Зелена зона у Вашингтону

ПОСТИЗБОРНА АМЕРИКА

Да ли се Сједињене Државе налазе пред новом ером лова на вештице попут оног који је предводио Џозеф Макарти? Говорећи о „националном помирењу“ демократе заправо пропагирају тотални и свеобухватни прогон трамповаца. Куда ће то одвести Америку?

Године 2003. у окупираном Багдаду формирана је Зелена зона, снажно утврђена централна четврт ирачке престонице у којој су, као у неком паралелном универзуму, живели и радили амерички окупациони управници и високи званичници новопостављених ирачких, да не кажемо квислиншких, власти. Пре окупације административни центар Баас партије, потоња Зелена зона, јесте место у Багдаду где је америчкој војсци пружен и најжешћи отпор током инвазије. Пошто су се у локалне виле (у званичну резиденцију Садама Хусеина, Републиканску палату, уселио се и у њој свој штаб сместио шеф окупационих снага генерал-пуковник Џеј Гарнер) уселили највиши окупациони званичници и ирачки колаборационисти, око Зелене зоне је подигнут скоро четири метра висок T-wall – специјални бедем отпоран на експлозије – а улаз у овај кварт био је могућ само преко неколико контролних пунктова под заштитом специјалних снага. У контрасту са Зеленом зоном било је њено окружење над којим Американци нису успели да успоставе стопостотну контролу – названо Црвена зона, одакле су покретани бројни напади, укључујући и минобацачку и ракетну ватру. Посебно опасан био је такозвани Садр сити, кварт где се налазило језгро шиитског отпора америчкој окупацији који је име добио по ајатолаху Мохамеду Бакиру ел Садру. Зелена зона коначно је потпуно отворена за јавност 10. децембра 2018, више од петнаест година након инвазије.

[restrict]

БУМЕРАНГ ЕФЕКАТ Последњих месеци, па и година, били смо сведоци тога како су се многи феномени које су америчке власти поспешивале или организовале широм света – враћали кући, у САД. Од својеврсне обојене револуције, преко медијске цензуре до изборне крађе. Ово у ауторском тексту примећује и бивши председник и премијер Руске Федерације Дмитриј Медведев: „Технике које је Вашингтон раније користио за демократизацију других земаља су се вратиле попут бумеранга. Хладни грађански рат који бесни у Сједињеним Државама већ месецима достиже свој климакс. Поларизација друштва је све дубља.“
Сада се у Вашингтон из Багдада вратила и Зелена зона, ироније ли, баш под тим именом. Зеленом зоном назван је, наиме, део Вашингтона који ће у данима пре и после инаугурације Џозефа Бајдена бити затворен за јавност. „У оквиру до сада незабележеног потеза, Нешенел мол (централни део града у којем се налази и Капитол хил) и велики део околних квартова затворен је за јавност већ данима пред председничку инаугурацију (20. јануара, када овај број „Печата“ већ буде у штампи). Стотине хиљада посетилаца обично прате ове церемоније, али ове године Тајна служба је покренула огромну безбедносну операцију како би заштитила Бајденову инаугурацију после недавне побуне на Капитол хилу“, пише „Вашингтон пост“.
Око Капитола и других значајних федералних зграда постављене су ограде с бодљикавом жицом, али и бетонске ограде, попут багдадског T-wall-а. У граду је распоређено више од 20.000 припадника Националне гарде из Вашингтона, али и суседних држава. Здружени штаб америчке војске након упада на Капитол хил од 6. јануара у до сада незабележеном обраћању јавности саопштио је да признаје Џозефа Бајдена за свог 46. врховног команданта и да је војска потпуно спремна и посвећена „одбрани Устава САД од свих непријатеља, и спољашњих, и унутрашњих“. У саопштењу које су потписали свих осам чланова Здруженог штаба пажње је посебно важно истицање чињенице да је војска спремна да Устав брани од унутрашњег непријатеља, што од Грађанског рата окончаног 1865. никада није био случај. Да ли би се, ако затреба, могло очекивати да се амерички војници према својим суграђанима односе као према Ирачанима из Садр ситија, или Фалуџе? С обзиром на то да Џо Бајден и његови сарадници присталице одлазећег председника Доналда Трампа већ називају „терористима“ и позивају на њихов прогон и хапшење, то не би могло бити баш неочекивано, иако је доскора било незамисливо. А међу тим „терористима“ је и немало бивших припадника оружаних снага. Ветеранка Ратног ваздухопловства Ешли Бебит је убијена у Конгресу, а најмање још двојица ветерана су ухапшена због учешћа у упаду на Капитол хил. Пензионисани припадник Ратног ваздухопловства, потпуковник Лери Рендал Брок ухапшен је 10. јануара у Тексасу, а дан раније је ухапшен и морнарички ветеран Џејкоб Ањели, наводи онлајн часопис актуелних и бивших припадника америчких оружаних снага „Милитери“.

ПОВРАТАК МАКАРТИЈА Чињеница да је у „руљи“ која је 6. јануара јуришала на Капитол хил било толико ветерана створила је страх код власти, односно дубоке државе, не само од великог дела народа него и од дела припадника оружаних снага. Због тога не чуди што је вођство Националне гарде пред Бајденову инаугурацију одлучило да подробније истражи политичка опредељења својих припадника под изговором да се трага за „екстремистима“, посебно имајући у виду чињеницу да је у Капитолу ухапшен и активни припадник Националне гарде Вирџиније, млађи водник Џејкоб Фрекер. Портпарол Националне гарде мајор Мет Марфи изјавио је за „Бизнис инсајдер“ да ова грана оружаних снага ради у сарадњи с Тајном службом и Федералним истражним бироом како би установила „које је припаднике (…) неопходно додатно проверити“.
Дух који је завладао Америком Дмитрија Медведева сасвим разумно подсећа на мрачна времена новог лова на вештице, када је након Другог светског рата сенатор Џозеф Макарти прогонио наводне комунистичке петоколонаше. „Одавно заборављени дух макартизма поново се осећа у ваздуху“, навео је он у ауторском тексту. Управо у том духу макартизма треба посматрати и заједнички позив некадашње Трампове ривалке у трци за Белу кућу Хилари Клинтон и председавајуће Представничком дому америчког Конгреса Ненси Пелоси за формирање истражног тела у Конгресу које би било попут комисије која је истраживала терористичке нападе на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. и истраживало „Трампове везе с Путином како би се поправила штета нанета националној безбедности и спречило да икада поново марионета заузме место председника“. Као и у претходно поменутом саопштењу Здруженог штаба, и овде је битан други део реченице. Док се тамо прети „домаћим непријатељима“, овде није толико битна нарушена национална безбедност, колико спречавање поновног доласка „марионете“ у Белу кућу. Све, значи, треба учинити како се не би поново десила грешка да неко другачијег политичко-идеолошког правца од оног који одговара дубокој држави уђе у Белу кућу, односно да се случајно не понови демократија.
Паралелно с тим, више од тридесет демократских представника потписало је писмо у којем се њихове републиканске колеге оптужују за „сумњиво понашање“ и деловање у дослуху с „руљом“ која је упала у Конгрес, али се не износе никакви докази. Суштина је, дакле, да демократе тврде да су чланови Конгреса помагали „побуњеницима“ и без изношења икаквих доказа захтевају да се против њих предузму одговарајуће мере. Поред евидентног лицемерја, јер постоји прегршт доказа да су демократски посланици подстрекивали и помагали нереде које су предводили покрети „Антифа“ и „Црни животи су важни“, овде је много знаковитија, односно опаснија директна претња политичким неистомишљеницима. Чисто политичко застрашивање.

ПОМИРЕЊЕ ПРЕКО ЛОМАЧЕ Још једно подсећање, односно паралела с периодом Грађанског рата. По завршетку непријатељстава, победнички Север је јужњацима наметнуо „обнову“, период касније у историји назван Доба реконструкције, што је по свом карактеру више било налик денацификацији послератне Немачке и „суочавању с прошлошћу“ (а то се покушава наметнути и Србији) него некој истинској обнови. Рат тада суштински и није био покренут зарад ослобађања робова, или успостављања некакве привредне равнотеже између индустријског Севера и пољопривредног Југа, него управо супротно, зарад остваривања финансијских циљева јенки индустријалаца и капиталиста. Њих је сада заменила дубока држава, која од њих и вуче корене, а подјармљеним црначким робовима сада су додате и друге мањине којима је неопходно ослобађање.
Помирење је, да би се избегло избијање правог грађанског рата, заиста неопходно. То показују и анкете према којима чак 79 одсто грађана САД верује да им се држава распада. „Питање рефлектује преплитање криза које погађају државу – пандемија, рецесија, подела на црвену и плаву Америку и расна неједнакост, као и побуна код Капитол хила праћена другим импичментом“, навео је Мајк Ален из агенције Аксиос-Ипсос. И демократе, и републиканци, дакле, мисле да им се држава распада, али је наратив главног тока такав да Трамп и његове присталице морају бити почишћене с лица Земље да би ране могле да зарасту. То није никакво помирење него тотално уништење непријатеља, овога пута „домаћег“, што је одлика начина размишљања америчких елита већ деценијама, ако не и вековима. Сваки рат који су последњих деценија повели и неоконзервативци и неолиберали био је „тотални рат“ по параметрима немачког правног и политичког филозофа Карла Шмита који за свој крајњи циљ нема постизање мира, него уништење непријатеља, па се због практичне немогућности потпуног уништења непријатеља претвара у вечити рат. То сада видимо и у Авганистану, и у Ираку, и у Либији. То је један потпуно тоталитарни начин размишљања који ће довести до тога да се оствари предвиђање америчког политичара и гувернера Луизијане Хјуија Лонга, убијеног 1935, да ће у Америци на власт доћи фашисти који ће се називати антифашистима (од њега потиче тај цитат који се погрешно приписује Винстону Черчилу). Рат дубоке државе против трампизма који предстоји биће, по свему судећи, изузетно бруталан.

[/restrict]