ЕУ најважнији економски партнер Пекинга

Пекинг и Брисел постигли су уочи Нове године инвестициони договор којим ће се продубити и убрзати размена две, сада већ међусобно најзначајније светске привреде. Иако је Пекинг неколико пута до сада саопштавао да Кина није нова Америка, истичући принципе мултилатерализма и свеобухватно корисне сарадње, Кина јесте заменила САД на месту највећег спољнотрговинског партнера Европске уније

Уочи Нове године Кина и Европска унија убрзале су и окончале вишегодишње преговоре о свеобухватном споразуму о улагањима, постигавши дуго очекивани инвестициони договор који би требало да поспеши узлазну спољнотрговинску размену два значајна глобална играча. Током првих девет месеци прошле године трговинска размена Кине и Европске уније износила је 425,5 милијарди евра, око 10 милијарди више него размена ЕУ са САД. У истом периоду 2019. године Европска унија је остварила трговинску размену с Кином вредну „свега“ 413,4 милијарде, а са САД 461 милијарду евра. То је значајан преокрет.
Трговински рат администрације Доналда Трампа с Кином био је увод у чвршћи кинеско-европски инвестициони загрљај, зато што последице Трампове стратегије прибегавања повећаним тарифама и протекционизму није осећао само Пекинг већ и чланице Европске уније.
Кинеска и америчка економија су током последње четири деценије толико узајамно условљене и испреплитане, да је релаксација њихових међусобних трговинских односа потреба која се намеће сама по себи, али је извесно да након Трамповог одласка ствари више нису исте као пре четири године. Сједињене Америчке Државе за Кину напросто више нису оно што су биле од краја 1970-их година и током прве две деценије овог века. Пекинг нове џепове ширења економске сарадње сада види у Европској унији, земљама југоисточне Азије (АСЕАН), Јужној Америци, Африци и Русији.

МОЋ АПСОРПЦИЈЕ Европска унија неће на први поглед тако радо похитати у тешњи кинески економски загрљај, помало зазирући од три и по пута бројнијег партнера. Подсетимо, шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борел је крајем маја 2020. године саопштио да Унија мора да усвоји снажнију стратегију за суочавање са, како је навео, све упорнијом Кином.
Борел је тада истакао да се дуго разговарало о крају система који предводе Американци и перспективи онога што је назвао азијским веком, о чему је „Печат“ већ писао. „Кина је све снажнија и асертивнија, њен успон је импресиван и изазива поштовање, али и многа питања и страхове“, саопштио је том приликом Борел. Дипломатски је додао да односе с Кином треба заснивати на поверењу, транспарентности и реципроцитету, али је и упозорио да то није увек случај.
Кинески одговор на Борелову „робусну стратегију“ стигао је експресно. Кинески министар спољних послова Ванг Ји саопштио је да Кина и Европска унија нису системски ривали, већ свеобухватни стратешки партнери. Ванг је рекао да Кина нема намеру да замењује САД, али да ће бранити свој суверенитет, територијални интегритет, легитимна права на развој и достојанство и место у свету.
Испало је да Кина подржава Борелову „робусну стратегију“ и продубљење сарадње Брисела с Јапаном, Јужном Корејом, Индијом и другим земљама. Кина је намере Европске уније у вези с проширењем сарадње с Јапаном и Јужном Корејом ставила у контекст споразума о слободној трговини с тим земљама. Другим речима, оно што Европска унија види као успостављање равнотеже на Далеком истоку у новом формату, у циљу сузбијања кинеског утицаја, Кина види као нову прилику. Слично је с Индијом, с којом је избегнут регионални сукоб ширих, чак ратних размера, али и са земљама југоисточне Азије (АСЕАН).
С којом год земљом или групом земаља у Азији Европска унија буде желела да продубљује сарадњу, ради зауздавања кинеске доминације, Кина ће тај процес силом његове инерције окретати у своју корист. Кина је управо тада, дакле у лето прошле године, најавила да се нада да ће, упркос несугласицама с ЕУ, окончати преговоре о Свеобухватном споразуму о улагањима, што се и догодило.

ШТА ЋЕ ПРЕДУЗЕТИ ЏО? За разлику од САД, односе Кине и ЕУ не оптерећују, барем не тако дубоко, многа друга питања, као што је присуство америчке ратне морнарице с авијацијом надомак кинеских обала у Јужном кинеском мору, флерт Вашингтона с властима на острву Тајван заснован на извозу оружја, чиме се убире и економска и геополитичка добит, непрекидни покушаји САД да дестабилизују Кину у Хонгконгу, на Тибету и у Синђангу. Европска унија се у поменутим питањима оглашавала само декларативно, у контексту поштовања људских права, али се не може рећи да гаји агресиван став према Кини као што то чине САД.
Стога ће бити занимљиво пратити потезе нове америчке администрације предвођене Џоом Бајденом. Релаксација спољнотрговинских односа с Кином, али не само са њом, прворазредно је значајна за САД, као и за остале глобалне играче и она се намеће сама по себи.
Сједињене Америчке Државе су потрошиле драгоцено време играјући на подразумевајућу карту азијске нестабилности, а потом и на спољнотрговинске зађевице. Рачунале су на судар Кине с Русијом у централној Азији, што се ипак није догодило. Успостављање економских појасева дуж копнених и поморских путева свиле се одвија с више или мање успеха, али се одвија, а да при томе Кина с Русијом у региону јача односе, нарочито у енергетском сектору.
Стога је лако претпоставити да ће нова америчка администрација можда похитати да нормализује спољнотрговинска трвења с Кином, или макар најдрастичније манифестације трговинског рата, али да ће наставити са старом праксом дестабилизације Кине.

САРАДЊА У АЗИЈИ Илуструјући промену глобалних односа у свету која је наступила, важно је истаћи опажање Парага Кане о сарадњи у Азији. Азијске државе успеле су да се током последњих деценија сачувају од међусобних сукоба ширих размера и тренутно, можда, успостављају основе нечега што би у будућности могло да постане азијска унија.
Нове генерације Азијаца стасавају у условима прогреса и напретка својих економија. Нарочито азијски миленијалци, захваљујући напредним технологијама и доступности информација, лако опажају да, како Кана каже, политичари на Западу бирају своје бираче, а не бирачи њих.
Суштина је у томе да је Азија, која се сачувала од великих сукоба након 1970-их година, показала да, почевши од 21. века, има капацитет да се самостално развија, потпуно независно од Запада. С друге стране, азијски економски раст је данас најважнији покретач многих западних компанија. Ове чињенице, коју је истакао Параг Кана, у Бриселу су и те како свесни.
У тренутку када је Кана објавио своје дело „Будућност припада Азији“, око 20 одсто америчке радне снаге умногоме зависило је директно од азијских тржишта, а западне компаније већ дуго своје наде за раст полажу у растућу кинеску средњу класу, као и најзначајнији део раста авио-компанија, аутомобилске и многих других индустрија.
Споразум који је Европска унија постигла с Пекингом, иако тек треба да буде ратификован за неколико месеци, један је од индикатора нове конфигурације у светској економији која је отпочела трговинским ратом Трампове администрације с Кином. Кина се у том трговинском сукобу показала као виталнија и конструктивнија страна, која око себе генерише атмосферу сарадње, а не сукоба и неспоразума. Европска унија је у том процесу природан партнер Кини.
У једном од коментара на ову тему, објављених у „Чајна дејлију“, каже се да су Кина и ЕУ биле главне снаге које се придржавају мултилатерализма и међународних правила, у тренутку када су САД реметиле та правила. У коментару је наведено одустајање САД од париског климатског споразума, нуклеарног споразума с Ираном, повлачење из Унеска и Савета УН за људска права, те напади Вашингтона на Светску трговинску организацију и Светску здравствену организацију, једнострано раскидање Споразума о нуклеарном наоружању средњег домета и Споразума о отвореном небу, као и тадашње претње Вашингтона да ће раскинути Стратешки уговор о смањењу оружја с Русијом, што ће, према наводима кинеских аналитичара, угрозити пре свега европску безбедност.
Отуда је приближавање Кине и Европске уније кроз инвестициони договор више него логичан корак.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *