Миша Ђурковић – Док се народ пита…

Да ли ће бирајући пут Владимира Костића, уместо пута Стојана Новаковића, ова генерација академика остати убележена у историји као прва којој је српски народ дошао под прозор да протестује

У обе иницијативе у које сам укључен поводом неприхватљивих јавних наступа председника САНУ обратили смо се читавој Академији, захтевајући од самих академика – међу којима су бројни велики научници, српске патриоте, учитељи генерација, људи које су многи доживљавали као интелектуалне и моралне светионике у ова тешка времена – да чујемо шта мисле о ставовима које износи њихов председник. Дакле, да се од тога ограде, изнесу јавну критику, покрену расправу о његовој одговорности, коначно да га смене због кршења Устава и злоупотребе положаја. Но сем академика Пипера, Басте, Оцића и Тешића, остали ћуте и тиме очигледно прихватају да стану иза свог председника и његових оваквих наступа. Уосталом он континуирано износи овакве ставове од 2015, а они су га упркос томе изабрали за нови мандат. И то је једина важна чињеница – каже у разговору за „Печат“ Миша Ђурковић, директор Института за европске студије.
Која је граница између слободе говора и права појединца да се вербално залаже за независно Косово и обавезе председника САНУ да заступа ставове који су у складу с Уставом Србије?
Као што вам је познато, и ја сам, заједно с професором Браниславом Ристивојевићем, др Владимиром Димитријевићем и још неким људима, жртва прогона по основу неокомунистичког вербалног деликта због свог успешног научног и јавног деловања које је довело до спречавања увођења тзв. образовних пакета. Дакле, апсолутно ћу бранити право приватне личности Владимира Костића, као и право Соње Бисерко, Ненада Чанка или Чедомира Јовановића, с којима он дели исте ставове о будућности Косова и Метохије, да те ставове јавно износе и политички заступају. С друге стране, осећам обавезу да као грађанин, Србин, коначно научник, подигнем глас када лекар Владимир Костић, председник Српске академије наука и уметности, износи ставове супротне Уставу, супротне статуту Академије, и супротне основним мерилима јавне речи која захтевају компетентност и знање о ономе о чему се говори. Зато смо питали на којим форумима, и на основу ког рада Академије је он дошао до ставова о Космету које износи и ко га је овластио да тако говори. Он је иначе човек који Арсенија Чарнојевића назива прелатом, који о Србима у Црној Гори говори као о националној мањини.

[restrict]

Који су то тајни коридори моћи у САНУ који не дозвољавају да српска академска установа да свој допринос у дефинисању стратешких праваца српске обнове?
Већ дуго времена траје планско глајхшалтовање Академије од носиоца српског националног програма пут другосрбијанске институције. Одељење друштвених наука, које би морало да буде једно од најважнијих, темељно је одрађено у том правцу и тамо сада суверено влада професор Сорошевог Централноевропског универзитета Тибор Варади. У то одељење више ниједан српски патриота неће моћи да уђе, а најбоља илустрација за правац којим иду је то што су средства од Одбора за проучавање становништва, дакле који би требало да се бави демографском обновом, пребацили на нови одбор који ће се бавити родном равноправношћу као псеудонаучним истраживањем.
Поменимо и пример изложбе „Тотални геноцид“, коју је припремио покојни академик Динко Давидов и коју су фактички забранили 2017, након што су Академију посетили амбасадори једне велике силе и једне регионалне државе заинтересоване да јавност не види слике Јасеновца у Кнез Михаиловој. Господин Давидов је живео још неколико година после, а припремљена изложба може и постхумно да се постави, па се очигледно ради о забрани да се то покаже Београду. Мислим да у свему велики утицај имају новац и привилегије. Од кад је у Тадићево доба подигнут академски додатак, а пензије у међувремену пале, Београд сваке три године захвати лудило у вези с избором у САНУ јер се чланство доживљава као озбиљна материјална привилегија, па су зарад новца и других погодности људи спремни да заћуте и „праве се блесави“.
У међувремену, саопштењем се огласило и Одељење за историју САНУ. Да ли се Косово може бранити „свестраним изучавањем“?
Како наш народ каже, „Не грди га мајка што се коцкао него што се вадио“. Несрећно саопштење које је Историјско одељење као „најнационалније“ добило задатак да изда, још један је пример брукања и себе и институције. На врло кратко и јасно питање које смо им поставили: Да ли ви стојите иза ставова свог председника и хоћете ли да га смените, они су одговорили бесмисленим набрајањем тога шта су Одељење и САНУ радили последњих неколико деценија. Подсетио сам их на то какав је био став Стојана Новаковића, председника САНУ од 1906. до 1915: радило се на српској интелектуалној, образовној и пропагандној акцији ка окупираној Старој Србији, на основу које је она 1912. године ослобођена, а 1913. Лондонским уговором и формално враћена Србији. Уместо пута Новаковића, они су изабрали пут Владимира Костића и стога ће остати убележени у историји као прва генерација академика којој је српски народ дошао под прозор да протестује.
Да ли је уместо дефетистичких изјава да Србија фактички не контролише косовско-метохијски простор упутније било у овом тренутку поставити питање можемо ли говорити о очувању територијалног интегритета када ССП не третира Косово као део Србије? Како оцењујете деловање ССП у правном систему Србије?
Током такозваног унутрашњег дијалога о будућем статусу Косова и Метохије јасно се као доминантно становиште показало оно које разуме да је то привремено окупирана територија и да је као такву треба и водити, а с друге стране радити све на њеном поновном реинтегрисању у уставно-правни оквир Републике Србије. Ту нема никаквог замрзнутог конфликта: треба на све начине радити на побољшању односа с албанском заједницом, убрзавању протока капитала, људи, изборити се да и становници наше јужне покрајине буду стављени на „бели шенген“. Академија би, да је среће, требало да разрађује разне моделе за активно деловање на том простору, као и моделе за третман овог дела територије док се налази под страном окупацијом. Не знам зашто се одустало од добре идеје судије Ивошевића да одређеним правним актом држава Србија овласти привремене институције у Приштини да делују као парламент и влада нпр. Коначно, погледајте шта све раде Грци кад је север Кипра у питању. Свакако им не пада на памет да „прихвате реалност“. А председник САНУ каже да дигнемо руке од свега…
Како оцењујете однос државних власти према Косову, од Милошевића до данас? Да ли смо све даље од реинтеграције или од признања?
Нажалост, за све политичаре од Милошевића до данас приоритет је било очување сопствене власти, па се према Космету углавном на тај начин и односило. То нимало не аболира основну чињеницу да је извор проблема тзв. међународна заједница која континуирано деценијама ради на сузбијању Србије ка београдском пашалуку и на отимању Косова, за шта је користила сва могућа средства, укључујући и тероризам и војну агресију. Они тачно имају мапу пута испред себе где за сваког следећег кога доводе на власт одреде шта ће урадити током свог мандата. Наши политичари, да би дошли на власт, морају да преузму обавезе од њих и онда се труде да некако купују време дајући што мање. Нужно на крају сви уђу у сукоб с њима, али тада већ стоји следећи, чека у реду и нуди да одради следећу етапу. Стога се сукцесивно иде у правцу који Немци дефинишу као потписивање обавезујућег споразума о међусобној сарадњи и уласку Косова у УН и друге међународне институције. Но док год се и овај народ нешто пита, не иде све баш толико глатко. С друге стране, да смо озбиљна држава, реинтеграција, ма колико далеко била, морала би да буде оквир који дефинише деловање свих институција и читавог друштва.
Како објаснити то да данас на Костићеве изјаве ћуте они који су некада жестоко нападали Бриселски споразум због његове неуставности? Чија је одговорност већа, председника САНУ или оних који су закључили овај споразум?
То су наравно неупоредиве категорије. Председник САНУ не доноси политичке одлуке нити је у ситуацији да потписује државне споразуме. То раде политичари чија је одговорност разумљиво највећа и о томе смо, као што знате, више пута говорили, писали и тим поводом протестовали. Страшно је, на пример, што је предаја енергетског сектора приштинским институцијама прошла малтене незапажено у нашим медијима. Но Академија и њен председник имају огромну одговорност у креирању стратешких праваца кретања овог друштва и државе – у ситуацији у којој странци преко својих агената утицаја у јавности и власти ломе ову државу и њене челнике да преко колективних и личних уцена прихвате независност Косова и тиме себе трајно обогаље, неприхватљиво је да Академија буде на њиховој уместо на нашој страни.
Ако Устав јесте променљив акт, на који други начин наш однос према Косову можемо учинити апсолутно вредносним и непроменљивим?
Ускоро излази српско издање књиге Јорама Хазонија „Врлина национализма“, коју сам прошле године са задовољством превео. Израел, као што знате, нема писани устав. За њих су устав Декалог, Стари завет и страдална историја јеврејског народа, што их све обавезује да и савремени закони које Кнесет усваја или пресуде које судови доносе следе овај дубљи вишемиленијумски систем вредности који заправо чини њихов дубински, трансцендентални устав. Кад су Срби у питању, косовска вертикала лежи у основи те наше дубинске уставности. Узмите народну поезију, Његоша, „Видовданску етику“ Мише Ђурића и видећете да без косовског завета Срби немају ни трансцендентални, ни етички, ни образовни ни политички корен. Онај ко то не разуме завршиће као Мило Ђукановић. За разлику од несрећне Академије, неке друге српске институције, као што су Српска православна црква или Матица српска, врло јасно стоје на раменима дивова који су нам завет предали. Отуд ова наша „хајка“ или „линч“ – како несрећни окупациони медији говоре – којом смо успели да бацимо светло на бар део проблема у вези са САНУ и да почнемо процес који треба да врати Српску академију наука и уметности српском народу.
Шта је то елита код Срба, има ли она заједнички вредносни став?
Свако нормално друштво мора да нађе меру између потребног плурализма мишљења и елементарног консензуса око основних питања. Код нас тога нема, али нажалост и у свету није много боље, што изванредно илуструју дешавања на америчким изборима укључујући нови дигитални тоталитаризам и масовно кршење основних људских слобода и права током ковид кризе и затварања. Ако погледамо шта нам се дешава, јасно је зашто немамо елиту каква нам је потребна, дакле елиту у изворном смислу речи. Институције које треба да стварају елиту у разним областима у све су горем стању, па и ово с Академијом дође некако логично. Све су гори кадрови и на универзитетима, у јавној управи, у политици и политичким партијама, у правосуђу итд. Свуда се на положаје гледа као на плен који треба освојити и експлоатисати, а то је опет логично ако вредносну вертикалу успостављају ријалити. Но у свим временима било је и биће људи који упркос свему знају ко су и зашто раде свој посао, поштено дајући својој земљи све што могу. Има дивних вести. Мој друг Спаса, преводилац, прешао је педесету и добио недавно пето дете, други пријатељ Зоран, професор универзитета, са 49 добио је четврто, а Душан, такође доктор наука, са 45 недавно ме је обрадовао вешћу да чека пето дете. За мене су они елита а има таквих и даље доста по Србији.

[/restrict]