Суморни пејзаж новије српске уметности

Шта је минула година донела свету ликовне уметности (1)

Дословно све што се догађа на авангардној страни наше ликовне сцене није оригинално и основе има у инфериорном преузимању западних појава, а на Западу је, када је реч о традицији и култури, одавно почело у историји невиђено самокастрирање

Hедавно нисам могао да одговорим на позив моје уреднице у Печату, не увиђајући шта би то било посебно за ликовну уметност у доба короне. Осим што су изложбе смањене по учесталости, све друго је наизглед остало исто. Постепено се, међутим, барем када је наша сцена у питању, формирала друга слика. Током последње две године на њој је испливао сав фецес на површину, како ћемо видети у овом чланку не само литерарно већ и буквално. Постмодерна уметност је дубоко забраздила у отуђење и нељудскост, што основе има још у модерни, када је зачет цео пандемонијум садашње уметности шока, досетке, вулгарности, неукуса, ружноће и мање или више прикривеног сатанизма. Кренимо по том суморном пејзажу новије српске уметности, по тим злоћудним појавама које никакви знаци нормалности на другој страни сцене не могу да потру. [restrict]

САМОКАСТРИРАЊЕ Буквално све што се догађа на нашој авангардној страни није оригинално и основе има у инфериорном преузимању западних појава, а на Западу је, када је реч о традицији и култури, одавно почело невиђено у историји самокастрирање. У Лувру, у једној од највећих сала с италијанском ренесансом, била је изложена нека врста стола („уметничког“ рада) анонимног типа за кога је особито само то да себе сматра уметником. Из истог тог Лувра је један француски ТВ канал преносио коментаре другог типа, током његове шетње по салама. Заустављајући се пред сликом Пјетра да Кортоне и другим ремек-делима ренесансе, гледаоци су могли да чују оцене и „карактеристике“ старих мајстора: „Ово ништа не ваља“, „Ово је кич“, „Ово је срање“ и сл. Такође, и оправдање директора Музеја савремене уметности у Београду Виктора Киша да у тој институцији изложи венчанице Жан-Пола Готјеа јер су пре тога биле у Лувру и Метрополитен музеју је несувисло, светски музеји нису више бастиони културе већ згртања новца. Тој изложби се противио цео кустоски тим тог музеја и збиља је бољи одурни концептуализам од експоната који први пут у њиховом животу доводе ријалити звезде и спонзоруше у музеј. Само постављење Киша за директора је изведено насилно и одозго, из Министарства културе, наводно на препоруку Марине Абрамовић, мада ни претходни в. д. директор Слободан Накарада није био квалификован за ту функцију, ваљда правник по струци који је Музеј водио у складу са својим презименом. Киш је први директор у тој кући који није угледни историчар уметности или уметник, завршио је Факултет примењених уметности и отуда у музеју који је љубоморно чувао елитизам ликовности први пут дела примењене уметности, којима је место у Музеју примењене уметности. Киш каже да ћемо с овом изложбом бити своји и гледати себе, а како, то само он зна. Разумно је питати: да ли он мисли да за време претходних великих директора какви су били Миодраг Б. Протић и Зоран Гаврић није постојала висока мода? Драгош Калајић је ишао и даље у елитизму ликовности; нуђено му је као директору Галерије „Прогрес“ 5.000 евра да само сат и по дозволи у тој Галерији промоцију шминке компаније „Лореал“, што му није падало на памет. Уосталом он је једини код нас тврдио да високу моду сада стварају хомосексуалци који желе да унизе жене и мушкарце. Тако се и на изложби Готјеа може видети мушка мода у виду сукње са женским чизмама. Када већ помињемо Зорана Гаврића, рецимо и да је он ове године преминуо. Био је одиста велики историчар уметности, најбољи наш познавалац историје уметности, немачке науке о уметности, методологије, преводилац капиталних дела и издавач кога су ценили професори Радмила Михајловић и Лазар Трифуновић. Треба, међутим, рећи да с њим почиње прогон најважније групне појаве у српској уметности, Гаврић је дела Медиале бацио у најмању просторију музеја, у собичак 3 х 2 метра, да би после њега она била искључена из сталних поставки. То дивљаштво је исто као када би Французи избрисали цео надреализам из своје историје и музеологије.

