо такво устројство компатабилно с оним вредностима које су у сржи демократских поредака на Западу?
Не, ово није безусловна демократија. Ми имамо условну демократију. И то је једино логично. На пример, када се возите градом, колима, немате безусловну слободу. Ако вам у сусрет иде аутомобил, морате да поступате у складу с том реалношћу. И примедбе народа на власт код нас постоје. Природно је да народ буде незадовољан деловањем владе или економском ситуацијом. Али нико не доводи у питање поредак. Не зато што је сто посто народа Исламске Републике Иран сагласно с тим поретком. Има и оних који су незадовољни. С тим што демократија, макар и условна, има два основна темеља. Један је изборна воља народа. Други је већина гласова. Ми баштинимо демократију у том смислу. Можда данас, када бисмо одржали референдум, не бисмо имали 98 одсто подршке оваквом поретку. Али бисмо имали више од 80 посто, што је и даље већина.
Србија и Иран, између осталог, заједно учествују у великом пројекту који је иницирала Кина: пројекту „Појас и пут“. На који начин сагледавате ову иницијативу, у смислу глобалних односа моћи?
Циљ Ирана је да на сваки начин помогне стварању једног мултиполарног света и ми управо присуствујемо том процесу. Имали смо униполарни свет, али се сада појављују нове светске и регионалне силе. Кина је светска, а Иран регионална сила. Сваки корак ка мултиполарном свету ствара бољу атмосферу за развој појединих држава. Лакше се дише у тим околностима. Ево, Србија има најбоље могуће односе и с Кином, и с Русијом, али и са САД и с ЕУ. То јој је пружило могућност да увезе вакцине и из Кине и Фајзерову, али и из Русије. С Русијом планирате да заједнички производите вакцину. Није ли то олакшање? Тако да је „Појас и пут“ стратешки пројекат, у коме су победници сви који учествују у његовој реализацији. Сигурно је да је Кина највећи победник. Али и ЕУ је потписала један свеобухватни споразум с Кином. САД су можда незадовољне тиме, али ће овај пројекат бити веома значајан за све оне који су спремни да учествују у његовој реализацији.
Западни медији су претходне године исцрпно, али критички писали о стратешком споразуму који Кина и Иран планирају да потпишу, као две „древне азијске културе“, а са циљем конципирања сарадње за наредних 25 година. Како коментаришете ове наводе?
О томе се још преговара на експертском нивоу. Али ми, наравно, желимо да сарађујемо. САД не желе да сарађују с нама, нити желе да други сарађују с нама. Ми желимо са свима да сарађујемо, на бази узајамног уважавања.
О поменутом споразуму се писало углавном пред крај администрације Доналда Трампа. Како бисте оценили наслеђе његовог председничког мандата?
Председник Трамп није био добар ни по Америку, ни по свет. Његова уска гледишта, оличена у геслу „Прво Америка“, довела су до катастрофалних последица у међународним односима, као што су повлачења из бројних уговора. Изазвао је многе кризе и створене су тензије. Подсмевао се свим међународним принципима, расплео је везе које су годинама стваране. Чим је председник Бајден дошао на власт, САД су се вратиле Париском споразуму о климатским променама. Председник Бајден је најавио промену спољне политике за 180 степени. Рекао је да је дипломатија сарадња и разговор с противницима, и то је добар корак.
Али не плаши ли вас то што већ сада Бајден најављује повратак САД као светског полицајца, који ће се свуда борити за демократију и људска права?
Не кажем да је председник Бајден анђео. То је релативна компарација. Нити је један црн, нити други бео. Ево, погледајте наш нуклеарни споразум. На пример, председник Обама је бар прихватио компромис и направио Нуклеарни споразум с нама. Можда су имали исти циљ, али се Трамп повукао из тог споразума, показавши тиме одсуство добре воље. Ствари нису црно-беле.
На шта је тачно председник Рохани мислио када је рекао да очекује повратак спољне политике САД на предтрамповску еру?
Минимум наших очекивања је да се вратимо Нуклеарном споразуму који смо потписали с људима који су сада поново на власти. Бајден је тада био потпредседник, а Кери државни секретар. Кери је поново активиран, као и Роберт Малеј. Ми желимо да преговарамо. То не значи да имамо поверења, али желимо да дођемо у win-win позицију. То не значи позицију 90 наспрам 10 у корист САД. То значи заиста 50:50. То је најмање што очекујемо. Ништа више и не тражимо.

ГЕНЕРАЛ СУЛЕЈМАНИ СИМБОЛ БОРБЕ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА

Ирански генерал Касим Сулејмани убијен је у нападу САД на ирачкој територији почетком 2020. године. Тадашњи председник САД Доналд Трамп назвао је овај чин „одбраном“, док је министар спољних послова Ирана Зариф осудио овај чин као акт „међународног тероризма“. Шта је за иранску државу представљао генерал Касим Сулејмани? Шта је представљао чин његовог убиства?
