Право силе, а не сила права

Злочини и политичка батина

На основу „предигре“ нове америчке администрације, Србији следи поновно суочавање с притисцима и завртањем руке уколико се не повинује хтењима Запада. Опет се ваде злочини као већ опробан рецепт, мада стара пословица каже да иста мустра у политици не пролази два пута

Јесте да још није 20. јануар, али се вашингтонски заокрет, по теорији америчке закономерности, већ почео одражавати у америчкој дипломатији. Брзину и тон њихове реакције дале су, изгледа, клинтоновске „перјанице“ у обраћању Комитету за спољне послове Представничког дома америчког Конгреса, оличене у Мадлен Олбрајт, председавајућем овом дому Елиоту Енгелу и стручњацима за балканска питања Данијелу Серверу и Јанушу Бугајском. Србима се од њих дизала коса на глави, а изгледа и да ће поново.
„Печат“ је о томе детаљно писао у прошлом броју, а ми ћемо само поновити део важан за наставак ове приче. Пре свега препоруку Олбрајтове новој администрацији да се обрачуна с руским и кинеским утицајем на Западном Балкану, што ће рећи с њој ионако мрским Србима (disgusting Serbs, рекла је у Прагу на промоцији своје књиге). Њене речи, које је пренела „Слободна Европа“, и те како су упозоравајуће: „Експерти су рекли да би Бајден требало да натера Вучића да призна Косово, да оконча војну сарадњу са Русијом, и да поправи стање демократије унутар земље ако Србија жели да се прикључи западним институцијама.“
А шта тек рећи за осведоченог албанског лобисту Данијела Сервера, чак и у неким београдским медијима представљаног као професора Универзитета Џонс Хопкинс и „објективног“ познаваоца прилика на Балкану. Он је недвосмислен: „Посао још није обављен. Преостали су проблеми између Србије и Косова, као и унутар Босне и Херцеговине, где је Србија такође фактор.“

ТРАНЗИЦИОНА ПРАВДА Дакле, да би се „посао обавио“, треба Србе додатно притискати уценама, претњама ако не и нечим јачим. Е, ту су већ актери на терену. Тако се амерички амбасадор у Београду Ентони Годфри наједном окануо хвалоспева о српској храни, лепоти Србије и њених људи, да би указао да Србија мора да процесуира одговорне за ратне злочине и тако допринесе да се смањи утисак о њиховој некажњивости. „Да би за жртве правда била задовољена и да би био прекинут растући утисак некажњивости починилаца у земљи и региону, Србија мора да процесуира одговорне за ратне злочине“, написао је Годфри на свом твитер налогу. Као да нису онолики генерали и српски званичници, све с председником Милошевићем, процесуирани у Хагу. Једноставно, „аждаји“ никад доста.
Поента је у поводу јер, како Годфри наводи, управо је о транзиционој правди разговарао с представницима Канцеларије Стејт департмента за глобално кривично правосуђе, српских невладиних организација Фонд за хуманитарно право и Хелсиншки одбор за људска права у Србији, и са тужиоцем за ратне злочине. За (антисрпске) ставове Хелсиншког одбора већ се постарала његова председница Соња Бисерко износећи их у јавност преко интернет-стране немачког државног радија „Дојче веле“, о којима је „Печат“ такође детаљно писао у прошлом броју.
Овде је битна „транзициона правда“, појам који се појавио одмах после петооктобарских промена, са циљем да се „обављању посла“ да и формално-правни печат. Ако је у војном аспекту то било бомбардовање, економском санкције, а потом дивљачка приватизација, сада је то инсистирање на њиховој правди која је ништа друго него својеврсна првобитна акумулација правде. То значи: разбуцај правни систем Србије тако што ћеш разјурити његове доследне прегаоце истине, поставити своје људе, устрој законе по својој жељи и вољи, те по њима суди онима на које покажеш прстом, а онда, кад све завршиш, то лепо запакуј и овековечи у „обланду“ правне сигурности, па ко претекне, претекне.
Годфријева активност и изјава уследили су само неколико дана од изјава руководиоца поменуте Канцеларије САД за глобално кривично правосуђе Морса Тана и амбасадора у Приштини Филипа Коснета, који су на сличну тему разговарали са тужиоцима Одељења за ратне злочине у Специјалном тужилаштву Косова (СТРК) и истакли преданост Сједињених Држава да приведу све ратне злочинце правди, без обзира на њихову националност. Нема сумње да се мисли и на Србе, иако им је све суђено и још им се суди у Хагу.
Управо се и Хашки трибунал, сада оличен у фамозном „Механизму“, наново осоколио и, у тренду с поменутим догађајима, затражио изручење Шешељевих радикала Вјерице Радете и Петра Јојића због непоштовања Хашког трибунала. Без обзира што је својевремено од тога и сам одустао, увиђајући ваљда да за то нема законског основа. Али ако нема у закону, има у „транзиционој правди“, иначе се на њој не би ни инсистирало.
То је суд који је дао највећи допринос миту о српским злочинима, следећи западну медијску пропаганду и успостављени етнички код лоших (Срба) и добрих (Муслимана и Хрвата) на Балкану. За хиљаде убијених, расељених и понижених Срба који су тражили правду Хаг није имао слуха. Напротив, он је само пратио стереотип о српском народу као геополитичком опоненту западним интересима у овом региону.
Ако је мантра о његовој објективности и непристрасности временом пала у воду, улоге да „истином“ доведе до помирења народа на Балкану и сам се јавно и званично одрекао, иако је пре тога прогањао адвокате који су му у хашкој судници или ван ње баш то оспоравали.
Шта тек рећи за подужи списак оних које Србија потражује због ратних злочина. Запад, додуше, понеког и ухапси, али никог није испоручила Београду. Како, када је већина тих земаља, посредно или непосредно, подржавала те ратне злочинце током сукоба на простору бивше Југославије, те би суђење Орићу, Ганићу, Тачију, Харадинају… на неки начин било и суђење државама које су их подржавале. Зато они могу да се баве и политиком а Младићу не дозвољавају ни неопходно лечење, док је плоча с именом Радована Караџића морала бити уклоњена с просторија студентског дома на Палама јер је Радован Караџић, први и ратни председник Републике Српске, у Хашком трибуналу осуђен на доживотну казну за најтеже ратне злочине, међу којима су геноцид у Сребреници, прогони, снајперско деловање и гранатирање Сарајева. Иако никога није повредио, осуђен је на основу заједничког злочиначког подухвата, врло сумњивог правног института, који не само што није био у Статуту овог суда већ га је, као „паразитску одговорност“, Врхoвни суд Уjeдињeнoг Крaљeвствa у својој земљи стaвио вaн снaгe.

НАТО ДРЖАВЕ И ПОДРИВАЊЕ ПРАВА Присетимо се безобразне изјаве Улрике Луначек, некадашње потпредседнице Европског парламента и известиоца ЕП за Косово, како би требало вршити притисак да Србија повуче застареле налоге за хапшење, упркос томе (и њој је вероватно познато) што ратни злочини не застаревају и што нико нема морално право да повуче налоге за хапшење.
Биће да није толико проблем да Србија призна злочине већ је много већи проблем истина о позадини учешћа НАТО држава у подривању међународног права подршком сецесионистима и терористима.
Није тек тако Сенат Конгреса САД у усвојеној резолуцији поводом 25. годишњице Дејтонског споразума навео да су „етничко чишћење и концентрациони логори коришћени као средство рата против бошњачких мушкараца, жена и деце, што је кулминирало геноцидом у Сребреници у јулу 1995. године, када је 8.000 муслиманских мушкараца и дечака заробљено и убијено“.
На страну што је према подацима удружења логораша, у БиХ током рата било 1.350 логора и других заточеничких објеката, и то 656 заточеничких центара за Бошњаке, 523 за Србе и 173 за Хрвате.
За тезу „геноцида“ у Сребреници заслужан је Хашки трибунал „иновирајући“ постојећу дефиницију Конвенције УН из 1948. године тако што је занемарио непостојање намере, иначе најбитнијег елемента геноцида, а део који говори да геноцид подразумева биолошко и физичко уништење националне, етничке, расне или верске групе као такве или дела групе – израз „део групе“ односи се на значајни или већи део чланова групе – тумачио тако што је и најмању, никада потпуно доказану групу од неколико хиљада побијених борбено способних мушкараца, уместо ратног злочина, окарактерисао као геноцид.
„Употреба те речи без одговарајућег правног покрића има инструментално значење. Њоме се жели жигосати држава или ентитет за једно дело које буди мржњу, јер у међународној заједници мрско дело може послужити као разлог за интервенцију“, објаснио је својевремено Миленко Крећа, професор међународног јавног права Правног факултета у Београду.
Треба знати да је овако једнострану резолуцију предложио бивши градоначелник Дејтона републиканац Мајкл Тарнер, иначе највернији бошњачки активиста чија главна мотивација је проширење НАТО-а (упркос Трамповом супротном мишљењу, све док садашње чланице не почну да редовно извршавају своје финансијске обавезе), што покушава да као питање наметне и у БиХ.
Ових дана огласио се још један амерички дипломата који је у Београду остао упамћен по утицају на формирање коалиционе владе Тадићевих демократа и Дачићевих социјалиста, како би се избегао непоткупљиви „националиста“ Коштуница. У ауторском тексту за „Национал интерест“, на тему Бајденове политике и политике Запада према Балкану, Камерон Мантер каже да изнад свега балканска питања биће повезана с другим важним трансатлантским питањима. У том смислу би било паметно да балкански лидери своја питања сагледавају у широј, а не само у балканској перспективи. Дакле, оној геополитичкој коју Запад недвосмислено игра.
И ова порука је јасна и опомињућа по Београд. Где треба да гледа и шта да ради. Иначе, да још појаснимо, осетиће тежину њихове „правде“. Транзиционо право се подразумева, без обзира што је одавно познато да силни креирају сопствено право, а богати купују правду.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *