Зечевизија – Самлевене странице културне историје Србије

Нема прилике у којој Мирослав Крлежа није употребио свој знатан утицај у првој и другој Југославији да поквари, стигматизује, деградира, оцрни, сроза, обогаљи и негира сваки могући израз културног и политичког идентитета Срба и Србије кроз непрекидно и неиживљено ругање и блаћење или маргинализацију и омаловажавање свега српског, а нарочито домета српске културе

Личност богате имагинације и јединствене ерудиције, неисцрпне лексике у умном и заумном говору, Мирослав Крлежа се очајнички носио с кошмаром срамног изгона из Краљевине Србије у години 1913, што је временом добило размере праве психотичне опсесије. Нема прилике у којој није употребио свој знатан утицај у првој и другој Југославији да поквари, стигматизује, деградира, оцрни, сроза, обогаљи и негира сваки могући израз културног и политичког идентитета Срба и Србије кроз непрекидно и неиживљено ругање и блаћење (где год је могао) или маргинализацију и омаловажавање (тамо где баш није могао) свега српског, а нарочито домета српске културе. Заправо, нема ниједног значајног момента у српској историји који Крлежа није покушао да оштети или уназади, о чему професор Мило Ломпар исцрпно говори у раду Мирослав Крлежа, осиони негатор српске историје. Новији истраживачи, попут историчара др Горана Милорадовића (коме се искрено извињавам због погрешног навођења презимена у прошлом броју Печата – Б. З.), откривају генезу Крлежине србофобије од Анте Старчевића и његовог праваштва, временом клонираног у франковлук, а затим у чисто усташтво. Старчевића је Крлежа целога живота глорификовао, користећи његове идеје и речи у свом изразу отровне мржње према свему што је српско.

ТО НИСУ ДОБРЕ СЛИКЕ Високо га пласирајући у политичком и културном животу авнојске Југославије, Крлежин апсолутни заштитник Јосип Броз не само да му је све то одобравао него му је у свему ишао наруку. Када је 1949. Тито дошао на идеју да у Паризу (преко свог тамошњег поклисара, а Крлежиног интимуса Марка Ристића, законитог оца данашње „Друге Србије“) организује репрезентативну изложбу наше средњовековне уметности у палати „Шајо“, Крлежу је одредио за главног руководиоца овог амбициозног државног предузећа и то „према његовим (Крлежиним, Станко Ласић) тезама“, што није значило друго до конзистентно потискивање главног корпуса српске средњовековне уметности – фреско-сликарства и сакралног неимарства – о чему ни тада, ни доцније Мирослав Крлежа појма није имао („није познавао српску средњовековну уметност, тек сад се сретао са њом“, сећао се секретар одбора ове изложбе Ерих Кош), али је самоуверено писао: „Ове слике нису добре… зато јер приказују генеалогију династије Немањића. Свети Василије више је бандит него светац. Те слике нису преживјеле своје вријеме из политичких и културнохисторијских мотива него из сликарских, а то је највише што се о њима може рећи.“ У овај поразни излив Крлежине мрзовоље према пет столећа српске културне историје спада и тврдња да је Мирослављево јеванђеље тек „класичан примјер каролиншког утјецаја“, док су „дечанска скулптура (фра Вито), студенички портал, фреске – итд. итд. (!) – одраз западне периферије“ (!). Уместо њих Крлежа је настојао да утрпа што више „старохрватских“ натписа у камену, „богумилско мраморје“ и неку „македонску медијевалну уметност“ за коју до тог тренутка, осим у чисто географском смислу, нико не беше чуо. „Неубеђен у вредност изложбе која се спремала, он је на своју руку мењао и њену концепцију, укључујући у њу уметност приморско-словеначких цркава па и босанскохерцеговачких богумилских стећака… Дошло је до отвореног сукоба између (професора Ђурђа) Бошковића и (Радивоја) Љубинковића са једне и Крлеже са друге стране, позивали су један другога на оставку“, бележи Ерих Кош. Смирио их је брзо Броз, а Крлежу и Ристића послао о државном трошку у Јужну Француску да се тамо уз добро вино на миру посвете новом, капиталном пројекту Титове епохе, Енциклопедији Југославије и загребачком Лексикографском заводу, на чије је чело поставио моћног Крлежу, а овај истог Марка Ристића за шефа београдске редакције тог антисрпског пројекта. И поновило се исто: експерте за српску прошлост формата једног Милана Кашанина, Светозара Радојчића, Дејана Медаковића или Ђорђа Трифуновића Крлежа није фермао и мешао се у сваку ситницу, кривотворећи српску баштину како му се свидело, смењујући и једног и другог и трећег и на крају свог личног адлатуса Ристића, који се испоставио мање кооперативан него што је требало.