ТУЖНА СУДБИНА СРПСКОГ ЛУВРА Ништа се боље не догађа ни с Народним музејом у Београду, најважнијом националном институцијом када је реч о уметности, српским Лувром. У њему је недавно изложбу имао фламански мултимедијални уметник Јан Фабр, коме место није у том музеју већ у Музеју савремене уметности. Чему компромитовати цењену установу фрустрацијама једног од главних демонолога и визуелних мучитеља? У Београд је после својих позоришних представа донео болести свог детињства, пауке и инсекте на којима је предметно интервенисао. Београд је био поштеђен његових болесних радова, они који га бесомучно хвале изгледа и не знају да је у Ермитажу (да, ни Русија није поштеђена музејских одвратности) изложио пуњене псе и мачке разапете о челичне месарске куке. Целокупна садашња уметност претвара се у хорор шоу и тога нисмо ни ми поштеђени, излажу се мртве животиње, како смо могли видети и на београдском Октобарском салону, муче се животиње, излажу се у музејима у касапницама одсечени папци коза, а у уметности су одавно присутне фекалије, урин, црева и крв. Када је реч о томе, код нас предњачи неки Драган Илић, који себе сматра уметником а заправо је шарлатан који се крије иза увођења робота у уметност и коме је Музеј савремене уметности у Београду дао простор за већу изложбу. Недавно је тај самопроглашени уметник везао три мала пса каишевима за челични рам закачен за робота. Псима су на шапама прикачене оловке а њих уплашене робот млати по зиду на коме они наводно тако „цртају“. На то очигледно мучење животиња нико није реаговао, Илић није процесуиран, уметници су у име неке наводне стваралачке слободе изнад закона. Све више је тих психопатолошких појава и у нашој уметности.

Неки Мирза Дедаћ је недавно имао изложбу у Уличној галерији коју је назвао „О говнима и другим меким стварима“. Тај је завршио основне академске и мастер академске студије у класи професора Милете Продановића на Факултету ликовних уметности у Београду а сада је ту и на докторским студијама. Добитник је Награде „Стеван Кнежевић“. Улична галерија се налази у пролазу који спаја Дом синдиката с Нушићевом улицом у Београду, служи као јавни улични тоалет, а дела се само прибадачама споје у излозима који служе уместо галерије. Ту преко дана нико не пролази, нема каталога изложбе, али зато за те изложбе које не коштају ништа и поставе се за пола сата комисије за доделу средстава Министарства за културу и информисање сваке године издвајају 400.000 динара. Група ШКАРТ (назив групе је индикативан) на београдском Октобарском салону имала је рад „Твоје говно твоја одговорност“, а назовиуметник Арион Аслани је у знак протеста испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ извршио велику нужду. Помами тих фекализатора су се прикључили и извођачи јавне скулптуре. Бранислав Николић, лауреат 27. Меморијала „Надежда Петровић“ у Чачку, поставио је на централном градском тргу у Чачку скулптуру од 11 ве-це шоља наслаганих једна на другу. Рад је назвао по једној од најчувенијих Бранкушијевих скулптура „Бесконачни стуб“, али није успео ништа друго осим да се руга славном Румуну. Скулптуру су здрави Чачани полупали и та јавна клоња је уклоњена. У Галерији „Надежда Петровић“ је због те скулпторске накараде организована чак и дискусија. На њој је Сорошев службеник Бранислав Димитријевић, у старој интелектуалној методологији замена теза код таквих стручњака, говорио о насиљу у нашем друштву. Нико и не помиње да је извршено насиље над свим становницима Чачка, над пролазницима и децом која морају да гледају назовискулптуру. Такве творевине треба уништавати јер је то доказ да у народу још нису замрли здрав разум и осећање за лепо, када су ликовни критичари и историчари уметности слепи, глупи или корумпирани, публика постаје активни критичар, напад на фекални стуб од скулптуре израз је чистог критичког мишљења. Марија Ђорђевић се у „Политици“ упитала: „Који су то људи чију агресију провоцира уметност чак и када нема никакве политичке нити религијске конотације?“ Ко је уопште рекао да је реч о уметности? Агресију су извршили људи који су свакодневно око нас, који су реаговали на глупост у духу идеје Фридриха Ничеа „Како се филозофира чекићем“.

ФИЛОЗОФИРАЊЕ СЕКИРОМ Када се помиње агресија, предњачи изложба Групе „Момци“, стрип цртача у Старој капетанији. На њиховом раду „Бебац који много кења па добије сикиру у главу“ то је и представљено, беба у локви крви, просутих црева, поломљених ребара и са сатаром забијеном у чело. Тај рад и није најгори на изложби, било је и више демонских. Они кажу да су ти радови „брутални одговор на бруталност времена у коме су настајали, деведесете године 20. века“. Питамо се шта би рекли ти стрип цртачи да су њихове рођене мајке тако с њима поступале или, још боље, што не примене своју естетику на својој деци, нека њој сервирају такав црни хумор? Правдају се и да су само хрлили да се „препусте свим пороцима западне поп/контра/културе“, подизањем прага толеранције на шок. Зашто су се онда толико узбудили када су неки момци упали на изложбу и покидали све те небулозе, шта када се јавна шок-терапија примени на њих саме? Публика је поново била критичар, када су кустоси и псеудостручњаци издали уметност. Било је током 2020. године и других беда на ликовној сцени, као када је у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ изложен веш на сушилици. За то време су најбоље старе београдске галерије попут „Националне галерије“ и „Париског круга“ затворене, није им дат други излагачки простор или су им ускраћена средства за рад од Министарства културе.   

Крај у наредном броју [/restrict]