СРБИ У ТРАГАЊУ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ВРЕМЕНОМ

Пише Слободан Јовановић

Поводом студије Велика превара, другог и допуњеног издања књиге Борисава Јовића Како су Срби изгубили век

Шта нам открива недавно објављени „први прилог још ненаписане историје Србије“?

Драматични догађаји деведесетих година не могу се ни разумети ни објаснити анализом самих деведесетих година. Борисав Јовић, тадашњи високи функционер Србије и Југославије, написао је о том времену и тим збивањима више књига сведочења у којима открива мање познате и непознате истине, али је тек најновијом својом књигом – Како су Срби изгубили век („Службени гласник”)– закорачио дубље у прошлост, како би одговоре на оно што нам се догодило потражио у историјској перспективи.
Открића и закључци до којих је дошао упиру снажно светло на изворе кризе, потом и пропасти Југославије, а посебно на тешку или, како он каже, трагичну судбину српског народа у заједничкој држави. Корени трагичне судбине Срба – која је кулминирала НАТО агресијом и етничким чишћењем више стотина хиљада Срба с њихових вековних станишта и простора у Крајини и Славонији, с Косова и Метохије, као и отимањем српске покрајине – сежу до самог почетка века и стварања заједничке државе. Судбина пројекта званог Југославија, који је два пута рушен у крви и великом страдању највише српског народа, наметнула је сазнање да је управо то била прва и велика, такорећи кобна грешка српског народа, односно његовог тадашњег вођства.

[restrict]

„ОБРАЧУН“ С КАНОНИЗИРАНИМ ИСТОРИОГРАФСКИМ ПРЕДСТАВАМА Анализирајући без предрасуда и догми потоње најмаркантније догађаје, Јовић долази до закључка да је у извесном смислу читав 20. век протекао у грешкама и заблудама, већим или мањим лажима, подвалама и мржњама, те да је у целини и у коначном билансу за српски народ поразан, трагичан и изгубљен. То је логично наметнуло потребу за критичким суочавањем с канонизираним историографским представама о догађајима и личностима из тог дела наше прошлости, што захтева њихово ново историјско вредновање.
Уочио је то и академик Матија Бећковић, изричући поводом Јовићеве књиге луцидну опаску да је она, заправо, први прилог „још ненаписане историје Србије“. То је огроман изазов, али истовремено и шамар нашој историографији и историчарима који су великим делом некритички прихватали наметане политичке и идеолошке догме и у основи саучествовали у фалсификовању наше новије историје, посебно Другог светског рата на нашим просторима. „Има народа који не знају или недовољно знају своју историју, али нема народа као што је наш који погрешно зна своју историју или зна своју погрешну историју“, рећи ће Надежда Винавер, аутор поговора књиге о Јасеновцу.
Оно што је незамисливо за Европу и свет – прикривање и затрпавање Холокауста и Аушвица – овде је била владајућа доктрина такорећи до данашњих дана. Наметнуте су колико бесмислене, толико и вешто смишљене флоскуле о неповређивању рана прошлости, најпре братства и јединства као највеће догме Титове власти, а којом је блокирано свако критичко истраживање историјске истине. Посебно је на удару било пребројавање као сумњива и опасна намера – било да је реч о националном саставу партизанских јединица, било жртава рата, жртава Јасеновца и бројних јама широм ендехазије. Све је то прикривано и покривано лажним симетријама и флоскулом о једнаком доприносу свих наших народа и народности, а посебно о највећој опасности по заједницу од српског, па још великосрпског национализма. Тако се и догодило да народ који је највише страдао у оба светска рата буде проглашен за највећу опасност по заједничку државу, као што је на крају века проглашен главним кривцем за растурање те државе, иако је био њен најискренији поборник и бранилац.

ЗАБЛУДА ЗВАНА ЈУГОСЛАВИЈА И док се Европа, пре свега немачка нација, отворено суочавала с великим злом Аушвица, вољно или невољно свеједно, осветљавајући његову природу и дубину, истовремено прочишћавајући сопствену савест и свест, ми смо затрпавали исто толико ако не и веће зло Јасеновца и јама, непрестаним трабуњањем о великосрпском национализму. Да ли је, на пример, уопште могуће замислити како би у Европи и свету била дочекана теза да је расветљавање Аушвица и пребројавање жртава фашизма плод некаквог великојеврејског национализма?! Европа је управо из тог суочавања изнедрила вредности као што су људска права, хуманизам, владавина права, заједништво и равноправност у виду асоцијације европских држава и народа. (Друга је ствар што су неке од тих вредности у новије време употребљене, односно злоупотребљене за глобалистичку хегемонију.) А ми смо, кријући то зло од себе, доживели да оно поново експлодира деведесетих година, а ево и данас у Хрватској, на Косову и другде.
Као што се бавио нашом заблудом званом Југославија, Бора Јовић указује и на друге маркантне догађаје којима се наша историографија није ни довољно ни адекватно бавила, као што су на пример „антисрпске одлуке Дрезденског конгреса из 1928. године“, критички анализира одлуке АВНОЈ-а, које су свој коначни израз имале у „разорном по државу Уставу из 1974“. Без предрасуда се бави „погубним улогама Тита и Кардеља према Србији и Србима“, а отворено указује и на кривицу српских политичара, посебно српских комуниста, „који нису на одговарајући начин реаговали кад су нам ’браћа’ из северозападних република кројила судбину“, на шта у предговору скреће пажњу академик Василије Крестић.
Разумљиво је да се тим поводима постављају многа тешка и осетљива питања. На пример, како је могуће тврдити да је Југославија била грешка и истовремено се борити за њен опстанак? Део одговора налази се у књизи, а о некима управо траје полемика у медијима, уз учешће аутора. Срби су и таквој Југославији живели заједно, у једној, заједничкој држави. Зато су је и бранили. Каква би, међутим, била наша судбина у претходном веку да се српски државни врх после Првог светског рата определио за српску државу у њеним тадашњим етничким границама, што је била једна од реалних понуда великих сила? Многи мисле – неупоредиво боља, без јама и Јасеноваца, Олуја и Бљескова, без граница које се цртају волунтаристички у партијским кабинетима и лажно представљају као административне и неважне, да би касније биле државније од државних.
Има људи који и данас, упркос свему што нам се догодило, постављају питање – сме ли се дирати у устаљене, такорећи окамењене представе о Титу, АВНОЈ-у, братству-јединству… И то под разним изговорима, на пример – док је Тито био жив, био је мир и живело се боље и сл. Уз та, међутим, неизбежна су и контрапитања: Може ли Тито да избегне судбину државе коју је обликовао по својој вољи и мери и којом је владао неприкосновено до краја живота? Или, куд се деде братство-јединство само коју годину после његове смрти? Зашто АВНОЈ, који се догађао у време највећег страдања Срба у НДХ, није ниједном одредбом заштитио њихова будућа национална права у Хрватској, а да о целини националних интереса Срба у Југославији и не говоримо… И да се вратимо критичним деведесетим: Како је то Југославија, да ли случајно или намерно, фамозним Уставом из 1974. остала без иједног институционалног механизма који би гарантовао њен опстанак?
Ова књига, покретањем тих сложених историјских питања, која су, по мишљењу аутора, обавијена „необјашњивим ћутањем“, управо треба да отвори дијалог као пут ка „националној катарзи“ и „историјском суочавању народа са собом“, како то примећује рецензент Милован Витезовић. Другим речима, да кренемо, поучени метафором Марсела Пруста, у трагање за изгубљеним временом, како не бисмо проћердали и век који је још на почетку.

АНАТОМИЈА ВЕЛИКЕ ПРЕВАРЕ Ако би сваки од петнаестак или више векова колико Срби „станују“ на Балкану имао своје обележје, онда би овом претходном сасвим пристајало да се зове „изгубљени век“. Ту ознаку дао му је Бора Јовић, уз аргументацију која је, као и сама синтагма, прихваћена у јавности и „добила је право грађанства“, како каже аутор. У другом, проширеном и допуњеном издању, овог пута под насловом Велика превара („Службени гласник”, 2020.), аутор још више утемељује основну тезу књиге, употпуњује је новим сазнањима и доказима, а уз то и одговара на нека карактеристична питања и дилеме које је отворила, укључујући и критике које је изазвала у јавности.
Аргументовано је, на пример, оспорио поједине флоскуле и заблуде у вези са стварном позицијом Србије и српског народа на крају прошлог века и миленијума – да нисмо имали пријатеља, да нас цео свет а посебно Европа мрзи, да не умемо с великим силама, те да смо криви за ратове деведесетих итд.
Кључеви рата и мира нису били у рукама српског народа и његовог руководства него у рукама великих сила, у првом реду уједињене Немачке, а потом САД и НАТО-а. Немачка је имала интерес да се Југославија уништи, а не само да се из ње издвоје територије бивше Аустроугарске – Хрватска и Словенија пре свега. „Југославија је највећа казна за Немачку“, писала је тих дана немачка штампа. У тренутку кад је цела Европа била против преурањеног признања једнострано и насилно отцепљених Словеније и Хрватске, Немачка је запретила да ће то учинити сама и изаћи из ЕЗ (касније ЕУ). То изнуђено признање догодило се пре било каквог договора о решењу унутрашњих националних и политичких питања у сложеној држави каква је била Југославија. И то је директно водило у рат. Читава Европа је то знала и хтела да избегне по сваку цену, осим Немачке. Свакако да није реч о немачком незнању него о намери. Немачки министар Геншер саветовао је и храбрио словеначке и хрватске лидере да су „са сваким испаљеним метком за корак ближе независности“.
Већ је из тога јасно да већина европских народа и држава нема ништа против Срба, осим пре свега Немачке, не рачунајући њене балканске сателите. Шта би, на пример, имали против нас Португалци и Португалија? Они су не само били против преурањеног признања отцепљених република него је њихов високи представник Кутиљеро био творац плана за разрешење политичке кризе у Босни и Херцеговини. Тај споразум се, уосталом, и зове Лисабонски, и њиме би био спречен рат у Босни да силе рата, овог пута Америка, нису натерале Изетбеговића да с њега повуче свој потпис. Нетачно је, такође, да је против Срба Норвешка, чији је високи представник Столтенберг добро познавао Србе и био изразито објективан у својим посредничким мисијама, па онда Шпанија, Грчка и друге земље које нису признале самопроглашену „државу“ Косово, а јасно је колики су притисак трпеле и данас трпе због тога. То, наравно, важи и за многе друге европске земље од Скандинавије до Кипра, па би критичари Јовићеве књиге морали да се сложе макар са чињеницом да Европа није само Немачка, ма колики био њен уцењивачки потенцијал, после уједињења нарочито, као што ни Запад није читав свет, ма колико се лажно представљао као међународна заједница.

Крај у наредном броју

[/restrict]