Хајде да говоримо о чињеницама. Оно што је председник Трамп рекао о генералу Сулејманију је његов став. То су његова уверења. Оставићемо по страни причу о настанку тероризма у нашем региону. Главна терористичка претња био је ИСИС. Многи су покушали да инструментализују ИСИС у правцу својих циљева, пружали подршку и финансије тој организацији. Неки од финансијера су биле и земље у нашем региону. Сам Трамп је говорио о улози госпође Клинтон и дела америчке администрације у свему томе. Ми нисмо могли да занемаримо ту претњу у свом суседству. Не могу САД које су хиљадама километара далеко да интервенишу у нашем суседству, а да ми седимо и ћутимо. Деловали смо у складу са својим националним интересима, и ми увек за то плаћамо цех. Због тога и постоји овај систем међународних притисака на нас. Ми нећемо да свирамо на туђе ноте. Симбол такве иранске политике био је генерал Касим Сулејмани. Они су наивно мислили да ће његовим убиством поразити такву политику. Али политика не зависи од једног човека. То је политика једне државе. Сећате ли се колико је људи изашло на улице Ирана у церемонији испраћаја генерала Сулејманија? Ето, то је био он.
Генерал Сулејмани је био слављен и изван Ирана као борац за слободу и против америчког империјализма налик Че Гевари. Слажете ли се с тим?
Управо. Он је био против сваке хегемонистичке политике. Најгнусније је то што је тог јутра на дан када је убијен генерал Сулејмани био као високи званичник једне суверене државе на састанку с премијером друге суверене земље, у званичној посети. При томе је убијен као борац против гнусне терористичке организације, која је починила стравичне злочине, од којих смо тек део видели. Таквог зверства није било ни у средњем веку.

Утицајни амерички тинк-тенк „Форин аферс“ објавио је почетком фебруара текст у којем наводи да према свим спорним питањима с Ираном Бајденова администрација треба да се односи с инсистирањем на људским правима. Како бисте прокоментарисали овакав став? Какво је стање људских права у вашој земљи?
Иранска традиција поштовања људских права стара је два и по миленијума. Прву повељу о људским правима објавили смо тада. Сви они треба да падну на колена пред нама о том питању. Ми апсолутно поштујемо људска права. Али она су постала и политички инструмент, коме се селективно приступа. И у исламу као религији присутно је поштовање људских права. Чак и права животиња, о чему се тек сада говори на Западу. И ми кажемо: у реду, имамо недостатке. Ко је савршен? Онај који најгласније говори о људским правима? Па погледајте расизам на Западу. Међусобну дискриминацију између црних и белих. У нашем региону постоје земље у којима се жене не третирају као људи, а сав фокус је на Ирану. Колико се говори о људским правима у Кини? А највећа је спољнотрговинска размена с Кином. Нека дођу да праведно, рационално и објективно сагледају стање људских права у Ирану, ми их чекамо. А не да негде гледају пуну половину чаше, а негде ону празну. Уосталом, ви у Србији то најбоље знате.
Један од утицајнијих историчара Запада нашег доба Питер Франкопан наводи у књизи „Нови путеви свиле“ да је страх од Ирана приморао на савез Саудијску Арабију и Израел. Како оцењујете ову тврдњу и како Иран гледа на такав савез?
То да је њихов савез склопљен у страху од Ирана је истина. Али мој страх је да су они тиме „пали из рупе у бунар“. Решење за све земље у региону је да седну с Ираном и разговарају о јединственој регионалној политици. Знате, ми не желимо као САД да се режими у региону мењају. Ако имаш упориште у народу: немаш чега да се плашиш. САД и Израел користе такву ситуацију. Иран једноставно не жели да прихвати вређања каква су долазила од САД у време Трампове администрације. Ми смо пионири у региону у тражењу смањења нуклеарног наоружања. Зашто Израел, који има неколико стотина нуклеарних бојевих глава, то не прихвата? Имали смо неколико мировних иницијатива. Наш министар спољних послова Зариф тражио је неколико пута састанак са званичницима Саудијске Арабије. Добио је одговор да се њега арапски свет не тиче. Али једна страна Персијског залива смо ми. Како може да нас се не тиче?
Генерал Херберт Макмастер, бивши саветник за националну безбедност САД, наводи да је Иран обезбедио више од 16 милијарди долара представницима својих интереса у Сирији, Ираку и Јемену, између 2012. и 2018. године. Прокоментаришите ову изјаву америчког генерала, и како Иран види тренутну ситуацију у поменутим државама?
Не могу прецизно да говорим о бројевима, али ми помажемо земљама које се чисте од радикализма и тероризма. Гледајте шта се десило у Либији. Зашто су Американци себи дозволили да убију Гадафија? Шта су тиме изазвали? Зашто друге земље региона ћуте на тежње да се ломи изборна воља грађана у сувереним земљама које су им у суседству? Наравно да у свим земљама постоји опозиција. И ми имамо опозицију. Али шта би се десило када бисмо ми, као што то раде САД, почели да дајемо подршку опозицији у другим сувереним земљама? Ево погледајте Либан. Тамо постоји једна велика шиитска заједница, али она не сме да партиципира у власти. У Ираку шиити представљају већинско становништво, али су сунити на власти деценијама. За време администрације председника Буша, када су напали Ирак, САД су склониле Садама, и довеле шиите на власт. Нису имали другу опцију, јер су говорили о демократији. Сада је тамо председник владе шиит, председник парламента сунит, а председник државе Курд. Сви су задовољни и ми се с тиме слажемо. Али то може бити и принцип у Јемену, Либану, чак и Сирији.
Како коментаришете присуство Муџахедин Халк кампова у Албанији, пошто је то безбедносни ризик за Иран који се и нас тиче? Има ли их на Косову?
Немам никакве доказе о присуству чланова ове групе на Косову и могу да говорим само на основу неких информација и анализа. Јер се углавном ради о нелегалним токовима новца из којих се они финанцирају. На основу одређених информација, чланови ове групе су присутни и делују на Косову, сарађују с мафијом и укључени су у илегалној трговини наркотицима. Што се тиче Албаније, присуство ове групе тамо није могуће без подршке САД.
Како званични Иран гледа на склапање Вашингтонског споразума, нарочито имајући у виду то што се непосредно бавио и питањима на Блиском истоку?
Дозволите ми да разјасним неколико принципа. Подржавамо сваки потез у циљу релаксације међународних односа, у овом случају између Београда и Приштине. Подржавамо све што ће спречити ескалацију сукоба, подржавамо сваки дијалог и посезање за сарадњом. Што се тиче споразума у Вашингтону, то је ствар која се тиче Београда и Приштине. Међутим, овај документ је злоупотребљен са свим оним што је њиме наметнуто. Јер тај документ се више тиче Блиског истока, него економске сарадње Београда и Приштине како пише у његовом наслову. Што би се ту говорило о Хезболаху, премештању амбасаде у Јерусалим и другим питањима? То је наша примедба на тај документ.
Говорите о злоупотреби дијалога?
Дијалог је довео до документа. Дијалог је добра иницијатива, али не може се у документ који се бави економским темама уметати нешто друго. То је доказ злоупотребе. Подједнака је злоупотреба што се говори, на пример, о правима хомосексуалаца. Јер је документ о економској сарадњи.
Верујете ли да ће Србија прогласити Хезболах за терористичку организацију?
То је слабо вероватно, нарочито у светлу последњих дешавања, пошто су Израел и Приштина успоставили дипломатске односе. Видели сте и шта је председник Србије о томе рекао.
Ваш председник Рохани најавио је да ће до пролећа Иран имати чак три домаће вакцине за борбу против короне. Како је на Иран утицала криза с пандемијом, и хоћемо ли, поред руских, америчких и кинеских вакцина, имати и иранска цепива?
Због ограничења која су нам наметнута, морали смо да се окренемо производњи домаће вакцине. Ми за то апсолутно имамо потенцијал и могућности. Имамо много генијалних људи, и зато смо се фокусирали на производњу домаће вакцине. Сада је производња у фази људских тестирања. Истовремено, нисмо затворили врата увозу ниједне вакцине која задовољава наше стандарде. Пре свега мислимо на вакцине из Кине, Јужне Кореје и Русије. Сведоци смо да Запад не може да штити ни своје савезнике. Вучић је имао добар коментар о томе, када је рекао да они имају вакцине за своје кучиће и мачиће, а немају за савезнике. Албанија није добила ни једну једину вакцину. Најбоље је имати на располагању и домаћу вакцину и увезену верификовану вакцину. Чињеница је да у производњи домаће вакцине сарађујемо и с другима, као што су Русија и Куба. Један од најбољих закључака које смо извукли из пандемије је управо наук да се морамо ослонити на сопствене ресурсе. Србија је добар пример за то. Да се ослањала на туризам, колико се ослања на пољопривреду, на пример, не би прошла тако како је прошла – много боље од осталих земаља региона.
Изгледа да су санкције када се примене на довољно развијену земљу контрапродуктивне. Русија је захваљујући санкцијама развила пољопривреду, а Иран вакцину.
Управо тако. Гледали смо на санкције као на прилику, и трудили смо се да ту прилику искористимо. Али не подржавамо санкције ни у једном погледу.
Шта бисте, за крај интервјуа, поручили читаоцима „Печата“?
Након 42 године од Исламске револуције ми смо у врху светских листа у неколико области. То су, на пример, области образовања, где број студената у нашој земљи превазилази број становника неких других земаља, затим технологије, а нарочито нанотехнологије, квантне физике, методе детектовања канцерогених ћелија. Ту су и наши одбрамбени капацитети, који нису стечени куповином, него уздањем у сопствену снагу и знање. Зато је порука за све људе у свету да се ослањају на себе. Наш пример може бити узор за многе земље. Сигурно имамо грешке, и ми ћемо радити на томе да их отклонимо. Наша спољна политика је заснована на дијалогу. Размишљамо о безбедности и развоју. Наша је нада да ће се свет освестити о томе да треба да иде у правцу стабилности, развоја и напретка. Ми учимо из искуства у нашем региону, који је доста комплексан. Знате, то је једначина с више непознатих. Многи проблеми у свету су добили глобалну димензију. То је и пандемија показала. Или су све земље безбедне или није ниједна. И то морамо стално имати на уму.