RECIPROCITET

Ko je izgubio u diplomatskom okršaju Crne Gore i Srbije, i kakve to ima veze s principima rada „prve demokratske vlade“ u Podgorici

Ako je prošli petak, 27. novembar, zbilja bio „crni petak, dan u kojem će ’vrhovni komandant’ apostolske vlade predstaviti 12 ’odabranih’ i otpočeti rasprodaju Crne Gore“, i to „tačno u 12 ura, u času kada crkvena zvona najbrojnije otkucavaju“ da oglase „oživjeli klerofašizam i srpski šovinizam kao simbol porobljavanja crnogorskog naroda“, kako tvrdi NVO „Crnogorski obraz“ u svojoj parapolitičkoj analizi nove crnogorske vlade, ovo uz pitanje „može li građanska Crna Gora sa svetosavskim mesijama ostati imuna na transmisiju velikosrpskog nacionalizma, crkvenog dogmatizma i prikrivenog fašizma“, elem, ako je to bio crni petak uspostavljanja „transverzale Beograd–Podgorica–Banjaluka“ zato što je mandatar Zdravko Krivokapić napokon predstavio sastav svog kabineta, onda mora da im je zatim osvanula nekakva svetla subota. Jer je tog dana odlazeća Vlada Crne Gore, i da se takva nikad više ne vrati, odlučila da protera ambasadora Srbije iz zemlje u kojoj se rodio. Srbija je na taj akt neprijateljstva odgovorila pametno; tako da nam je dala nadu da će se spomenuta transverzala, iz noćnih mora apologeta svih šovinizama samo ako su antisrpski, u ne tako dalekoj budućnosti ipak pretvoriti u opipljivu realnost…

PERSONA NON GRATA Već činjenica da je odluku o proterivanju ambasadora Vladimira Božovića, rođenog Nikšićanina inače, odlazeće crnogorsko Ministarstvo vanjskih poslova, to mu je naime zvaničan naziv, donelo pred sam konačni istek svog roka trajanja, predstavlja jasnu indiciju da je reč o provokaciji čiji je cilj bio da izazove predvidljivu kontrareakciju. Dok budalasto obrazloženje te odluke o izbacivanju Božovića (iz njegove postojbine), jer se mešao u unutrašnja pitanja zemlje u kojoj službuje svojim interpretacijama njene istorije iako je ta istorija i njegova, a to je učinio tako što je „nelegalnu i nelegitimnu Podgoričku skupštinu 1918. nazvao ’oslobođenjem’ i ’slobodnom voljom’ crnogorskog naroda“, samo potvrđuje taj utisak da se tražio bilo kakav povod da se, za kraj a uoči novog početka kome se nadamo, dodatno zamute odnosi između Crne Gore i Srbije.
I to baš u ovom osetljivom času porođajnih muka „prve demokratske vlade u Crnoj Gori“, kako je u premijerskom ekspozeu naziva Zdravko Krivokapić. Da joj u nasleđe bude ostavljen i još jedan problem.
Osetio je to i vladika budimljansko-nikšićki Joanikije, pa je zato i ocenio da je cilj bio da se „podignu tenzije i prodube podele u svim slojevima crnogorskog društva“, te da „naročito među braćom pravoslavne vere izazove recipročne mere od strane Srbije, da bi se medijskom larmom u regionu posejalo što više otrova i bratske mržnje“.

UNILATERALNI RECIPROCITET Upravo je o reciprocitetu reč; to je bila ona predvidljiva kontrareakcija Beograda iz diplomatskih konvencija na koju je računala Podgorica da bi ostvarila svoju nameru. Beograd je tu udicu najpre progutao, a onda je ispljunuo.
Srpsko Ministarstvo spoljnih poslova proglasilo je Tarzana Miloševića, crnogorskog ambasadora u Beogradu, za personu non grata. „Povodom proglašenja ambasadora Republike Srbije u Crnoj Gori Vladimira Božovića personom non grata, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije postupilo je na recipročan način“, navedeno je u saopštenju koje je medijima dostavilo ministarstvo na čijem je čelu Nikola Selaković.
I taman je ambasador Milošević spustio kofere s ormana, obrisao prašinu s njih i po krevetu počeo da slaže košulje skinute s vešalice, zamišljamo na primer baš ovakav prizor, poslagane bele košulje i kravate pored njih, kad mediji u Srbiji počeše da javljaju da je predsednik Aleksandar Vučić zakazao hitan sastanak sa šefom diplomatije Selakovićem i s premijerkom Anom Brnabić. I da je sastanak u toku, pa da je završen, a kada je završen, obratila se premijerka i rekla da je „predsednik mene i ministra Selakovića pozvao da se konsultujemo oko ove odluke vlade… pa je doneta odluka da će Srbija unilateralno, jednostrano povući odluku o proterivanju crnogorskog ambasadora. Mi ne želimo da imamo takav neprijateljski akt prema Crnoj Gori, iz tog razloga smo danas doneli ovu odluku. Meni je žao što se sve češće u Crnoj Gori prekraja istina i govori se da je Srbija bila okupator u Prvom svetskom ratu“.
Ambasador Milošević mogao je da odahne i da bele košulje vrati nazad u svoj orman.
I ostalo je nejasno zašto je u subotu uopšte donošena odluka koja će već u nedelju biti povučena, tim pre što je teško zamisliti da je subotnja odluka doneta bez znanja onoga koji je u nedelju zamolio da bude opozvana; osim ako cilj čitavog ovog performansa nije bio upravo u ovome, da se donetom recipročnom merom po Bečkoj konvenciji pa njenim povlačenjem dodatno naglasi značaj tog pomiriteljskog gesta i onoga ko je na to presudno uticao.
Kako god, Beograd je neočekivano dobio lepu priliku da postupi mudro i pomirljivo, i tu je priliku iskoristio; pri čemu je ipak sporedno važno što bi verovatno bilo bolje da je sve odrađeno tako da kredibilitet našeg Ministarstva spoljnih poslova, koje u samo 24 sata donosi dve sasvim suprotne odluke, ne ispadne kolateralna šteta. No bez obzira na to, ovo odustajanje od akta neprijateljstva prema odlazećoj vlasti u Crnoj Gori predstavlja akt prijateljstva prema vlasti koja se tamo uspostavlja. Nismo prihvatili igru onih koji su učinili sve da bi nas razdvojili od braće u Crnoj Gori, i to je, iako jednostavan, i državnički i nacionalno odgovoran potez koji, kao takav, zaslužuje da bude pohvaljen.

VLADA ZDRAVKA KRIVOKAPIĆA Ova je pak ruka prijateljstva, pružena iz Beograda ka Podgorici u skladu sa savetom vladike Joanikija, utoliko poželjnija, i potrebnija, što je formiranje nove vlasti u Crnoj Gori u medijima bliskim vlastima u Srbiji propraćeno uz kudikamo više primedbi nego što bi se smatralo pristojnim, s obzirom na okolnosti.
Doduše, nisu ni sve primedbe bile sasvim lišene osnova; uostalom, kada je o političkim liderima pobedničke opozicione koalicije reč, visoke funkcije u novoj vlasti dobili su i Aleksa Bečić (predsednik Skupštine Crne Gore) i Dritan Abazović (potpredsednik vlade Zdravka Krivokapića o kojoj se glasa u sredu, kad ovaj broj „Pečata“ bude u štampariji). Dok ih nisu dobili ni Andrija Mandić ni Milan Knežević, iako je njihova koalicija, s Krivokapićem na čelu, na izborima dobila ubedljivo najviše glasova. Pa neraspoloženje, uz upitanost zašto je tako, ipak ima mesta.
A opet, prilično su daleko od istine i tvrdnje da je prevaren sav onaj narod koji je glasao za promene, i da je „Milo kupio Krivokapića“. Da, na mesto ministra (ministarke) odbrane dolazi Olivera Injac, koja je pohađala one čuvene NATO kurseve u Garmišpartenkirhenu u Nemačkoj kao i Dragan Šutanovac, i biće na čelu Ministarstva javne uprave, digitalnog društva i medija Tamara Srzentić, koja se izjašnjava kao „ponosna Cetinjanka i Crnogorka“ sa crnogorskim kao maternjim jezikom, ali, kad je već reč o nacionalnoj i ideološkoj pripadnosti, od 12 ministara barem ih se šestoro otvoreno deklarišu kao Srbi i otvoreno iskazuju svoju bliskost s Mitropolijom crnogorsko-primorskom Srpske pravoslavne crkve, a to je pomak kakav je dosad bio sasvim nezamisliv. I nepošteno je to ne primetiti.
Tim pre što svi znamo da živimo u uslovima ograničenog suvereniteta u kojima proces osvajanja slobode, kada ga uopšte ima, nažalost mora da ide postepeno, te otuda i neophodnost nekih mučnih kompromisa kakvu sad uočavamo u Crnoj Gori. Uostalom, evo je i kod nas u vladi Gordana Čomić kao izraz te potrebe sklapanja pakta s, takoreći, đavolom, pa je zbog toga tabloidi ne optužuju da šuruje sa Zapadom više nego što baš mora…
A od nove Vlade Crne Gore u svakom slučaju ne treba očekivati više nego što je u stanju da isporuči. Dovoljno će biti da ispuni baš ono što je obećala; da povuče skaredni zakon o otimanju svetinja, da istrebi fantomske glasače DPS-a iz biračkih spiskova, i da započne obračun s mafijom koja je od Montenegra načinila sebi domovinu. I biće to sasvim dovoljan prvi korak ka stvaranju one transverzale Beograd–Podgorica–Banjaluka. A tada nam ambasadori gotovo i neće biti potrebni.