Лептир који је полетео у стихове

Ко је био Ричард Беренгартен, песник крагујевачких жртава?

Пред сам крај 2020. на ирском језику изведена је величанствена поема „Дрво“ великог енглеског песника Ричарда Беренгартена, познатијег као Ричард Бернз, а коју је својевремено на српски превео Иван В. Лалић, Ричардов пријатељ и песнички сабрат. То је повод да се сетимо веза овог песника с историјом и културом нашег народа.

БРАНИТЕЉ ПРАВДЕ Пореклом је пољски Јеврејин, рођен у Лондону 1943. у породици музичара. Живео је у Италији, Грчкој, Сједињеним Државама, Хрватској и Србији. Као песник, стваралачки је претрпео енглеске, француске, медитеранске, јеврејске, словенске, америчке и оријенталне утицаје.
Бернз је први пут посетио Југославију 1982. године. Током 1984. посетио је Шумарице и док је стајао у реду да уђе у музеј мучеништва иза групе школске деце, плави лептир је слетео на кажипрст његове леве руке, баш оне којом пише. Следећи лептира, Бернз је одлучио да дође и живи у Србији. Између 1987. и 1991, док је почињао распад земље у којој је почео да, како рекосмо, „песнички станује“, живео је у Београду. Од тада је, поред тога што је енглески, грчки, балкански, светски – истовремено и наш поета. Године 1999, када је почело НАТО бомбардовање Србије, био је велики бранитељ правде и устајао против зла које се обрушило на земљу што ју је волео.
Додељена му је међународна награда за поезију „Повеља Мораве“ за књигу „У време суше“ у преводу Вере В. Радојевић. Поезија му је превођена на преко двадесет језика, добитник је низа престижних награда, а 1970-их година основао је Међународни фестивал поезије у Кембриџу, а потом њиме и руководио, на универзитету где је био дугогодишњи професор.

КАКО СЕ ДЕСИЛО Средином осамдесетих година 20. века Беренгартен се нашао испред спомен-музеја у Шумарицама. Тада је, поменули смо, на његов прст слетео лептир; дуго је остао као знамење – нечије душе, свеопште крхкости човештва, лепоте која побеђује зло. И родио се, с његових крила послат, глас из дубина, тражећи уточиште у песнику. Песму „Плави лептир“, која је постала основа поеме изведене у Шумарицама октобра 2007, превели су Иван В. Лалић и Данило Киш:

На моју јеврејску руку, никлу из гета и штетлова,
дигнуту из необележених гробова мог народа
истребљеног у Немачкој, Летонији, Литви, Пољској, Русији,
на моју руку коју је неговала кћи избеглице,
шаку отворену у бомбардованом Лондону,
одраслу безбедно у поратним годинама у енглеским предграђима,
на моју ружичасту васпитану ироничну леву руку
скоројевића, не сасвим британског квазиџентлмена
која је научила да шкраба прве ненаучене поруке
међу милитаристима који читају латински и играју рагби
у елитном интернату међу зеленим брежуљцима Сасекса
и по самостанским зидинама пуританског Кембриџа,
на моју аномијом ослабљену руку,
на моју руку којом пишем, сада ненадном вољом
пружену преда мном у пролећно сунце Србије,
на моју јединствену живу руку, задрхталу и узрујану
овим мајским благословом, налик на девичански
лист што никну на најстаријем храсту Европе,
на моју поносну чврсту руку, што је чудесно
благословише њих двехиљадеосамстотина мученика,
одраслих и дечака палих у Крагујевцу,
један плави лептир напросто је пао с неба
и починуо на кажипрсту те моје интернационалне проклете људске руке.

ПЕСМА СЕ РАЂА Песник је касније описивао како је дошао на идеју да напише поему. Све помисли су се ковитлале у песниковом уму, у Крагујевцу, те, 1984. године – од детињастих, о бубамари, која треба да лети и донесе нам госте, до оних о стрељанима: „Није се радило толико о прекиду на везама колико о преоптерећености линија. Једна је била смешна: Није то обична или баштенска бубамара, будало, већ лептир. Чудесан лептир. Такав каквог пре никад нисам видео. А онда једна озбиљнија: Лептир је симбол душе. Чије? Па онда једна још озбиљнија: Мушкарци и дечаци које су нацисти овде поубијали изгубили су своје домове, попаљени су. Родитељи су изгубили децу, деца су изгубила родитеље. Потом, с неком врстом безличности, замишљеном знатижељом, с дубоком свесношћу бола кога чудновато није било, већ само необичне смирености и свесног прихватања, готово ароганције, толико је то било изван личног: Да ли је то нека порука ових мртвих душа? Захтев? Благослов? Наређење? А затим нешто општије: Какав је то лептир? Мужјак или женка? Може ли бити потпуно одрастао, а ипак тако мали?
Доћи ко зна одакле, и преузети, у речи напрегнуте до пуцања и кротке као јагњад, бол неког народа кога до тада ниси знао – зар то није задатак који на себе може преузети само племенити слуга словесности? Словенске, али и свељудске.
Јер, како рече Беренгартен, у старом грчком језику психа је и душа и лептир.
И тако је Беренгартенов лептир полетео у стихове. Песнички лептир, као искупљење силне крви проливене у Шумарицама.