Вирус корона, ванредно стање или начин управљања

фото: gary butterfield / unsplash

Ауторитарни заокрет, као што већ дуго тврдим, произлази из тоталних мера блокирања или закључавања и из ауторитарних правила која у име сузбијања ширења вируса забрањују јавне догађаје, а посебно масовне и протестне, као и скупове и скупштине, једном речју просторе за разраду критичких идеја и евентуалног оспоравања владајућег поретка

Био је у праву Мартин Хајдегер када је правио разлику између човечанства које је већ пропало и човечанства које још није пропало, јер је и даље отпорно, макар само на имагинарном нивоу, на насиље техно-капиталистичке једноличности. Оно што ми доживљавамо и чему се већина већ приклонила са захвалношћу (урушавајући се у Хајдегеровом смислу), није „велико ресетовање“, како то неки називају. Au contraire, то је „органско продужење“ (Грамши) капиталистичке цивилизације, која је на тај начин ауторитарно реструктурирана да буде у рукама „врхушки“ (у смислу тенденције наметања одлука с врха – прим. прев.) и да консолидује неке од својих нових аквизиција, укључујући дигитализовано друштво smart working („паметни рад“ – прим. прев.) и превазилажење парламентарних демократија.
Ауторитарни заокрет, као што већ дуго тврдим, произлази из тоталних мера блокирања или закључавања и из ауторитарних правила која у име сузбијања ширења вируса забрањују јавне догађаје, а посебно масовне и протестне, као и скупове и скупштине, једном речју, просторе за разраду критичких идеја и евентуалног оспоравања владајућег поретка.
Било би довољно да у речнику потражимо реч lockdown (закључавање – прим. прев.) да бисмо имали јаснији поглед на слику која се обликује: „Казна“, каже речник, „која се састоји у затварању затвореника у ћелији, без пуштања да изађе у шетњу ради ваздуха.“ Какво је то друштво структурирано према генерализацији lockdown-а и кратким периодима (месечним или недељним) одобреним за сат ваздуха? Грађане замењују затвореници, који подлежу полицијској моћи (као и медицинској и техничкој) што претвара друштво слободних односа у трајни затвор, у простор потпуне контроле над кожом и испод коже.

РАТНА ЛЕКСИКА Само ово би било довољно да фаворизује „велико одбијање“, масовни хорски колективни протест против асоцијалног друштва социјалног дистанцирања и закључавања. Уместо тога влада равнодушност, као да доживотни робијаши воле своју ћелију, јер се плаше онога што је напољу, одмах повезаног, магнетним рефлексом, с вирусом, заразом, општом несигурношћу. У томе, очигледно, основну улогу играју постмодерни либерални левичари и неолибералне бригаде антифашизма које не само да неће одбацити као фашисте олигархијске и репресивне владе, што отворено говоре ратном лексиком (аутор мисли на почетак успона Мусолинија – прим. прев.) достојном двадесетих година прошлог века („рат вирусу“, „невидљиви непријатељ“, „билтени“, „жртве за борбу против вируса“), него ће одбацити оне који се усуде да им се супротставе позивајући се на слободу, права и Устав.
У наопаком свету у којем живимо мучитељи су доброчинитељи, а неистомишљеници режима опасни субверзивни „порицатељи“, како их сада назива хегемонистички новоговор. Закључавање и „забрана окупљања“ (која без проблема прелази у „забрану скупова“) два су стуба новог олигархијског и неопатронског система контроле на штету маса које се сматрају захтевним и сувишним. Социјално дистанцирање је срж – нећу престати да то понављам – нове друштвене организације „врхушке“, новог терапијског капитализма и јаке управе послодаваца.
Вирус, чије постојање само живописне фолклорне групе заиста доводе у питање (играјући улогу корисних идиота које власт неће престати да користи за делегитимизацију неслагања), егзистира и користи га техно-капиталистичка власт као темељ ауторитарне реорганизације друштвених, политичких и економских односа. То је ауторитарна реорганизација, као што рекох, али уједно и прелазак у нову фазу капитализма којим се управља с врха, више као „органско продужење“, а не као „велико ресетовање“, кроз смртоносно двојство терора и сујеверја, сигурно не путем народног консензуса и демократских избора.
То је, у извесном смислу, најновији велики напад на уставна права и парламентарну политику. И још горе, то је одлучујући прелазак на нови модел у којем су капитализам и демократија, који су већ разапети у доба либералне експертизе, потпуно одвојени и уступају место техничким одборима стручњака (банкари и топ-менаџери) и свакаквим облицима одлучивања осим демократских и оних ван извршне власти.
У јасним обрисима појављује се ауторитарни и застрашујући, пандемијско-санитарни капитализам. Он влада терором и ванредним ситуацијама, наводећи уплашене масе да прихвате драстичне и недемократске одлуке као једино животно сидро које ће осигурати bios (управљачки софтвер – прим. прев.). У име сузбијања вируса и здравствене сигурности легитимизује се експропријација демократије и права, као и све веће кршење духа и слова Устава.

фото: бета

НОВА НОРМАЛНОСТ Да хитна ситуација није sic et simpliciter (тако и једноставно – прим. прев.) хитна, произлази из већ спремног и структурираног метода управљања. Штавише, строга линија дистанцирања, карантина, закључавања, морала је бити привремена, требало је да траје највише – био је март 2020 – неколико недеља. Али ми смо то већ заборавили и до сада смо научили да живимо с ванредним ситуацијама и с њима повезаним мерама као да је то већ, заправо, нова нормалност.
У овоме се лекције француског филозофа Мишела Фукоа и италијанског филозофа Ђорђа Агамбена чине драгоценијим од било којих других. Ванредна ситуација је – мора се понављати ad nauseam (до мучнине – прим. прев.) – начин управљања. Да би се недопустиво претворило у неизбежно, ванредно стање се представља временски ограниченим и важећим за кратки период кризе, а не каже се да ће криза тежити да се никад не заврши и да тако недопустиво постане неизбежно.
Као да ово није довољно, ванредна ситуација чини невидљивом стварну ауторитарну природу коју власт испољава: војска на улици, полицијски час, забрана јавног окупљања мере су које би без ванредне ситуације биле довољне за идентификацију ауторитарног режима у пуном смислу, а уместо тога, захваљујући ванредним ситуацијама, те мере изгледају као заслуге власти у циљу заштите грађана.
Људи на тај начин прихватају мере које ограничавају слободу ради гарантовања сигурности. Следећи ту власт која грми о ванредном стању уз истовремено представљање мера да се оно поправи, од закључавања до забране окупљања, сви следе правац ауторитарног заокрета.
„Здравље је и пре демократије“ – ово новинари и лекари понекада дозволе себи да кажу у ретким изливима пархезије (право не само да се говори већ и да говорник не подлеже казни због својих речи – прим. прев.), огољавајући тако јасну чињеницу о функционисању сигурносно-хитних мера. Овде медицински лого још једном игра своју суштинску улогу: мере ауторитарне политике изгледају објективно и научно мотивисане, из ванполитичких разлога, ако лекари укажу на њихову потребу. Ко их негира – третира се као некомпетентан, а не као неко ко се бори за слободу и Устав. Они који их спроводе третирају се као заслужни извршиоци научних мера лекара, а не као политичари који су се определили за ауторитарност режима.

МИТ О АПСОЛУТНОЈ ЗАШТИТИ Медицинска наука нам може сугерисати да пешачки прелази штите пешаке, да пушење штети здрављу и националном здравственом систему или, опет, да вожња аутомобилом може себи и другима нанети одређене повреде. Али на политици је да интервенише како би помирила потребу за пешачким прелазима и поштовањем живота пешака, индивидуалном слободом (пушењем) и заштитом здравственог система, употребом аутомобила и слободом кретања.
Систем који би, у име апсолутне заштите, забранио прелазак пешака или вожњу аутомобилом или – а то је случај – напуштање куће с правилом закључавања, био би ауторитаран, као што се увек догађа – то је поента – када је у игри мит о апсолутној заштити. Он је својственији Левијатану него демократији, јер предвиђа да грађанин није слободан по дефиницији већ је, у ствари, „затвореник“, увек диригован и под надзором.

Превод с италијанског Драган Мраовић

Један коментар

  1. posmatrač i svedok

    Ne mogu da verujem. Autora koji zagovara masovna okupljanja podsetila bih na crne vreće sa mrtvima, jer nije bilo više mesta na grobljima, u njegovoj zemlji dok su se svi još slobodno okupljali. Borba za slobodu ne zasniva se na ruskom ruletu sa virusom. Na žalost, virus ne može da bira da li će napasti učesnike pozitivnih ili negativnih skupova, virus napada sve. Molim da se osvestite i posetite neko odeljenje sa respiratorima. Smilujte se napaćenim lekarima koji umiru zbog vaših pseudo slobodarskih uverenja.

    6
    8

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *