СЛОБОДА С ПОГЛЕДОМ НА ИСТОК

ИНТЕРНЕТ И ЦЕНЗУРА

После упада у вашингтонски Капитол ништа неће бити исто. Над устаљеним и запарложеним естаблишментом у Сједињеним Државама лелуја претећи знак питања – ветар промена је опет у ваздуху, али овај пут са западне стране бивше гвоздене завесе. Страх елита, природно, рађа нове таласе цензуре који запљускују необухватне обале интернета. Има ли наде за слободу говора и да ли она наставља да живи једино на Истоку?

Пропаганда постоји од када је први човек успоставио однос надмоћи над другим и покушао да легитимизује свој новостечени господарски статус. Пошто је легитимитет један од најважнијих стубова политике, увек се може наћи страна која свој легитимитет брани и супарничка страна којa тај легитимитет оспорава. Власт без легитимитета је тиранија, а тиранија је на дуже стазе неодржива форма владавине. Пропагандни сукоби су, историјски гледано, излазили и ван домена унутрашње политике, те се преносили на спољни план. Од аустријско-немачких литографија из 16. века на којима су приказане Османлије како јатаганима убијају нерођену децу у утробама хришћанских мајки, до англо-француских постера из Првог светског рата који су осликавали немачке војнике на исти начин на који су Немци приказивали Османлије неколико векова раније, пропаганда је неизоставан део свих видова сукоба између различитих народа и држава.
Савремено доба одудара од претходних историјских епоха тиме што су канали информација у толикој мери распрострањени и разгранати да свако од нас појединачно може постати извор пропаганде. С друге стране, ово стање упућује на то да је појединцу готово немогуће избећи сусрет с неким обликом пропаганде. Пропаганда свакако не мора бити изједначена с лажју, мада неистине никада нису биле у потпуности искључене из сфере политичког надметања. Да би била успешна, и не треба на први мах да асоцира на саму себе, зато се у савременом свету она шири кроз уста самопрокламованих експерата, који углавном заступају нечије партикуларне интересе.
У ери пре интернета пропаганду је било лакше опазити, јер су њени извори били лако проверљиви за образованог човека. Постојала је државна пропаганда, која и није покушавала да се скрива, а што је држава била ауторитарнија, њене пропаганде је било више. Готово као да је пропаганда у ауторитарним државама 20. века надишла своју првобитну функцију легитимизације моћи и постала једно од лица саме моћи – њена хипостаза. Пропаганда се могла пласирати и кроз приватне изворе, кроз радио, телевизију и новинске листове, али су њихови власници били познати широј јавности, као и традиционална идеолошка оријентација конкретних медија. Ни данас није тешко закључити који су медији у Србији или Русији опозициони, а који подржавају власт. Ништа друкчија слика није ни на Западу, где су одређени медији увек повезивани с одређеним партијама, барем док се нису појавиле антисистемске партије, против којих су сви мејнстрим медији покренули кампању делегитимизације.
Појава интернета унела је позамашну дозу опскурности што се извора пропаганде тиче. Можемо приметити сијасет портала, који, разуме се, не могу ни имати никакву традицију јер представљају нови медиј, за које се не зна ко их заиста финансира и у које сврхе. Друштвене мреже су постале савремени пандан агора на којима се грађани окупљају да воде рационалну дискусију, што је срж демократије, али и да шире гласине, сплетке и сопствену идеологију.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.