Крлежина опорука: фашизам у српском грбу?

Што србијански сељак има од политике коју Србија с грађанском класом води од године 1903: Што је он профитирао од тога што су с пријестоља збачени и заклани Обреновићи и што су дошли Карађорђевићи као династија, што су узели руски курс, што су с руским курсом отишли у рат против Аустрије, што су Аустрију „они побиједили“, „они ујединили“ Југославију и што је Југославија пропала, што је имао од свега тога србијански сељак? Остао је тамо гдје је и био. И коначно су га клали као овцу. И лутао је за тим и не знам све каквим својим митовима. Узнемирио је око себе све своје суграђане и народе. И то је његова судбина… Што је то? Каква је то српска држава – Само Србин Србина спасава – фашизам.
Мирослав Крлежа (1980)

ИСЕЧЕНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА А Енциклопедија Југославије била је нови сноп знакова српске агоније током готово полувековног трајања авнојске Југославије. „Одмах после Другог светског рата у Југославији су постојала два Агитпропа – онај званични, Ђиласов – и Крлежин“, пише Добрица Ћосић. „Агитпроп титоизма, Титове Југославије и самоуправног социјализма била (је) редакција Југословенске енциклопедије под Крлежином апсолутном владавином. Ђиласов агитпроп је кратко владао српском културом. Тај партијски ’агитпроп’, али са научним ауторитетом и ефикасношћу наследила је Централна редакција Енциклопедије Југославије Мирослава Крлеже. Она је извршила идеолошко превредновање историје и културе српског народа; они су по својим критеријумима одлучивали и одлучили шта је напредно, југословенско, социјалистичко. А у тој редакцији ЛЗ седели су хрватски франковци, усташки и полуусташки интелектуалци, антисрби, ’Југословени’ Титових својстава и циљева.“ Крлежин главни редактор у тој редакцији био је Мате Ујевић, за време рата дужностник НДХ и редактор Павелићеве Хрватске енциклопедије. Главног преосталог црногорског усташу Савића Марковића Штедимлију, Павелићевог најближег сарадника и творца тзв. Хрватске православне цркве, после одлежане осмогодишње робије Крлежа је довео у Енциклопедију Југославије да ту преузме црногорски реферат. Писац Михаило Лалић сећа се како је Крлежа разјурио црногорску редакцију ЕЈ „да би могао чинити шта хоће, а чинио је свакојаке малверзације – од прећуткивања до фалсификата. Мислио сам да са Србијанцима није могао тако да разговара. ’Поступао је још и горе’, каже Рокса (Роксанда Његуш, секретар србијанске редакције ЕЈ – прим. Б. З.). Од вођа српског устанка у Енциклопедију је увршћен само Карађорђе. Осталима Крлежа и усташка клика око њега не признају никакву историјску вредност“.
О стопедесетогодишњици Првог српског устанка, која је имала државни капацитет, новопечени члан Српске академије наука Мирослав Крлежа пише: „Све је у покрету: шуме, збјегови, номадски начин живота, хајдучија, куга, смрт, огањ и криминал на све стране. Српски је устанак прогресивни сигнал за уједињење наших народа до којега је дошло тек данас, када се по Титом антиципира развој наше цивилизације за читаво стољеће.“ Дакле, потпуно превредновање српске историје: Први српски устанак је био метеж и карамлучина, само сигнал да долази Тито, који ће тек данас ујединити наше народе (оно 1918. била је само пијана новембарска ноћ) и извршити антиципацију нове једне, ни мање ни више него – цивилизације! Тако и Прота Матеја Ненадовић „са својом протојерејском мантијом и православним перчином, са својом крвавом балканском козмогонијом, нема ни појма да је он лично пламена, јасна мисао револуционарног вулкана“ (ничим изазван, Прота Матеја испаде тако ерупција једног брозовског Попокатепетла – о чему иначе, бедак затуцани, у својој протојерејској одежди нити појма не има) итд. итд. И кад хоће да каже нешто позитивно, Крлежа то чини с нападном аверзијом према славосербском и шизматичком накоту, сасвим у духу правашког одијума и Старчевићеве лексике.
Дуга је листа фалсификата, превредновања или прећуткивања кључних момената српске књижевне историје, што заслужује, у најмању руку, посебан осврт. И то у контексту Крлежиних уверења да је Његош „преувеличан пјесник, са сувише фолклора и расног и националистичког мистифицирања“, да је Алекса Шантић „кратковиди провинцијски трговачки помоћник и интелектуална сиротиња“, да је Дучић „покојник, већ потамнео“, а да је Исидора Секулић „пуњена птица и ништа друго“… По Крлежи, Црњански је „служио својим пером најреакционарнијим, па ако хоћете и фашистичким снагама“. О Андрићу постоји низ срамних изјава, међу којима: „Да није било Нобела Андрић би био мали, непознат писац. По свом дјелу био је стопроцентни нихилист. Био је Стојадиновићев човјек, амбасадор код Хитлера (Зашто се то прешућује?)“ или „служио је до последњег дана монархији и посљедњи посао на коме је радио био је пакт са Хитлером“. Ипак је Крлежа дотакао дно својом реакцијом на Андрићево изричито неслагање са уношењем у Енциклопедију Југославије податка да је он хрватског поријекла, што је Андрић поручио Крлежи преко Милана Богдановића. „Драги Милане“, одговара Крлежа, „поздрави Иву Андрића, веома срдачно, и поручи му, ако можеш, да му ја јебем хрватску мајку, брисат ћу да је хрватског поријекла.“ „Замислите како је из мене тада проговорила зелена змијска завист спрам њега, онда још не нобеловца, али Иве Андрића“, сиктао је доцније острашћени Фриц. „Ма замислите само, он од мене тражи да бришем његово хрватско поријекло јер се стиди да је Хрват.“
Ето у каквој се духовној клими стварала Крлежина Енциклопедија Југославије, која је и сама доживела ужасну судбину. Хрватски књижевни историчар и главни уредник „Крлежијане“ Велимир Висковић (који, иначе, говори у Мрачним страницама А. Гаталице) сведочио је да је 40.000 тек одштампаних примерака ћириличког издања Енциклопедије Југославије, почетком деведесетих година, „камионима послато у резалиште на мљевење“. Овај језиви податак, сасвим у духу суставних напутака тадашњег Туђмановог министра уљудбе Борислава Шкегра да се у Хрватској имају уништити све књиге које нису штампане хрватским језиком (и писмом), иронијом судбине постаје прави крај приче о мрачном Крлежином предузећу. Тада је у првим данима хрватске неодвисности убијено 2,8 милиона српских књига и иних непоћудних наклада, што је износило 13,8% укупног књижног фонда у тој држави! Према речима филозофа Милана Кангрге, извршен је тиме највећи књигоцид у Европи после оног Хитлеровог и то пред очима те Европе, која мирне душе исту Хрватску прима у своју породицу да тамо негује „заједничке, западне вредности“. Поводом судског процеса, на ком је још и оптужен за клевету, професор Кангрга написао је: „Тако је по закону учињено барбарско дјело највишег ранга, којим ће се Хрватска у цјелини и у будућности квалифицирати као не само заостала него и културоцидна земља, што са себе неће тако лако опрати ни наши праунуци. Једну смо НДХ већ имали, па нам свима то лежи на врату све до данашњих дана, а сад је обнављамо и понављамо на најгори начин.“ И даље: „Иза тог уништавања књига и споменика стоји уништавање људи, имовине, протјеривање, уништавање људских судбина и егзистенције.“ Наравно да се над књигоцидом надвијала геноцидна авет Јасеновца, коју је Крлежа „багателисао“, „тврдећи да је у Јасеновцу страдало између 40.000 и 60.000, а не између 600.000 и 700.000 људи, како тврде наши историчари“, наводи Добрица Ћосић. Сада је, дакле, јасно одакле Фрањи Туђману ови бројеви. Мирослав Крлежа је будућем стратегу „Олује“, новом „оцу нације“ Туђману предавао у аманет Старчевићеву крваву бакљу у дугим, још неоткривеним разговорима од 1963. до своје смрти, што је сасвим нова тема и нова глава еуропске повијесне збиље.
Ето, о свему томе нема ни речи у Мрачним страницама културне историје Србије Александра Гаталице, у продукцији Јавног сервиса Србије године 2020, као ни о чињеници да је управо Мирослав Крлежа исписао најмрачније странице ове историје. Зашто?


Један коментар

  1. Tоплица

    Грозне ствари. Читајући све то, човеку се неминовно наметне питање – а где смо све време титоизма били ми ? Довели смо ту власт – мислим на једну пресудну већину, а онда слепо следили и извршавали наредбе, чак и кад су против нас самих, мислим појединачно ! Ко је у име заблудних “комунистичких” парола стрељао непоћудне Србе, ако не Срби ?! Ко је томе јавно аплаудирао, песме састављао и егзалтирано певао ако не ми ?! Фанатично подржавао и кад је било јасно да је све бесповратно пандркнуло. Дакле шта је са нама ? Ако то икад одгонетнемо, нестаће злих покварењака са наше грбаче. Али не заваравајмо се, задатак је врашки сложен ! Има ту шта да се поправља у свим сегментима и ђелијама, све до Цркве !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *