ИМА ЛИ ХРАБРОСТИ НА УНИВЕРЗИТЕТУ?

Кембриџ и слобода изражавања

Вртлогом кружимо и тонемо, соко више не чује зов соколара…
У часу кад најбољима недостаје убеђења, погубна страст у најгорима буја

Вилијам Батлер Јејтс: Други долазак

Пре неколико недеља смо се на овим страницама критички осврнули на моду која нам из Америке стиже и која је сада већ узела маха и овде по британским острвима и институцијама. Реч је о (не)култури поништавања у чијој је основи опструкција права на слободно изражавање а зарад сервилне дневнополитичке коректности и идеолошке подобности.
Враћамо се сада на ову тему јер за то имамо значајан повод. Увеличавајуће стакло ћемо само мало изоштрити како бисмо се боље фокусирали на једну врло специфичну средину и ситуацију. Средина су високонаучне институције, универзитети, с нарочитим освртом на један од најстаријих и најугледнијих, онај у Кембриџу, где и ваш дописник већ 20 година даје свој скромни академски допринос. Догодило се, наиме, гласање за амандмане на нови статут (2020) о слободи изражавања.

Култура поништавања и ћутања

Шта значи некога поништити, односно, још прецизније, отпозвати? То значи да мој одсек и ја на пример позовемо колегу, професионалца да одржи предавање о правима Палестинаца на окупираним територијама а локална произраелска група активиста тражи да се говор забрани под изговором да је антисемитски. Палестинци онда кажу да је то бесмислено, јер су и Арапи семитски народ, но џаба ти, од предавања ништа – отпозвано је како би се избегли неспоразуми и инциденти. Исто би важило и за обрнути случај, да је говорник произраелски а активисти проарапски. Или да је говор о правима жена, а небинарна и транспопулација сматрају да то вређа њихова осећања. Или да позовемо стручњака за архитектуру косово-метохијских средњовековних српских манастира да држи предавање о Дечанима, а локални албански активисти организују демонстрације и пишу петиције тврдећи како је то провокација пошто је Дуа Липа (певачица) у најновијој поруци на твитеру рекла да су гибаница и ћевапи албанско национално јело (јесте рекла) и да су дотични манастири само доказ да су Срби балканске придошлице. Почасни амбасадор тзв. Косова Рита Ора, исто тако певачица, брже боље све то подржава и тако даље!
Није ништа од тога логично, али нема везе, тим боље. Насиље и треба да буде очигледно, ово је игра моћи којој је циљ, између осталог, да жртви стави до знања да је немоћна, да је сваки отпор узалудан.
Само новембра ове године три угледна говорника су отпозвана на британским универзитетима. Пре тога се то догађало професору Џордану Питерсону на Кембриџу, политичарки Амбер Рад у Оксфорду итд. О северној Америци већ и да не причамо. На Мек Гил универзитету у Канади (на пример) студенти су тражили измену статута о слободном изражавању на основу тога што је, по њиховим академским и интелектуалним стандардима, дотична високошколска установа изграђена на „белим привилегијама“, па стога и вређа осећања мањина. Следећи такву логику, колеге беле пути, без обзира на њихова научна достигнућа или интелектуалну специфичну тежину, боље и не позивати – да не губимо време. А ови који су ту већ запослени (незаслужено пошто су привилеговани) нека пазе мало шта и коме говоре.
Резултат таквих поступака је углавном исти – заглушујућа, претећа тишина. У даљини негде сева, а ми све одбројавамо у нади да је гром још довољно далеко. Па неће ваљда баш у нас. Аха, неће! А седимо на мокрој маховини на врх брда шћућурени под усамљеним храстом.
Смисленог говора, конструктивног сучељавања мишљења и озбиљне науке под тим условима нема. Западна цивилизација није таквим методама страха, ирационалности, хистерије и тишине изашла из (мрачног) средњег века. Микеланђело своје ренесансно длето у такву интелектуалну каљугу не би ни умакао. Камен, одваљена стена је њему требала. Али, нажалост, у гротло ужаренe, житкe магме враџбина и дигиталног безумља полако клизимо (видети Јејтсове стихове на почетку).

ИЗИГРАВАЊЕ ПОШТОВАЊА Занимљиво је стога погледати како се овој проблематици приступило на Кембриџу. Марта ове године је Савет универзитета, тело сачињено од ректора, професора Стивена Тупа (Vice-Chancellor) и још дванаест угледних и бираних, на отвореним изборима, колега, изгласао измену статута о слободи изражавања. Шест месеци касније је професор филозофије, др Ариф Ахмед поднео предлог измена, амандмана на речени статут. Предлог професора Ахмеда се концентрисао на три тачке. Овде ћемо укратко прокоментарисати све три а прву и преносимо у скраћеном формату:
„Сви чланови Универзитета могу да изнесу слободно нове и контроверзне идеје па и непопуларна мишљења у границама закона, а без бојазни да им неће бити указано дужно поштовање или да би могли бити дискриминисани… Универзитет очекује од свог академског особља, студената и посетилаца да поштују другачија мишљења… Универзитет исто тако очекује од свих својих чланова и посетилаца да поштују различите идентитете других.“
Три су спорна места у овом параграфу и односе се на именицу поштовање и одговарајући глагол. Па шта је спорно с поштовањем? Ево образложења у предлогу амандмана.
Под један, термин поштовање је рестриктиван, јер имплицира одобравање и дивљење, а исто тако искључује могућност да некога и увредите. Ми (чланови Универзитета) не треба да будемо у обавези да поштујемо очигледно лажна мишљења попут оних које се односе на нпр. вакцине и климатске промене. Исто се тако не може захтевати поштовање за све политичке или верске идентитете, од белог национализма до муслиманског екстремизма. Стога предлажемо да се термин поштовање замени термином толеранција–толерисати.
Под два, термин је нејасан, јер многа политичка, филозофска и научна становишта су препуна непоштовања према овом веровању или оном идентитету. У једном скорашњем случају на Оксфорду, 500 студената је написало петицију којом су приморали два професора да у своје истраживање о равноправности жена укључе и две трансжене. У образложењу пише да би њихово неукључивање створило непријатељску и искључиву атмосферу. Сутра ће исте такве захтеве изнети и овде у Кембриџу позивајући се на узајамно поштовање осећања.
Под три, термин је недоследан. У документу пише да академско особље има право на слободу мишљења и изражавања у оквирима закона без икаквог ризика да би због тога могли изгубити посао или било коју универзитетску привилегију. Ако оваквој дефиницији претходи ставка о поштовању других, шта би се догодило, на пример, у случају да се сукобе слобода научног истраживања, с једне стране, и поштовање нечијег идентитета с друге стране? Када заменимо реч поштовање речју толеранција, сасвим јасно сигнализирамо да дајемо предност научном истраживању.
Овај амандман, иако скроман по обиму, пише даље у предлогу, спречава да било ко буде отпуштен због непоштовања туђе вере, политичког става или (рецимо) страног режима од кога Кембриџ треба да добије новчана средства за важан истраживачки пројекат.
Други и трећи амандмани се односе на већ споменуто отпозивање говорника. Предлаже се уметање додатног пасуса који експлицитно наводи да нико ко је позван да одржи предавање не сме бити спречен да то учини осим уколико је вероватно да ће то предавање бити противзаконито или уколико њихово присуство не доводи домаћина у ситуацију да крши законске норме. Даје се пример Палестинског друштва на Универзитету коме је саопштено сат пре почетка панел-дискусије да председавајући мора да буде директор комуникација Универзитета који ће се (наводно) постарати да дискусија буде отворена, робусна и у границама закона. Као да они сами не могу да о томе воде рачуна.
Немојте мислити да се на Кембриџу претерује. Та установа постоји већ 811 година и сасвим сигурно има врло добрих разлога зашто је то тако. Хенрик VIII је укинуо све манастире у Енглеској, али је Кембриџу завештао Тринити колеџ који данас има више нобеловаца (34) него рецимо Русија-СССР (31), Јапан (28), Швајцарска (28) или Италија (20). Радије но да мислимо да ови с Кембриџа нешто не виде, размислимо о томе да можда понешто виде и раније или на већу даљину. Сеизмограф своје врсте.
Но да се вратимо на онај први горепоменути амандман како бисмо се позабавили појмом поштовања, односно толеранције „идентитета“. Зашто би поштовање нечијег идентитета било спорно?
Ево зашто, у складу с Актом о људским правима Уједињеног Краљевства, поштовање личног идентитета подразумева одбацивање сваке форме сексуалне или расне дискриминације, али не и заштиту нечијег мишљења од интелектуалног сучељавања, неслагања или исмевања.
Проблем настаје у контексту савременог дискурса критичких друштвених теорија које подразумевају социјалну, односно политичку димензију идентитета и које се једино и баве политиком идентитета. На основу тих теорија, дакле, постоји и дискриминација политичког мишљења, на пример.
У таквој ситуацији би научни радник, професор универзитета морао да поштује и политички идентитет колега, студената и саговорника. А има много, сложићемо се, политичких уверења и погледа који не залужују ни трунку поштовања или толеранције, али је најбољи начин да се против њих боримо дисеминација квалитетнијих погледа на свет и виспрених идеја.
Амандмани су стављени на гласање. Право гласања о оваквим питањима имају чланови главног управног тела, Regent House, сви научноистраживачки, наставни и административни кадрови, њих 6.942. Већина, 87 посто, гласала је за толеранцију а против поштовања у датом контексту.
Тако у Кембриџу о слободи говора. Неће више бити отпозивања, уцењивања и малтретирања. Стоп малтретирању. Доста.
А шта је шири смисао ове минијатурне расправе?

СТРАХ НА КЕМБРИЏУ Професор Ахмед је у интервјуу порталу Spiked (18. 12. 2020) објаснио да се прво намучио да сакупи 25 потписа потребних за званично подношење предлога. Те допуне је најзад подржало 87 посто свих који су гласали. Потписи су јавни а гласање је тајно. Је л’ уочавате диспропорцију? Тешко је намакнути 25 јавних потписа, а после за тај исти предлог тајно гласа скоро деведесет посто. Страх. Де се не замерите неком, да не штрчите, изгубите посао… Страх!
Постоје неспоразуми око термина „ућуткивање“ (silencing), каже др Ахмед. Када некоме кажете да није у праву, када се супротставите нечијем мишљењу, то није ућуткивање. Ућуткивање је када некога физички спречите да говори.
Професор Ахмед је на крају интервјуа додао да се нада да ће дебата у Кембриџу показати колегама да нису усамљени. „Следећи пут када буду учествовали у доношењу неке репресивне, полутоталитарне одлуке, а сви остали око стола само климају главама у знак одобравања, треба да знају да и они сумњају у исправност тих одука.“ Остаје да се види, закључује, да ли ће ово бити само један усамљени покушај или ће, можда, успети да инспирише и друге да се отворено супротставе култури поништавања.
Или ће можда само изазвати ону другу страну да крене у сечу глава ванинституционалним путевима. У новинама попут Гардијана, на пример? (Видети Гардијан од 19. децембра и чланак колегинице Гопал.)

КО ТО ТАМО ГАСИ СВЕТЛО? Ако вам се чини да су ово апстрактни детаљи који су отуђени од свакодневице, размислите још једном. Четири најзначајније глобалне теме данас нису предмет слободног, јавног дискурса. Нема нигде ниједне јавне дебате, ни на универзитетима, ни на телевизијама ни по трговима (подруми?). Јутјуб, Твитер и Гугл активно, отворено и јавно забрањују да се те теме уопште и спомињу: крађа на америчким изборима, пандемија и вакцине, велико ресетовање светске економије по нацртима Клауса Шваба и његовог клуба извиђача, звиждачи Асанж, Сноуден и Менинг.
Да ли су ти чувени избори покрадени или нису – немамо појма, али је свакако занимљива тема, јер ако могу бити покрадени у Америци, могу бити покрадени било где другде. Не сме наводно да се о томе прича јер је то бесмислено и нетачно (званично објашњење). Ма није ваљда? А кукање, нарицање и четири године лажи о томе како су Руси утицали на изборе 2016? То је било могуће, смислено и тачно. Доскорашњи потпредседник и директор истраживања и развоја америчког произвођача вакцина „Фајзер“ Мајкл Јидон упозорава на поједина својства вакцине и критичан је према тоталној корона хистерији. Жали се пре неки дан као гост једног блогера да ниједна радио и ТВ станица у Британији неће да га интервјуишу. „Нудио сам им“, каже. Неће, не свиђа им се његово критичко мишљење – поништен. Клаус Шваб, онај бизарни прототип негативца из филмова о Џејмсу Бонду, саопштава нам да ништа више неће бити као пре и да у том његовом новом врлом свету нећемо поседовати ништа, али ћемо бити срећни! А ко ће онда поседовати све? Па ваљда тај што нам све то саопштава и његови пајтоси. Поседоваће све и биће… несрећни? Ма није ваљда. А ми да ћутимо? А звиждачи су утамничени или у изгнанству јер су превише знали и причали. Значи то су нам опције? То је то?
Истовремено слушамо бајке о слободном тржишту. Нафту, тенкове, топове, микрочипове, бело рубље и пластичне кофе можемо (наводно) слободно куповати и продавати, размењивати добра на глобалном тржишту. Све осим… идеја и смислених речи. Све се више чини да таква правила диктира неко ко има вишак топова и микрочипова а мањак идеја и речи.
И аутор овог текста гласао је за дотичне амандмане и веома му је пријало, можда се није изненадио, али се сигурно обрадовао кад се уверио да још постоји снаге, воље и интегритета да се насиљу и примени менталних букагија стане на пут.
Да закључимо. Краљевић Марко и Турци не морају да се поштују, али треба да се толеришу. Да ли сад Марко оре друмове, или Турци газе орање, о томе треба да одлучимо читањем епске поезије, анализом текста и отвореном дискусијом, а не применом топуза (или томахавка) по глави становника.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *