Упозорење са светог места бива посебно, за говорника више обавезујуће од других сличних раније изговорених у обраћањима јавности. Они којима су речи о приближавању неумитног страдању упућене, поруку су, чини се, доживели као позив на укључење својеврсног система упозоравајућег психолошког аларма. Грађанима Србије најављују се – шифрама њима познатим – озбиљне непогоде: „неовлашћени упади“ у (не)заштићене а фундаменталне области њиховог живота. Искуство живљења у оствареним сваковрсним претњама, и колективно памћење искушења што трпљењем најчешће беху претворена у рутину мучног битисања, учинило је да хиландарска посланица буде дочекана узнемирењем: упослила је машту, обљутавила и закиселила расположење ионако једва празнично, али истовремено назначила могућу националну програмску агенду отпора, борбе и – надања. Призивање свести о потреби супротстављања територијалној, економској и психолошкој агресији (спољној и унутрашњој) заправо је најважнији садржај из Хиландара најављене (не и доречене) поруке о будућности српског народа.
За изјаву српског председника овог пута неочекивано важи и један нови значајан моменат – њен многоструко важећи домашај. С безмало једнаком веродостојношћу и убедљивошћу, поменуто хиландарско упозорење могло је наиме бити упућено и грађанима других земаља, пре свега оних које припадају најмоћнијем делу западног света. Није ли пред Америком изузетно тешка година, а пред америчким народом дуго време претећих искушења? Да ли је бајковита будућност Француске и француског народа, или Британаца, Италијана, Немаца… Дух времена је страдалнички, а муке су свима суђене и, сва је прилика, биће свима „дариване“ у пуном капацитету моћи њиховог трпљења. То се могло наслутити не само по мрачној години с две нуле и две двадесетице у имену већ посебно по догађајима који су – разарајућим потенцијалом у најави, те безмало лудилом у поступању најмоћнијих друштвених структура – обележили сам почетак наступајуће 2021. Како околности поуздано обећавају, датум који православци обележавају као дан, односно ноћ што претходе хришћанском најрадоснијем дану – дану Христовог рођења, биће заувек обележаван као датум када су, јавно и спектакуларно, упокојене митска америчка демократија и хегемонија. Већ је уочена готово општа сагласност да је – игром случаја – управо православни Бадњи дан био датум када је, догађањем и сликама с вашингтонског Капитола, означен почетак силаска Империје с глобалног трона, где је била чврсто устоличена и с којег је светом сурово владала деценијама! Разуме се да не покушавамо да овде успоставимо икакву, чак и посредну везу или симболику поклапања ових датума, али ето необичне подударности можда подстицајне за поклонике теорије ефекта лептира („кад лептир махне крилима на Тајвану, направи буру негде на другој страни света“), нумерологе и писце.
Поменимо да је шеф америчког савета за спољне односе Ричард Хас био категоричан: „Ако постамеричка ера има датум почетка – онда је то 6. јануар 2021. После овога што се догодило у Конгресу САД, мало је вероватно да ће нас други гледати као раније, с поштовањем или бар са респектом.“
Поновимо, управо у часу у којем је Александар Вучић упозоравао само „своје рођене“, догађало се оно што ће пресудно утицати на политички и друштвени живот широм планете и можда га засвагда усмерити у правцу новог хаоса: јуриш на зграду Капитола, односно упад протестаната у свети простор америчког Конгреса у Вашингтону. (Међу актерима, како се чини, не беше само оних незадовољних резултатима председничких избора, већ и братије вичне извођењу тзв. фолс флег операција диктираних и осмишљених у „мрачним коридорима“ обавештајне заједнице.)
Парадоксално, али управо су овим историјским догађањима назначени простори и клице добрих могућности које се у предстојећој години „тешких искушења“ могу отворити другим народима, међу њима и Србима. Јер – готово да је извесно да ће димензије српских мука бити умањене ако не пропорционално, онда свакако у некаквој (не)посредној вези с мером сукобљавања која предстоје виновницима и актерима српског страдања. У том броју међу најзначајније свакако се могу сврстати они на које се односе поетизована новинарска запажања – „ноћ означеног краја Pax Amerikana“, или – „Светла су угашена у граду на Гори“.
Да ли о новим, у озрачју ових догађања без сумње битно измењеним, приликама за народе који трпе политичке, безбедносне, културне и економске притиске меке окупације Империје речито говоре тврдње познатог публицисте М. К. Бaдракумара: „Нема сумње да је Америка фундаментално ослабљена на међународној позорници, јер биће потребне деценије пре него што амерички званичници буду могли да говоре другим државама о значају избора и мирне предаје власти, а да им заузврат у лице не буде бачен ужас који се одиграо прошле среде“?
Поменути аутор је у свом осврту упечатљивог наслова – Нешто је труло у држави америчкој – закључио: „Обнављање америчке моћи, утицаја и престижа постало је безнадежан задатак. Чак и најчвршћи амерички савезници у Европи преиспитују поверење у трансатлантско савезништво у чијој сржи је НАТО, толико неуротична је постала америчка политика.“
За Србију и њено окружење ове чињенице свакако јесу изузетно важне. Видеће се ускоро (а то „пролазно време“ почело је да се рачуна и од протеклог Бадњег дана) да ли оне посредно за српски народ само наговештавају промену центра из којег ће трпети једнако убитачне притиске, јер се Немачка већ именује као најозбиљнији кандидат за новог „редара“? Или се историјска политичка драма САД може разумети као обећање стварног умањења стега и претњи којима је Србија изложена! Уједно, епохални догађаји означили су и стварање услова за унутрашње промене и престројавања – од прилагођавања новонасталим геополитичким приликама до промена системских и свих других суштинских претпоставки за живот земље.
Слике бруке и потпуног сумрака глобалних господара биле су, а и даље јесу – опчињавајуће. Свет је занемео: земља чија је елита уз запањујуће самопоуздање и самодивљење проповедала о својој изузетности и предодређењу да влада и „просветљује“ народе, суновратила се – како је из њеног окриља закључено – у ништавило и блато. За ове догађаје као да је надлежна реч највећег песника међу Србима: Нека буде што бити не може – нек ад прождре, покоси сатана! На гробљу ће изнићи цвијеће: за далеко неко покољење.
Вратимо ли се почетку овог разматрања, умесно је да питамо: да ли за Србију и српски народ упозорење послато им на Бадњи дан мора да буде искључиво забрињавајуће? Јасно је да ће искушења бити велика и да лака никада нису ни била (много тога непоправљивог и погрешног давно је већ учињено). Али, неочекивано, сада постаје јасно и да је – стварно и могуће – да све не буде само у знаку „великих и тешких искушења“. Генијалном Његошу можда није овде место, јер великане не треба олако призивати, али нам се прикладним у овим околностима чине управо његове речи: Нека буде борба непрестана. У свим другим, па и у овим захтевним околностима управо би тако гласило Упозорење овог великана.