Др Славица Радовановић – Пресудна је одлука

Фотографије ИВАН ДОБРИЧИЋ

Зашто је антивирусна, антибиотска, имуносупресивна, имуномодулаторна или биолошка терапија за лечење оболелих од ковида 19 добра искључиво онда када се даје правом пацијенту у правом тренутку, у правој фази болести?

У мору хиперпродукције имена задужених за давање пресудно важних савета везаних за ковид-19, др медицинских наука Славица Радовановић, кардиолог, помоћник директора KБЦ „Др Драгиша Мишовић“ – Дедиње и координатор Б блока ове ковид болнице, остала је на другој страни медијског ангажмана. У професионалним круговима њено име синоним је за стручност, преданост и посвећеност лекарског тима болнице „Драгиша Мишовић“. А у круговима оних који су заједно с њом пролазили кроз лечење од ковида слови за неустрашиву, енергичну жену која плени оптимизмом и спремношћу на сваку жртву. С докторком разговарамо о томе колико се живот на црвеној линији разликује од оног који пратимо у медијима, шта смо научили о смртоносном вирусу, а шта је остало недоречено, те можемо ли рећи да смо ушли у годину у којој ће човечанство однети победу над ковидом 19.

Који је пут од кардиолога до вође тима у борби против ковида? Зашто је важно да овако сложен вирус третирају и прате стручњаци различитих специјалности, од анестезиолога до пулмолога?
Истина је да је ковид-19 сабрао у један тим лекаре различитих специјалности. Ту спонтано донету одлуку наметнула је чињеница да је ковид-19 мултисистемска болест која напада све органе. На истом задатку нашли су се анестезиолози, пулмолози, кардиолози, нефролози, хирурзи и уролози, оториноларинголози, психијатри, неуролози и специјалисти физикалне медицине. Испоставило се да једино тако можемо да пружимо исправан одговор.
Из ове перспективе, када вирус више није непознаница, период иза нас заиста могу да назовем ратним искуством. Пацијенте смо пратили из сата у сат, у ходу сакупљајући и маркирајући промене, карактер, слабе тачке пошасти, одређивали смо и мењали терапије, стрепели над сваком пробном и молили се да је то она права. Немало пута дешавало се да у случајевима хитних интервенција у току ноћи устајемо из кревета у својим домовима, хитро долазимо на клинику и улазимо у операциону салу – анестезиолог, хирург, оториноларинголог и гинеколог. Чињеница је једна, време није било на нашој страни. Непредвидивост вируса захтевала је од нас ангажман – одмах и сад. У случајевима инфаркта миокарда, у ангио сали је морао бити интервентни кардиолог. Или је морао да се створи. Били су то месеци када је најмање важна била дневна рутина. Нисмо ми диктирали темпо рада, нисмо господарили временом. Ми смо бдели.
У свему пресудна је била подршка директора KБЦ „Др Драгиша Мишовић“ професора доктора Владимира Ђукића који је успоставио одличну организацију и поделио одговорност. Најважније, дао је потпуну стручну слободу нашим тимовима. Уз такву подршку створило се уверење међу запосленима – да можемо и морамо да урадимо све што је до нас, па и оно што се чинило немогућим.
Током борбе с ковидом у јавности се профилисало мишљење да је КБЦ „Драгиша Мишовић“ најсигурније место за лечење оболелих. Колико је том уверењу допринела чињеница да ваша болница има протокол другачији од оних које упражњавају ковид амбуланте и друге болници у Србији, те зашто је важан управо тај редослед корака и динамика праћења налаза?
Лепо је чути да се КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ сматра најсигурнијим местом за лечење оболелих од ковида. Запосленима у овом KБЦ то је највећа сатисфакција. Истовремено то је и доказ да када се ствари организују и раде на прави начин, резултати не могу изостати. Не слажем се с тим да ми имамо посебан протокол за лечење оболелих. Протокол је један и он се за све ове месеце мењао у мери у којој смо ми боље упознавали структуру и профил вируса. Болницу „Драгиша Мишовић“ профилисао је индивидуални приступ сваком пацијенту и то је уистину њен препознатљив печат. Свако је лечен од „свог“ ковида, да упростим. То значи да је сваком пацијенту узимана детаљна анамнеза с прецизним подацима о тачном почетку болести, првим симптомима, датумом тестирања, начином тестирања, присуством и одсуством повишене температуре до анализе лабораторијских параметара и резултата са скенера грудног коша који се односе на присуство и раширеност пнеумоније. Ови елементи непогрешиво су указивали на фазу болести – иницијалну, прогресивну или фазу резолуције. Тек тада, процењујући колики је ризик по сваког пацијента, доносили смо одлуке о начину лечења.
Посебно је важно размотрити присуство придружених болести (коморбидитета), дијабетеса, срчаних обољења, бубрежне слабости, хематолошких болести, малигних болести. Ове болести саме по себи могу бити ограничавајући или детерминишући фактор при избору коначне терапије.
Сва искуства стечена од марта заправо су темељи једне нове науке о вирусу о коме нико и ништа није знао до тренутка када је почео да покорава свет. Како изгледа када се знање стиче кроз искуство – сад и одмах?
Март је био месец неизвесности, несигурности и страха. Спознаја да се суочавамо с непријатељем који је за тако кратко време успео да баци на колена читаво човечанство, била је крајње узнемирујућа. Али такве кризне ситуације захтевају брзо сналажење и даноноћну борбу. И ми смо стали у строј, свесни да се рат овај пут не води на фронту него у болници, и да његов резултат зависи искључиво од нас. Искуство и знања које смо стекли током претходних месеци, показало се, непроцењиво су значајни. Постали смо сигурнији у доношењу одлука о начину лечења ковид пацијената, избору терапије. Сада знамо шта можемо очекивати током лечења, знамо где се крију изненађења и како вребају могуће компликације, као и то да постоје непредвидиви заокрети и то када се најмање надате.
Информације о новим симптомима, добрим и мање добрим терапијама, превенцији и опрезу постале су у једном тренутку тема неограниченог медијског покривања. Да ли постоје смернице, можда наоко и подразумевајуће а које су остале недовољно осветљене?
Било је доста речи у медијима о симптомима ковид-19 инфекције, новим и оним веома скупим лековима. Симптоми могу бити бројни, од оних општих који прате сваку вирусну инфекцију (слабости, малаксалости, болова у зглобовима, повишене температуре, сувог кашља, гребања у грлу) до болова у грудима, гушења, кратког даха, немогућности дисања без кисеоничне терапије, страха од смрти, панике. Веома важно било је знати препознати ту танку нит, границу између благе и опште симптоматологије и озбиљних угрожавајућих симптома. Тренутак је одлучивао о исходу. Непогрешиво тачно сте морали да знате када пацијент не сме више остати на кућном лечењу, када хоспитализованог пацијента морате превести у јединицу интензивног лечења, када пацијента у „интензивној нези“ с максималног протока кисеоника који се може обезбедити преко обичне маске ставити на респиратор и обезбедити му високи „high flow“ проток кисеоника, обезбедити му механичку неинвазивну вентилацију преко специјалног типа маске или га интубирати и ставити на механичку инвазивну вентилацију…. Много се у јавном простору спекулисало о терапијама, оним добрим, мање добрим, скупим или приступачнијим. Ствари овако стоје – антивирусна, антибиотска, имуносупресивна, имуномодулаторна, биолошка терапија, без обзира на њихову цену и доступност, добре су и ефикасне само и искључиво онда када се дају правом пацијенту у правом тренутку, у правој фази болести.
Имуносупресивна терапија, ма колико она била доступна и скупа, није смела да се даје болесницима у раној фази болести када је још активна репликација вируса па ма колико маркери инфламације (ЦРП, интерлеукин 6) били високи. Не! Лечење мора да подразумева праћење комплетне клиничке слике и утврђивање скенером визуализоване фазе болести, и опет њено уклапање у клиничку слику болесника. Пацијенти и њихова родбина, дешавало се, инсистирали су на скупим лековима као што су ремдесивир и тоцилизумаб, нудећи да је сами набаве. А ми смо имали сваки лек у сваком тренутку за сваку фазу болести. Али, као што рекох, није сваки лек за сваког пацијента и сваку фазу болести. Лек смо укључивали искључиво онда када је био индикован.
Да ли након оволико месеци на првој линији борбе можемо извести закључак у којим околностима је ковид претња за живот, те да ли и када вирус напусти тело, његови рецидиви, последице, остају трајна претња за здравље човека?
Опасна је ово болест. Прате је не само обостране масивне пнеумоније са честим искључивањем велике површине плућа из функције већ и промене на срцу, бубрезима, мозгу. Присутан је и велики ризик од тромбоемболијских компликација. Пацијенти неретко осећају и психичке тегобе, праћене великим страхом. Ризик од бројних компликација постоји. Дешавало се да се опораве пацијенти који су имали бројне придружене болести као што су дијабетес, срчана обољења, прележан инфаркт, операције на срцу, вишеструки бајпас. С друге стране, имали смо ситуације да млади људи који су се изненада разболели од ковида и то први пут разболели у животу – умру. Лечење крене у добром правцу, и изненада се суочавате с падом сатурације, растом лабораторијских маркера запаљења са тзв. цитокинском олујом, прогресијом обостране пнеумоније када се на скенеру виде, како ми то кажемо, „бела плућа“, отказивањем бубрега… То су ситуације када упркос свим знањима и дугогодишњем искуству бројних експерата, анестезиолога, кардиолога, пулмолога, нефролога, хирурга, упркос свим средствима и терапијским стратегијама, изгубите младог, претходно здравог човека. Међу њима је било и наших колега који су само до јуче радили с нама и спасавали друге пацијенте.
Управо такви случајеви ковид и даље чине до краја неразјашњеном мистеријом.
Лечили сте и читаве породице. Какве су се људске драме одвијале на одељењима где је линија између живота и смрти тања него на иједном другом месту? Како изгледа свет из угла пацијента који се бори за дах?
Дешавало се да отац и син леже на одељењу један поред другог, а онда син буде преведен у јединицу интензивног лечења и тамо прикључен на респиратор. Отац? Тешко је описати ту тугу и затеченост. Или да пацијенткиња лежи у Б блоку док је супруг интубиран у А блоку наше ковид болнице где и умире. Толико је било потресних сцена, тешких тренутака, великих људских драма. Важно је било пронаћи праве речи и умирити те пацијенте, дати им мотив да и у таквом тренутку наставе своју борбу. Стрес је додатни атак на ионако вирусом нападнути имуни систем.
Како оцењујете свеукупан одговор Србије – медицински, организациони и безбедносни?
Брза реакција и добра организација државе су свакако били предуслов да постојећи здравствени систем покаже максималну ефикасност и резултате који су уследили. За све нас који смо на првој линији од почетка је била важна спознаја да имамо подршку државе, да имамо на располагању сву опрему, медицинска средства и лекове. То нам је улило сигурност, посебно на почетку док је било много више непознаница и недоумица.
Запањујућа је била вест да су ваше колеге у Италији и другим европским земљама, изложни великим притисцима на послу, напуштали своја радна места. Наши лекари су пак неустрашиво гледали смрт у очи, неки и сами изгубили битку с вирусом, а да при томе нисмо имали ниједан забележени случај „дезертерства“. Да ли је народ који је имао једну Надежду Петровић могао другачије да поступи?
Није могао другачије. Народ који у колективном памћењу чува сећање на Први светски рат, Ваљевску болницу, добровољце спремне да се жртвују за своју земљу, није дезертерски народ. Не да није било дезертерства у време ковида већ напротив. Ниједан лекар нити медицински радник није напустио своју „стратешку“ позицију, свестан ризика али вођен идејом да помогне свом народу и земљи. Све колеге су брзо и несебично кренуле у даноноћну борбу за сваког пацијента стављајући у други план сопствено здравље и породичне обавезе. Ово причам не само из перспективе лекара већ и пацијента који се лечио од ковида.
Србија је једна од првих земаља у коју су стигле прве испоруке вакцина различитих произвођача. Има ли простора за наду да ће ова година донети коначну победу над вирусом?
Уз овакву лавовску борбу здравствених радника и напора државе да обезбеди све што нам је неопходно, да ли смемо да се питамо има ли простору за наду? Наду нисмо губили ни онда када се чинило да је све изгубљено.
Чврсто верујем да ћемо у овој години победити вирус и вратити се својим свакодневним пословима и безбрижном животу. И ма колико све ово било тешко, уверена сам да нас је ова борба интимно вратила правим вредностима, оним на које смо, сматрајући их подразумевајућим, готово заборавили.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.