ТЕРОРИЗАМ И КАРИКАТУРЕ

Европа између „Шарли ебдоа“ и исламизма

Режис де Жорна, председавајући специјалном судском већу суда у Паризу, објавио је првостепену пресуду у поступку деценије – на вишегодишње казне затвора осуђено је 14 лица због посредног или непосредног учешћа у терористичком нападу на „Шарли ебдо“ и кошер продавницу. Истог дана на насловној страни „Шарли“ је објавио карикатуру на којој је приказан „Бог“ кога у марици одвозе у затвор, уз натпис: „Бог је постављен на своје место“. У питању су два поларитета која на илустративан начин приказују актуелну стварност Европе, стварност између радикалног ислама и радикалне секуларности

У јануару 2015. године браћа алжирског порекла Шериф и Саид Куаши, као и њихов помагач Амеди Кулибали, пореклом из једне друге бивше француске колоније, Сенегала, упали су у париски „сатирични“ лист „Шарли ебдо“ и убили десет новинара и двоје полицајаца. Сва тројица су након тога у одвојеним полицијским операцијама усмрћени, али то није значило и прекид истраге, с обзиром на то да су француски истражни органи одмотавајући клупко наишли на ширу организацију исламиста, који су поменутој тројици пружали техничку, финансијску и логистичку подршку. Истрага је тако проширена и на Ајет Бумдедијен, по шеријатском праву Кулибалијеву супругу, а по грађанским прописима невенчану партнерку, која је због своје умешаности у напад и познанства са супругом Шерифа Куашија (по тврдњама француске полиције Ајет Бумдедијен и Шерифова супруга су само у току 2014. године размениле више од 500 телефонских позива) била кључна карика и „најтраженија жена у Француској“, пошто је могла да осветли целокупан ток припреме и извршења напада.
Убрзо се испоставило да је мотив за терористички напад на „Шарли ебдо“ био континуирани рад овог листа и његово објављивање провокативних карикатура пророка Мухамеда. Иако за такво приказивање пророка Мухамеда, и уопште за било какво приказивање пророковог лика, не постоји изричита забрана у Курану, то се по тумачењу многих исламских теолога сматра за недопустиву праксу у складу с религијском доктрином познатијом као „гајра“, што има значење својеврсне „заштитничке љубоморе“, те као таква обавезује муслимане да штите, за њих свете појмове, као што су жена, породица, Бог и сл., а по тумачењу салафистичког теолога из Сирије Мухамеда ел Мунаџида посебно обавезује муслимане да штите Пророка од бласфемије. Сазнање да се иза крвопролића крије мотив с религијском садржином изазвало је тада масовну реакцију француског друштва, које је своју осуду тероризма, али и заштите концепта слободе говора по мерилима секуларног грађанског друштва, сублимирало у крилатицу „Ја сам Шарли – Je suis Charlie“.

ПРЕСУДА И „ПРОСВЕЋЕНИ ИСЛАМ“ Након пет година од исламистичког узимања правде у своје руке и Француска је, речима париске градоначелнице Ане Идалго, „задовољила правду“ и то ону институционалну, тако што је окривљене, тачније њих 14 осудила за неколико различитих кривичних дела од финансирања тероризма, учешћа у криминалној организацији до саучесништва у нападу. Занимљиво је да троје окривљених није било присутно приликом изрицања пресуде, међу којима и Ајет Бумдидијен, јер су сви заједно, наводно, завршили у Сирији и прикључили се озлоглашеној Исламској држави. Ајет Бумдидијен осуђена је на 30 година затвора због финансирања тероризма и учествовања у организованој криминалној групи и за њом је расписана међународна потерница. Једини који је добио доживотну казну затвора је Али Риза Полат, осуђен као Кулибалијев саучесник у нападу на кошер продавницу, што је био својеврстан наставак напада на редакцију „Шарли ебдоа“, и који је током суђења оптужио суд за неспособност да пронађе праве инспираторе злочина, речима: „Ви само желите жртвено јагње, а то нећу бити ја.“ Реакције на изречену пресуду стигле су прво од адвоката листа „Шарли ебдо“, који је у изјави француским медијима апострофирао како је пресуда означила „крај нечега, али и наду да је почетак нечег другог“. Како је рекао: „Осетио сам, верујем, барем се надам, свест, буђење, жељу да делујемо међу грађанима против опасности која убија, која жели да наметне страх и терор. Та опасност није ислам, то мора бити јасно речено. Та опасност је исламизам, односно фашизам, и за то не можемо наћи оправдања.“
Изречена судска пресуда дошла је у тренутку када се Француска још опоравља од серије терористичких атака исламиста, који су у низу напада клали грађане Француске по улицама. Ти напади су такође били повезани с деловањем „Шарли ебдоа“, који је уочи почетка суђења поново штампао карикатуре пророка Мухамеда, које су иницијално и изазвале негодовање у муслиманском свету још када су први пут објављене у данским новинама „Јиланд постен“, 2005. године. Месец дана касније наставника историје Самуела Патија обезглавио је исламиста, тинејџер, који је у снимљеној поруци рекао да је у питању освета због Патијеве употребе карикатура на часу грађанског васпитања.
Све наведено је за последицу имало прокламовање борбе против „исламског сепаратизма“, како је то назвао председник Француске Емануел Макрон. Реч је о широј иницијативи на чијем челу је номинално први човек Француске, представљеној почетком октобра 2020. године, што за циљ има борбу против „исламистичког сепаратизма“ и „реформу праксе ислама у Француској“, углавном усмеравањем иностраних финансијских средстава намењених организацијама муслиманских заједница и стварањем програма сертификата за имаме. Макроновим речима, жеља француског друштва је да створи „просвећени ислам“. Реакција француске државе, по свему судећи, показује да је цивилизацијски круг ислама дубоко зашао у свакодневицу тамошњег друштва, те да су темељи Републике Француске озбиљно нагрижени ширењем једног ригидног и конзервативног идеолошко-верског покрета који инспирише ислам, а има све више поклоника и међу домицилним становништвом.
РАДИКАЛНИ ИСЛАМ И РАДИКАЛНИ СЕКУЛАРИЗАМ Стога ова пресуда и на симболичном нивоу може послужити као призма кроз коју се прелама актуелни друштвени поредак, и у Француској и у читавој Западној Европи. Напад на „Шарли ебдо“, поред тога што по француским законима представља акт тероризма, јесте и облик радикалног одговора одређених муслимана на увреду, односно светогрђе над њиховим светим симболима, какав је пророк Мухамед. Овај догађај је тек један у низу који је поново показао сву напетост и немогућност суживота радикалног ислама и радикалног секуларизма на тлу колевке западноевропског појма демократије. Секуларизам који превазилази своју примарну идеју о принципијелној одвојености верских заједница и државе, на европском тлу се претвара у отворену забрану и уклањање Бога из друштвене свакодневице. Управо на начин како је то видело уредништво листа „Шарли ебдо“, у горепоменутој насловници, објављеној на дан изрицања пресуде исламистима. За карикатуристе „Шарли ебдоа“ пресуда исламистичком тероризму је уједно и пресуда Богу, што силогизмом доводи до закључка да је Бог терориста, или у најмању руку инспиратор тероризма. Једна таква карикатура је део дугогодишње делатности листа „Шарли ебдо“, чији карикатуристи својим цртежима исмевају, вређају, обрачунавају се не само с исламом већ и са сваким видом духовности (пажљивом читаоцу су познате њихове карикатуре Господа Исуса Христа у разним скаредним позама), осим с јудаизмом.
Дакле, реч је о једном вредносном ставу, насталом као плод неолибералног императива и концепта неограничене слободе говора, при томе врло осетљивог и ограничавајућег када је реч о питањима попут имиграција, хомосексуализма и сл., наметаног више деценија кроз јавни дискурс, и који конфронтирајући се с верским осећањима, тј. с вишевековним религијским наслеђем Европе, укључујући и муслиманску мањину, заоденут у форму „слободе говора“ и „уметничког стваралаштва“, у суштини крије радикалан и искључив систем вредности. „Хапшење Бога“, како нам „Шарли ебдо“ метафорично приказује доношење пресуде исламистичким терористима, представља ништа друго до наставак антисакралне традиције, порођене Француском револуцијом, а која се данас у стварном животу Европе манифестује агресивним избацивањем духовности из живота Европљана, тако што се скидају распећа са зидова образовних институција, забрањује се и уклања Деда Мраз („Санта Клаус“, тј. Св. Никола) с тргова, кажњавају се ТВ водитељи који носе ланчић с крстом око врата итд.
Тако је секуларизацијом друштва и протеривањем хришћанског Бога из основа културолошких образаца Европљана створена постмодернистичка, у корену антитеистичка и антихришћанска стварност, лишена сакралне традиције и хришћанских светоназора. Протеривањем хришћанских вредности настао је идеолошко-духовни вакуум, постепено попуњаван исламом као тренутно највиталнијом и најофанзивнијом религијом у Западној Европи. Ислам своју потентност и присутност показује управо кроз своје најрадикалније следбенике, спремне да dar al harb – „кућу рата“, где „обитавају неверници“, претворе у dar al islam – „кућу ислама“, проширујући Пророкову реч и иза Беча и Поатјеа. Јер како је Мишел Уелбек запазио у свом „Покоравању“, „за муслимане стварни непријатељ, оно чега се боје и мрзе, није католичанство него секуларизам. То је лаицизам. То је атеистички материјализам“.
Стога, иако је првостепеном пресудом париског суда Француска показала да је спремна да штити идеју грађанске демократије, то у времену које долази може бити ништа друго до Пирова победа, којом су само офарбане кулисе европског секуларног „Потемкиновог села“. Тако можда већ крајем 21. века француско друштво с радошћу буде поздрављало рехабилитацију париске четрнаесторке. „Шарли ебдоа“ неће имати ко или, што је вероватније, неће желети нико да се сећа.