Upozorenje

Uz najradosniji hrišćanski pozdrav – Hristos se rodi, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je iz Hilandara, gde je ovog januara bio gost manastira i manastirskog bratstva, u božićno jutro poručio: Srbiju čeka teška godina, a pred srpskim narodom su velika i teška iskušenja.
Upozorenje sa svetog mesta biva posebno, za govornika više obavezujuće od drugih sličnih ranije izgovorenih u obraćanjima javnosti. Oni kojima su reči o približavanju neumitnog stradanju upućene, poruku su, čini se, doživeli kao poziv na uključenje svojevrsnog sistema upozoravajućeg psihološkog alarma. Građanima Srbije najavljuju se – šiframa njima poznatim – ozbiljne nepogode: „neovlašćeni upadi“ u (ne)zaštićene a fundamentalne oblasti njihovog života. Iskustvo življenja u ostvarenim svakovrsnim pretnjama, i kolektivno pamćenje iskušenja što trpljenjem najčešće behu pretvorena u rutinu mučnog bitisanja, učinilo je da hilandarska poslanica bude dočekana uznemirenjem: uposlila je maštu, obljutavila i zakiselila raspoloženje ionako jedva praznično, ali istovremeno naznačila moguću nacionalnu programsku agendu otpora, borbe i – nadanja. Prizivanje svesti o potrebi suprotstavljanja teritorijalnoj, ekonomskoj i psihološkoj agresiji (spoljnoj i unutrašnjoj) zapravo je najvažniji sadržaj iz Hilandara najavljene (ne i dorečene) poruke o budućnosti srpskog naroda.
Za izjavu srpskog predsednika ovog puta neočekivano važi i jedan novi značajan momenat – njen mnogostruko važeći domašaj. S bezmalo jednakom verodostojnošću i ubedljivošću, pomenuto hilandarsko upozorenje moglo je naime biti upućeno i građanima drugih zemalja, pre svega onih koje pripadaju najmoćnijem delu zapadnog sveta. Nije li pred Amerikom izuzetno teška godina, a pred američkim narodom dugo vreme pretećih iskušenja? Da li je bajkovita budućnost Francuske i francuskog naroda, ili Britanaca, Italijana, Nemaca… Duh vremena je stradalnički, a muke su svima suđene i, sva je prilika, biće svima „darivane“ u punom kapacitetu moći njihovog trpljenja. To se moglo naslutiti ne samo po mračnoj godini s dve nule i dve dvadesetice u imenu već posebno po događajima koji su – razarajućim potencijalom u najavi, te bezmalo ludilom u postupanju najmoćnijih društvenih struktura – obeležili sam početak nastupajuće 2021. Kako okolnosti pouzdano obećavaju, datum koji pravoslavci obeležavaju kao dan, odnosno noć što prethode hrišćanskom najradosnijem danu – danu Hristovog rođenja, biće zauvek obeležavan kao datum kada su, javno i spektakularno, upokojene mitska američka demokratija i hegemonija. Već je uočena gotovo opšta saglasnost da je – igrom slučaja – upravo pravoslavni Badnji dan bio datum kada je, događanjem i slikama s vašingtonskog Kapitola, označen početak silaska Imperije s globalnog trona, gde je bila čvrsto ustoličena i s kojeg je svetom surovo vladala decenijama! Razume se da ne pokušavamo da ovde uspostavimo ikakvu, čak i posrednu vezu ili simboliku poklapanja ovih datuma, ali eto neobične podudarnosti možda podsticajne za poklonike teorije efekta leptira („kad leptir mahne krilima na Tajvanu, napravi buru negde na drugoj strani sveta“), numerologe i pisce.
Pomenimo da je šef američkog saveta za spoljne odnose Ričard Has bio kategoričan: „Ako postamerička era ima datum početka – onda je to 6. januar 2021. Posle ovoga što se dogodilo u Kongresu SAD, malo je verovatno da će nas drugi gledati kao ranije, s poštovanjem ili bar sa respektom.“
Ponovimo, upravo u času u kojem je Aleksandar Vučić upozoravao samo „svoje rođene“, događalo se ono što će presudno uticati na politički i društveni život širom planete i možda ga zasvagda usmeriti u pravcu novog haosa: juriš na zgradu Kapitola, odnosno upad protestanata u sveti prostor američkog Kongresa u Vašingtonu. (Među akterima, kako se čini, ne beše samo onih nezadovoljnih rezultatima predsedničkih izbora, već i bratije vične izvođenju tzv. fols fleg operacija diktiranih i osmišljenih u „mračnim koridorima“ obaveštajne zajednice.)
Paradoksalno, ali upravo su ovim istorijskim događanjima naznačeni prostori i klice dobrih mogućnosti koje se u predstojećoj godini „teških iskušenja“ mogu otvoriti drugim narodima, među njima i Srbima. Jer – gotovo da je izvesno da će dimenzije srpskih muka biti umanjene ako ne proporcionalno, onda svakako u nekakvoj (ne)posrednoj vezi s merom sukobljavanja koja predstoje vinovnicima i akterima srpskog stradanja. U tom broju među najznačajnije svakako se mogu svrstati oni na koje se odnose poetizovana novinarska zapažanja – „noć označenog kraja Pax Amerikana“, ili – „Svetla su ugašena u gradu na Gori“.
Da li o novim, u ozračju ovih događanja bez sumnje bitno izmenjenim, prilikama za narode koji trpe političke, bezbednosne, kulturne i ekonomske pritiske meke okupacije Imperije rečito govore tvrdnje poznatog publiciste M. K. Badrakumara: „Nema sumnje da je Amerika fundamentalno oslabljena na međunarodnoj pozornici, jer biće potrebne decenije pre nego što američki zvaničnici budu mogli da govore drugim državama o značaju izbora i mirne predaje vlasti, a da im zauzvrat u lice ne bude bačen užas koji se odigrao prošle srede“?
Pomenuti autor je u svom osvrtu upečatljivog naslova – Nešto je trulo u državi američkoj – zaključio: „Obnavljanje američke moći, uticaja i prestiža postalo je beznadežan zadatak. Čak i najčvršći američki saveznici u Evropi preispituju poverenje u transatlantsko savezništvo u čijoj srži je NATO, toliko neurotična je postala američka politika.“
Za Srbiju i njeno okruženje ove činjenice svakako jesu izuzetno važne. Videće se uskoro (a to „prolazno vreme“ počelo je da se računa i od proteklog Badnjeg dana) da li one posredno za srpski narod samo nagoveštavaju promenu centra iz kojeg će trpeti jednako ubitačne pritiske, jer se Nemačka već imenuje kao najozbiljniji kandidat za novog „redara“? Ili se istorijska politička drama SAD može razumeti kao obećanje stvarnog umanjenja stega i pretnji kojima je Srbija izložena! Ujedno, epohalni događaji označili su i stvaranje uslova za unutrašnje promene i prestrojavanja – od prilagođavanja novonastalim geopolitičkim prilikama do promena sistemskih i svih drugih suštinskih pretpostavki za život zemlje.
Slike bruke i potpunog sumraka globalnih gospodara bile su, a i dalje jesu – opčinjavajuće. Svet je zanemeo: zemlja čija je elita uz zapanjujuće samopouzdanje i samodivljenje propovedala o svojoj izuzetnosti i predodređenju da vlada i „prosvetljuje“ narode, sunovratila se – kako je iz njenog okrilja zaključeno – u ništavilo i blato. Za ove događaje kao da je nadležna reč najvećeg pesnika među Srbima: Neka bude što biti ne može – nek ad proždre, pokosi satana! Na groblju će iznići cvijeće: za daleko neko pokoljenje.
Vratimo li se početku ovog razmatranja, umesno je da pitamo: da li za Srbiju i srpski narod upozorenje poslato im na Badnji dan mora da bude isključivo zabrinjavajuće? Jasno je da će iskušenja biti velika i da laka nikada nisu ni bila (mnogo toga nepopravljivog i pogrešnog davno je već učinjeno). Ali, neočekivano, sada postaje jasno i da je – stvarno i moguće – da sve ne bude samo u znaku „velikih i teških iskušenja“. Genijalnom Njegošu možda nije ovde mesto, jer velikane ne treba olako prizivati, ali nam se prikladnim u ovim okolnostima čine upravo njegove reči: Neka bude borba neprestana. U svim drugim, pa i u ovim zahtevnim okolnostima upravo bi tako glasilo Upozorenje ovog velikana.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *