Наши и њихови

Зашто би однос према питању страног посредовања у домаћим политичким (не)приликама морао да буде одређујући фактор за утврђивање искрености намере да нама буде боље него што јесте

Питање може да се учини само као теоријско, но ионако је само одговор заправо битан. Зато што из њега произлазе стварне последице, то јест све ове околности у којима живимо.

ДОБРА И ЛОША ОПОЗИЦИЈА Која је, дакле, власт добра? Јасно: свака која ће државу оставити у бољем стању од оног у коме ју је затекла, односно у најбољем могућем стању с обзиром на услове на које иначе није могла да утиче. С тим што се овоме може додати и опсервација да се разлика између добре и лоше власти састоји и у питању хоће ли њени носиоци, после одласка с власти, бити богатији или много богатији него што су били пре него што су на њу доспели (далеко је Уругвај а и један је Хосе Мухика да с положаја отпутује у својој плавој „буби“, најзад, слично особењаштво ни Војиславу Коштуници није приписивано у озбиљну заслугу).
Како год, суштина је иста, наиме, добра је она власт која претежно ради у нашем интересу. Ово пак насупрот оној власти која нарочито ради у корист сопственог или, не дај Боже, страног интереса, при чему једно не искључује друго а лоповлук и издаја баш често иду заједно; ствар личне психологије и схватања морала, ваљда.
Иста начелна мерила могу, штавише морају, да се примене и на опозицију. Зато што се једина разлика између власти и опозиције састоји у томе што би опозиција да буде оно што власт већ јесте, хоћемо да кажемо, по среди је разлика истоветна разлици између убиства и убиства у покушају. Једно је успешније од другог па само отуда и одговорност није иста.
Укратко: као што постоје добра и лоша власт, тако постоје и добра и лоша опозиција. А разлику међу њима чини однос према националном интересу.
Узгред буди речено, овакав однос према разумевању политике – једини који диктирају здрав разум и опште добро, да се разумемо, све друго је за добро некога другог – овако дакле постављени односи омогућили би кудикамо нормалније односе у друштву; зато што би стављање државних и националних интереса на прво место, као неупитну вредност, омогућило и договор власти и опозиције о тим интересима и вредностима. Па би они могли и да сарађују на опште добро, уместо да само ратују. И наравно да нисмо толико наивни да бисмо се усудили да се понадамо да ће нам се овако нешто заиста и догодити.

ПРИЗИВАЊЕ БАЈДЕНА А опет, то не значи и да тој лепој утопији не треба да тежимо. Што да не, верујем зато што је немогуће, и нека буде што бити не може. И као што постоји одговорност власти, иако не у истој мери, разуме се, мора да постоји и одговорност опозиције.
И то нас доводи до питања које је, у овом тренутку, случајно, актуелно, а може да буде и неочекивано корисно зато што на њему можемо да распознамо какве се намере стварно крију иза предлога формулисаних тако да делују неупитно.
Говоримо о захтеву дела опозиције да се дијалог власти и опозиције о изборним условима – иначе неопходан – одвија уз посредовање Европске уније, и одбијању другог дела опозиције да се таквом захтеву прикључи.
Па тако Борко Стефановић, потпредседник Странке слободе и правде, тражи формирање министарства за спровођење избора, које „не мора да се зове министарство већ секретаријат, или комисија, али је битно да има извршна овлашћења како би спречило најразноврсније злоупотребе код избора“. И још каже, поред осталог што је рекао, да се (председник Србије Александар) „Вучић о томе не пита, већ пре свега грађани Србије и Европска унија“. И потеже кључни аргумент: „Оно је (наведено министарство) постојало у Северној Македонији.“
Док ће председник Народне странке Вук Јеремић, гостујући у емисији писца Марка Видојковића, рећи: „Мислим да треба да имамо једног или два преговарача испред целе опозиције и да у присуству европских посредника јасно изложимо шта је то конкретно што би требало да се у Србији промени да би избори били полуфер, полунормални, полупоштени.“
Видојковић је иначе том приликом Јеремића представио као „другара и нашег саборца“, он је њему рекао „брате“, кажу, сличан се сличноме радује. Видојковић је у новогодишњем издању листа „Данас“ поручио: „У 2021. очекујем да Бајденова администрација помогне грађанима Србије у рушењу Вучићеве диктатуре, пошто сами то не умемо.“
Насупрот томе је председник ДСС-а Милош Јовановић „срамотним“ и „понижавајућим“ назвао учешће у дијалогу са странцима о унутрашњим политичким питањима Србије, и обећао да у таквом дијалогу неће учествовати.
Јовановић је, наравно, делимично у праву; делимично отуда што увлачење странаца у наша питања није само срамота и понижење него много горе од тога. Зато што ти странци, конкретно, Европска унија или нова администрација Џозефа Бајдена из САД, неће овде посредовати да би нама било боље, већ да би кроз то посредовање остварили неки свој интерес. Који није нужно подударан с нашим, дапаче. И само бескрајно наивни, такорећи политички идиоти, могу то да не виде. Док су они који се само праве да не виде да Бајден може да уложи време и ресурсе како би овде интервенисао искључиво због сопствене, а не због наше користи, једноставно, подли.
И зато позив странцима да нам се умешају у наше проблеме представља позив који им је упућен да остваре свој интерес преко наших леђа. Назовите то квислиншким или напросто издајничким менталитетом, како вам драго.
Најзад, управо нам о томе сведочи споменути пример наших јужних комшија у чији се (пред)изборни спор, зар смо успели то да заборавимо, Викторија Нуланд умешала да би од Македоније направила Северну и увукла је у НАТО. И ваљда не треба доказивати зарад чијег је интереса то учинила, будући да сви знамо да се чланство у НАТО-у не сипа у трактор, промена имена земље још мање. А сада се Викторија Нуланд, после освежавајуће паузе од четири године, опет вратила на власт у Вашингтону. Треба мислити и о томе.


2 коментара

  1. Tоплица

    Опозицију као организовану политичку групу која нуди друкчија решења актуелних друштвених проблема – ми сада немамо. Нису нам се ових дана у квизу Хрвати, констатујући то, без разлога – смејали. А зашто немамо – то већ добро знамо. Па кад је већ немамо, ваљда је не би требало тако ни звати. У прошлом броју М. Ђурковић, онако узгред описа нашу жалосну збиљу и отприлике рече да су нам политичке групације подељене а задаци временски утврђени. И једино што није планирано јесте отезање наших на власти да изврше преузето. Ако је тако, онда је горе мењати компрадоре, јер нови у старту са више полета попуштају. Присетимо се Бриселског споразума 2013., и сузимо причу на скенирање тих компрадорских група. Смишљајмо како да им убацујемо клипове у точкове и успоравамо срамотну сарадњу са “међународном заједницом” и шиптарима.

  2. Душан Буковић

    При овоме мислимо на ове значајне изјаве о туђинским структурама у подземној Србији:

    „Ипак, изгледа да наступају периоди када човек из Србије губи способност да разликује добро од зла и не показује одвратности према непоштеној тековини.“
    – Проф. Јован Цвијић

    “Енглези ће нас увек сматрати својим виртуелним противницима, онима који више теже и нагињу Русима него њима, онима који ће у трајним ситуацијама ићи са Истоком а не са Западом”
    – Проф. др Лазо М. Костић

    „Ја не бих имао ништа против српских масона када би им глава била у Београду а не у Лондону и Паризу…“
    – Др Божидар Пурић

    „Запад је поробио српско друштво у свим сферама…“
    – Игор Ивановић

    Не улазећи ни у какве друге коментаре репродуковали бисмо извесне делове из књиге Адама Прибићевића, која је објављена под насловом „Мој живот“, да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 140-141: „Сва мржња наше англофилске интелигенције окренула се против Недића и Љотића, као да ду они довели Немце у земљу, а не људи од 27. III. 1941. Године.
    Ова деморалисана интелигенција није критиковала само Недића и Љотића, иза чије срамоте се крила, већ и Дражу. Звали су га гибаничаром…

    Чудио сам се само неразуму наше интелигенције, која се могла поуздати у Енглезе, кој никад нису били наши пријатељи. Па Черчил чак у својим ратним мемоарима кука за пропашћу Аустрије, као да му је она могла спасити мир у Европи, растрзана унутрашњим размирицама њених бројних народа.

    И она је на Балкану, после 1913. Год. Бојећи се уједињеног Балкана за своје положаје у Средоземном мору, радила против уједињења Балкана…“

    Стр. 173-174: „После 1918. У Србији су биле поднесене хиљаде тужби против достављача за окупације 1915. – 1918. Да је дошло до јавних претреса то би бацило ружну сенку на Србију. Тада судство у Србији још није било одвојено од управе, па је полиција водила тзв. Предистрагу. Тако је мој брат Светозар, као министар унутрашњих дела, обуставио сав поступак, да би спасао част Србије. Мислим да је погрешио. Да су достављаче тада најстрожије казнили, било би их мање 1941 – 1945.

    То је разлог те је толико људи из Србије и овај пут ушло у туђинску обавештајну службу. Патриотско покриће нашло се и ту: То је служба ‘савезницима’ а не непријатељима, а против непријатеља Краља и већ тако даље.

    Ову болест може излечити само дуготрајна владавина демократије. Иначе ће заразити онај део народа, који од ње није патио, јер је, под туђинском владавином оваква служба била жигосана ка издаја, те су у архивама аустријским у Загребу 1918, после слома Аустрије, нашло, на шесто педесет хиљада Срба у Хрватској, само један Србин обавештајац: Душан Теодоровић…“ (Види: Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1980).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *