Зечевизија – Зелена мржња Мирослава Крлеже

Под депласираним и неразумљивим насловом Готски отац модерне уметности – у другој епизоди документарно-игране серије Александра Гаталице Мрачне странице културне историје Србије – требало је да се тематизује однос Мирослава Крлеже према српској култури или културној историји, будући да је овај хрватски писац свој живот провео у непрекидном трвењу са Србима и њиховим духовним наслеђем… Због чега се ова емисија може сматрати промашајем?

Прва епизода документарно-игране серије Александра Гаталице Мрачне странице културне историје Србије о мртвом песнику Марку Ристићу (о чему смо овде писали с уважавањем) настављена је емисијом о Ристићевом хрватском брату близанцу Мирославу Крлежи, а која је по свом садржају далеко испод прве, док је по тематском оквиру и домету – готово потпуни промашај. Под депласираним и неразумљивим насловом Готски отац модерне уметности требало је да се тематизује однос Мирослава Крлеже према српској култури или културној историји, што је, иначе, сјајна тема, будући да је овај хрватски писац свој живот провео у непрекидном трвењу са Србима и њиховим духовним наслеђем. Уместо тога Гаталица нам је надвоје-натроје испричао понешто о фамозном Крлежином реферату на љубљанском конгресу Савеза књижевника 1954. године, који је уприличен да означи крај владавине совјетског модела у југословенској књижевности, што је била политичка и идеолошка последица Брозовог раскида са Стаљином. Тај Крлежин реферат, иначе пун општих места и необавезних фраза, имао је извесну улогу у растерећењу од соцреалистичке догме, али се тицао Срба колико и свих других у Титовој држави и не представља никакву, а нарочито не мрачну страницу културне историје Србије. Штавише, та је још најмање мрачна. [restrict]

Ствар је у томе што је најмрачније странице ове историје исписао доиста Мирослав Крлежа. А ево како.

ОРГАНСКИ МРЗЕО БЕОГРАД Целога живота опседнут Србијом, нарочито Београдом, Крлежа је створио или изговорио читав један историјско-публицистички дискурс у коме је остало мало непознаница и који су научници, историчари и књижевни хроничари – српски, хрватски и ини – исцрпно наводили и разглабали. Овај квантум данас чини читаво једно мало поглавље наше културне историје. Крлежи Београд није давао мира од оног мрачног догађаја 1913, када је, после Првог балканског рата, из Србије избачен као пробисвет и вероватни аустроугарски шпијун, иако је тврдио да су једини мотиви његовог пребега у Србију идеали југословенски и жеља да се бори на српској страни. Срби му нису веровали ни реч и брутално су га шупирали натраг, преко Саве, где је преживео срамоту коју никада није опрао и која је предодредила читав његов живот. Његова најдубља осећања потекла су из ове муке, а све српско је постало узрок његове личне трагедије. Ко зна колико пута се у свом дугом и задиханом животу враћао Београду, понекад у њему живео и писао, само да би раздраживао своју мучну, параноидну распру са унутрашњим демоном који га је прогонио. Први који је на то отворено указао био је полихистор српске књижевне баштине Станислав Винавер, још 1924: „Оно што је он (Крлежа – Б. З.) написао о Београду спада у најжучније, најнеправедније што је икад ико написао о Београду. За г. Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема… што је могао написати само онај ко органски мрзи Београд (курзив – Б. З.). Крлежа је писао: ’Криминални типови и лудаци на челу гомила… Поплава смећа, провалника и хохштаплера… Враг их однео! Једне, друге и треће!’“ Овде Винавер открива говор мржње у изворном виду, нешто што без његовог учешћа и сазнања овог писца данашња друга Србија промовише као своју главну мантру. Говор мржње усађен је у наш дискурс у епохи успона Коминтерне, мада су му у Хрватској корени много старији. „Све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. У томе би било франковство г. Крлеже. У овоме и јесте Крлежин франковлук“, пише на истом месту Винавер. И још: „Приликом свог боравка у Русији, руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су мрзели Србе као кугу, чим је букнуо бољшевизам, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам био је само и једино мржња на Србе. Та појава била је општа, таквих Хрвата било је много.“ Аутентични буревесник и барбарогеније Љубомир Мицић пише у уводнику свог Зенита: „Све што мрзи Србе и Србију постаје бољшевик. То се звало југословенство. Оно што се кријумчари под тим именом заудара на гњило, увенуло воће из прошлог столећа. Неко југословенско месијанство под маском лажи и самосвесне обмане.“ Винавер и Мицић давно су прочитали Крлежу. Његово наводно југословенство никада није било искрено и увек је потицало само из мржње према Србији и свему српском. Испод свих фразетина којима је куповао заштиту комунистичке номенклатуре у авнојској Југославији крила се иста, стара, отровна („зелена“, каже Винавер) мржња, коју је у хрватско национално биће усадио „отац нације“ Анте Старчевић, духовни родитељ Мирослава Крлеже.

ПРИВРЖЕНИК ПРАВАШКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ Много година после Крлежиних марифетлука и „масних лажи“ ту чињеницу је утврдила објективна наука. Др Горан Миловановић, виши научни сарадник Института за савремену историју, у свом темељном научном раду под насловом Мирослав Крлежа и праваштво. Прилог историји идеја и идеологија (2019) закључује: „Крлежа је био приврженик правашке идеологије и до краја живота је ширио и афирмисао те идеје, док је његово чланство у Комунистичкој партији било ствар опортунитета. Делујући у сфери културе Крлежа је увек имао у виду хрватске националне интересе и најважније идеје Анте Старчевића. Настојао је да у променљивом историјском контексту очува континуитет правашке идеологије, пласирајући њене елементе на пољу књижевности и лексикографије.“ После исцрпне анализе Миловановић закључује: „Током свог дугог и испуњеног живота Крлежа је доживео и преживео бројне историјске промене. Али кроз све његове промене провлачи се, никада се не прекидајући, једна важна нит – нит правашке идеологије. Та нит је понекад пажљиво уплетена у његова литерарна дела, а знатно је видљивија у есејима, чланцима, говорима, интервјуима и енциклопедистици. Од 1919. до 1981. Крлежа је политички био организован у Комунистичкој партији, али никада није напустио правашку идеологију, чији је циљ изградња хрватске нације и стварање независне хрватске државе. Глорификовао је Анту Старчевића, учествујући у очувању и развоју његовог култа. Делујући у југословенској садашњости, мислио је о хрватској будућности. У креирању догађаја и сам је учествовао, никада не губећи из вида приоритет свих приоритета: пренос ’бакље’ правашког концепта суверене хрватске нације и независне хрватске државе кроз простор и време.“ Sapienti sat. Свакоме ко зна шта је била „правашка идеологија“ сада је јасно откуд Крлежи зелена мржња према свему српском.

За млађе читаоце, којима још није јасна генеза агресивног и крволочног хрватског национализма, од Старчевића и „праваштва“, преко „франковлука“ (по Јосипу Франку, покатоличеном Јеврејину који је наставио Старчевићеву идеологију као вођа Чисте хрватске странке права), до усташтва, НДХ и данашњег неоусташтва, ваља рећи да се ради о истој, а што време тече све горој хрватској љутој трави (Андрија Артуковић, на судском процесу 1986), која је, без зазора, кад год је и колико год је требало посезала за вешалима и јамама, за Јасеновцем и „Олујом“. Онај Дежуловић, или како се већ зове, само је бедни али поуздан траг отрова који је Крлежа нештедимице расипао куда је стигао. Одмах после голготе и тријумфа српске војске 1919. написао је, а објавио тек 1954. уз наклоност Броза и српских комуниста: „А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански Цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке.“ То је изворни вокабулар и изричај Анте Старчевића који је Крлежа усвојио и предавао новим нараштајима; најмрачнија страница против Срба par excellence.

КУЛТУРНИ МАРШАЛ ЈУГОСЛАВИЈЕ Ево где Крлежа поново грози неписменој српској багри вјешалима, ево љуте траве Јасеновца и најаве „Олује“ и то године 1954. у Титовој Југославији, чији је Крлежа постао „културни маршал“ и пуномоћник идеја „највећег сина наших народа и народности“, „јединог могућег пута нашег хисторијског кретања који смо дужни да слиједимо“, како се, исте те 1954. године, шлихтао свом кумиру. Ево, коначно, шта је о томе писао Добрица Ћосић: „Он (Крлежа – Б. З.) је читаву српску културу, особито духовну баштину српског народа држао под својим ’југословенским’ лењиром и шестаром. За нас, и старије и млађе српске комунисте, Крлежа је после ликвидације Милована Ђиласа био заиста маршал у култури; било је вредно оно што је Крлежа рекао да је вредно, било је напредно и социјалистичко само оно што је Крлежа узгред, за ручком или вечером код Марка Ристића, Оскара Давича, у Клубу књижевника или Мажестику прогласио напредним и социјалистичким; били су талентовани они писци и уметници за које је Мирослав Крлежа рекао да су талентовани. Кад Крлежа спаваћим колима из Загреба стигне у Мажестик, настаје право ванредно стање. Национални интелектуалци се узнемире и забрину, ми напредни и комунисти се радујемо… Данима препричавамо његове луцидне, често блиставе импровизације о историјским збивањима и личностима, појавама у култури и уметности, дивимо се његовом енциклопедијском знању, свађамо са националистима и антикрлежијанцима свих врста.“

„Што је Тито био у партији, Крлежа је био у култури“, закључује историчар Миловановић.

А када је после потписа на Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика и бекства из ЦК СК Хрватске 1967, с доласком Маспока раних седамдесетих, Крлежа почео да мало-помало обелодањује свој стари, не баш скривани франковлук, тада савршено уденут у буднице „Хрватског прољећа“, југокомунисти су били „изненађени“, како млади као Добрица Ћосић, тако и стари, попут Родољуба Чолаковића, који пише: „Лала (Јован Веселинов, водећи српски комуниста и члан најужег Титовог руководства – Б. З.) каже да га је Крлежа посећивао, ручавали су, играли шаха. Једном приликом, Крлежа му је казао изнебуха: ’за Хрвате је фатално што живе измешани са Србима у Хрватској, јер се ови осећају интегралним делом српске нације’. То је Лалу толико запрепастило да није умео да запита зашто је то фатално. Дотле је догурао песник Космополита. Све нас је обрукао и горко разочарао.“

Не и Тита. Још исте те године договарају се Брозови и Крлежини за заједнички дочек Нове године, а Милан Ђоковић, управник Југословенског драмског позоришта, моли Крлежу да дође и види свог Филипа Латиновицза на престоничкој сцени. Џаба. Крлежа више неће тамо. Чолаковић бележи у свој дневник: „Крлежа је огорчен на Београд, одакле му стижу писма пуна презира и псовки. Изјавио је Крклецу да више неће прећи мост на Сави, тј. доћи у Београд.“ Стари, винаверовски фантом из 1913. и 1924. опет се вије око савског моста, одакле по Крлежи и започима Хрватска. А затим Радован Поповић, аутор скрупулозне књиге Крлежа и Срби, пише: „Осамдесети рођендан Мирослава Крлеже обележен је не само у Београду него у целој Србији, пригодним свечаностима – новине и телевизија су објавили специјалне додатке.“ И тако до данас. Будибогснама. То само Срби могу; то се добро види и у најновијем специјалном додатку РТС-а из године 2020.     

Наставак у следећем броју [/restrict]