Руска зима у Берлину

Позиционирање Немачке у промењеним трансатлантским и глобалним односима: Колики је заиста маневарски простор Берлина у новим условима, у самој Европској унији и западном савезништву, да води самосталну, суверенистичку политику и куд би то водило

Ситуација је гора него у време Хладног рата. Чујемо речи које нису постојале у лексикону руско-немачких односа, констатовао је, не без горчине, руски амбасадор у Берлину Сергеј Нечајев.
О хладним ветровима који све снажније дувају између (званичне) Москве и (званичног) Берлина говоре, све учесталије, и све гласније, немачки политичари и медији. Утицајни недељник „Шпигл“ је својевремено констатовао да наступа „ледено доба“ између две (тако важне) државе које су, у много чему, и упркос свему, упућене једна на дугу. У билатералним односима и на светској сцени. Председник републике, социјалдемократа Франк Валтер Штајнмајер упозорава на „забрињавајуће отуђење“ Москве и Берлина.
Више политичара из различитих странака и интелектуалаца „упире прст“ на Штајнмајеровог партијског колегу, шефа дипломатије Хајка Маса: његова реска реторика боде очи и утицајним политичарима из конзервативног (канцеларкиног) табора. Председник спољнополитичког одбора Бундестага Норберт Ретген, један од тројице претендената на кормило Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) а тиме и потенцијалних кандидата за канцеларски трон (на првом дигиталном изјашњавању хиљаду партијских делегата минулог викенда добио је најмање гласова) опомиње да се треба „манути вербалних ескалација“. Не треба оптерећивати односе с Русијом, ситуација је ионако забрињавајућа.

ВРЗИНО КОЛО Немачки пијаниста Јустус Франц је посебно љут на шефа дипломатије и његове, каже, „безумне покушаје“ да демонстрира моћ према Русији. Подсећа га, по томе, на Хелмута фон Молткеа, начелника генералштаба пруске армије на почетку Првог светског рата. Пијаниста је обелоданио апел с позивом да се изађе из „врзиног кола“ оптужби и противоптужби, провокација и санкција. Његов апел је потписао и претходник Хајка Маса на функцији шефа дипломатије Зигмар Габријел.
За писање апела, чувеног 77-годишњег музичара подстакли су страх од рата („ова (нова) генерација не зна шта је рат“) и културни афинитети („епика руске музике се једино може наћи у епици немачке музике, не француске, енглеске и америчке“) уз уверење да се „немачка рационалност и руска душа савршено допуњују“.
И у врху Социјалдемократске партије (СПД) постоји оштра подела између оних који подржавају шефа дипломатије у његовом „тврдом ставу“ према Москви и енергичном инсистирању на санкцијама, различитим поводима (Крим, побуњеници на истоку Украјине, наводна тровања руских агената (Скрипаљ) и опозиционара (Наваљни)).

ИСТОЧЊАЦИ И ЗАПАДЊАЦИ Док су бивша председница партије Андреа Налес и актуелни министар финансија (у исто време вицеканцелар и социјалдемократски кандидат за канцелара на септембарским парламентарним изборима) Олаф Шолц склони да оправдају држање шефа дипломатије у „руском питању“ (не може се искакати из „западног хора“), страначки лидери на истоку земље (Доња Саксонија – Штефан Вејл, Предња Померанија – Мануела Швезинг, Тирингија – Бодо Рамелов, који, иначе, упозорава да су недопустиве санкције Русији „топовска дипломатија“, Саксонија Анхалт – Рајнер Хазелоф) гневни су. Људи су, кажу, због изјава министра спољних послова збуњени и забринути. А однос према Русији у овом делу Немачке постаје „круцијална изборна тема“.
Код источњака пак (територија бивше, социјалистичке Немачке Демократске Републике) није реч само о емоцијама. У питању су јаки економски интереси. Бројне тамошње фирме упућене су на руско тржиште и зависе од њега. Илустративан пример за то је велика рафинерија у Лојни, с обртом већим од четири милијарде евра годишње: осамдесет одсто нафте која се прерађује у овој рафинерији је из Русије.
Њихова љутња барата јаким аргументима. Најновије истраживање демоскопског института „Форза“ показало је да већина Немаца (чак 94 одсто) сматра да су односи с Русијом „веома важни“, 68 процената учесника у овом истраживању се противи „показивању мишића“ (тврдом ставу) Москви, док тај проценат међу члановима Социјалдемократске партије (СПД) износи 82 одсто.
Иако је спољна политика Немачке, углавном, „политика континуитета“, сваки нови шеф дипломатије жели да изађе из сенке свог претходника и да се профилише на некој важној и актуелној теми. Мас покушава да то учини управо на „руском питању“. Потценио је, међутим, примећују његови критичари, осетљивост овог питања управо, и највише, за чланство његове партије. И руску осетљивост уопште. У тај контекст се, уз ригорозно инсистирање на санкцијама, ставља и његова демонстративна, и провокативна, посета Кијеву а не Москви.

БРАНТ КАО БРЕНД Социјалдемократе себе сматрају за „странку мира“ и констатују да заоштравање односа с Русијом угрожава „суштински партијски принцип“, који је, подсећа Матијас Плацек, некадашњи шеф странке и актуелни председник Форума Немачка–Русија, „у сржи нашег бренда“. А тај „бренд“, и печат странци, дао је њен најпознатији послератни лидер Вили Брант чувеном „источном политиком“. Радило се о успостављању детанта, усред Хладног рата (1972), са Совјетским Савезом, што га је овенчало Нобеловом наградом за мир.
Уз констатацију да трезвено описивање руске политике, и успостављање баланса између критике и дијалога, није увек једноставно, немачка политичка и медијска сцена се у последње време заиста све оштрије дели. Наводно тровање Наваљног натерало је, примећују медији, и уздржану Ангелу Меркел да „изгуби нерве“ и нађе се на њиховој листи „наглашено критичних“, који су склонији оштријем тону у дијалогу с Москвом (русоскептици), уз Хајка Маса, Олафа Шолца и Зелене.

БЕРЛИНСКИ ПАЦИЈЕНТ Знак да је канцеларка напокон „изгубила нерве“, медији и аналитичари су видели у чињеници да је, неуобичајено за њу, промптно и без икакве резерве прихватила извештај о наводном тровању Наваљног и, готово ултимативно, захтевала од званичне Москве хитно објашњење и истрагу. Наваљни се у том часу налазио у чувеној берлинској клиници „Шарите“, где је допремљен управо уз дозволу руских власти, које су све време одлучно порицале било какво учешће у његовом случају.
Да су агенти руске тајне службе имали намеру да то учине, они би то сигурно и остварили, рекао је, одговарајући на питање о Наваљном, на традиционалној конференцији за новинаре у Кремљу Владимир Путин. Уз опаску да иза „берлинског пацијента“, не спомињући му име, стоје очигледно америчке обавештајне службе.
Листу „русофила“, опет по немачким медијима, чине и Франк Валтер Штајнмајер, Зигмар Габријел, Хорст Зехофер (доскорашњи лидер Хришћанско-социјалне уније, ЦСУ), иначе министар унутрашњих послова) и Армин Лашет, премијер покрајинске владе Северне Рајне – Вестфалије, од минулог викенда нови шеф (владајуће) Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и најизгледнији кандидат за будућег канцелара. Лашет је, да подсетимо, био веома скептичан према тврдњама које је влада у Берлину прихватила „здраво за готово“ да су Руси отровали у Лондону њиховог некадашњег агента Скрипаља. Тражио је уверљивије доказе. Био је за укидање санкција Русији и њено враћање у Групу 7.

ОД АНАТЕМЕ ДО ОБОЖАВАЊА У тим поларизацијама на „руском питању“ најуочљивије су поделе кад је реч о ставовима према руском председнику. Од оштрих критика и анатеме до (готово) обожавања. Углавном на крајњим половима политичког спектра, десници (Алтернатива за Немачку) и левици.
Једни, критичари, хорски понављају констатације и оптужбе доминантне на Западу: Путин жели да обнови СССР, мења границе унутар Европе, дестабилизује Украјину, жели да уништи Европску унију, да преплави Европу избеглицама, подели Запад, води тајне сајбер ратове, разуме само језик силе.
Други, упозоравају: Запад прави грешке, провоцирајући, опкољава Русију, Путин има право да свим средствима то спречи, укључујући и даље ширења западног војног савеза ка руским границама, западњаци не разумеју руску осетљивост, хушкају на рат, прибегавају све упорније и очигледније ревизији историје и фалсификовању чињеница, посебно кад је реч о Другом светском рату и одлучујућем доприносу победи над нацизмом, у коју је „уграђено“ двадесет и седам милиона совјетских жртава.

ДАР С НЕБА А кад је конкретно реч о Немачкој, из те чињенице би требало да произлази њена трајна и историјска одговорност према Русији („Русија је више од Путина“), која се све уочљивије пренебрегава. Све до чињеница које су довеле до поновног уједињења Немачке, а оно је дошло, неочекивано и за саме Немце, као дар с неба, за шта се у овој земљи, кад се и то, истина све ређе, чини, искључива захвалност одаје последњем лидеру Совјетског Савеза Михаилу Горбачову.
Најоштрији критичари руске (по њима антируске) политике шефа дипломатије долазе из редова десничарске Алтернативе за Немачку, тренутно најјаче опозиционе странке у Бундестагу. Њен посланик Хансјорг Милер оптужио је министра с говорнице парламента да „призива нови рат с Русијом“. Тражи да Немачка стане на страну Русије и ослободи се зависности од Сједињених Америчких Држава, тврдећи да је његова земља „немоћни вазал Америке“, војно, политички и медијски.

САБОРЦИ НА ВАЖНИМ ФРОНТОВИМА Канцеларка Ангела Меркел покушава да у све ужаренијој атмосфери, и све леденијој руској зими у Берлину, наступа у односу према Москви, како наглашавају њени сарадници, без илузија, прагматично и прорачунато. Критички али не рушећи мостове. За разлику од њеног претходника, социјалдемократе Герхарда Шредера, она није успоставила присан пријатељски однос с руским председником, али јесте партнерски.
Канцеларки (и Европској унији), констатује се у анализи „Дојче велеа“, Путин је потребан посебно на спољнополитичкој сцени. Њих двоје су „саборци на многим важним фронтовима“. Русија је постала кључна земља на Блиском истоку. Тамо је испунила вакуум који су оставили Американци. У Сирији и Либији, где прети грађански рат с таласом избеглица који би запљуснуо Европу, води главну реч. Руски и Путинов лични утицај у Ирану је велики.

ИНТЕРЕСИ И АМБИЦИЈЕ Канцеларка такође добро зна колико је њеној земљи насушно потребан руски гас. И да су Сједињене Америчке Државе, без обзира на промену администрације у Вашингтону, жестоко против „Северног тока 2“. Покушавају да, по сваку цену, осујете реализацију великог пројекта у који је уложено десет милијарди долара. Чине то из економских интереса (продаја свог, скупљег, течног гаса) иако то покушавају да образложе политичким разлозима: Немачка и Европа треба да се ослободе руске енергетске зависности…
У Москви то дакако помно прате. То и јесте кључни тест: колико је заиста Немачка, с нараслом економском снагом и нескривеним политичким (неки верују хегемонијалним, за сада у оквиру Европске уније) амбицијама, спремна да иде, суверенистички, у сарадњу с Русијом, макар се донекле удаљавала од САД.

НОВО ПОЗИЦИОНИРАЊЕ У хаотичним временима и све драматичнијим глобалним изазовима, позиција Русије практично је дефинисана. Немачка тек треба да се чвршће позиционира. И у Европској унији, пуној неизвесности, поготову после одласка Велике Британије. Стара дилема у новој оштрини: хоће ли немачка политика бити европска или ће политика ЕУ бити доминантно немачка.
Уз то иде и њено ново позиционирање у западном савезништву, где је деценијама, још од Аденауера, чврсто „ужлебљена“, и на глобалном плану. Готово нико у Берлину, наиме, нема илузија о томе да би нарушени трансатлантски односи могли да буду, и поред чињенице да у Белој кући сада већ столује демократа Џо Бајден (уместо „рушитеља“ Доналда Трампа), идилични и хармонични као што су некада били. И после Трампа остаје доста тачака у трансатлантским односима на којима „варничи“. Колики је у свему томе маневарски простор саме Немачке да води самосталну, суверенистичку политику? И куд би то заиста водило? Одговори не морају бити непорециво позитивни и охрабрујући.

ПРЕПУШТАЊЕ ПРОШЛОСТИ Бивши канцелар Герхард Шредер тврди да су стари односи у западном савезништву већ историја. И прошлост. То се односи и на НАТО. Више, каже Шредер, не треба да постоји у садашњој форми. Уз симптоматичну опаску: треба да се европеизује. Не искључује, бар за сада, из свега тога Американце. Ставља, међутим, тежиште на Француску и Немачку. И њихово самостално деловање. С кључном поруком: Немци у том случају не би смели да се извлаче и препуштају Французима улогу у ризичним операцијама.
Немачка још званично фаворизује „политику уздржаности“. Све су уочљивије „сугестије“ појединих политичара да Немачка измаршира из те сенке и – милитаризује се. Уосталом, из пословичне и формалне политике војне уздржаности, искочила је управо у време владавине социјалдемократе и канцелара Шредера и његовог заменика, вицеканцелара и шефа дипломатије из редова Зелених Јошке Фишера: дотад заклети пацифисти бомбардовали су 1999. Савезну Републику Југославију (практично Србију). И увели Немачку у рат, први пут после Хитлера.