Pristanak na nenormalnost „novog normalnog“

Korona je dovoljno dugo i dovoljno tragično prisutna u našoj realnosti da je nemoguće izbeći je u bilo kojoj vrsti savremene priče koja se bude plasirala u nekom od kulturnih proizvoda. Evo nekih primera…

Možda je blesavi Borat u njegovoj nedavnoj drugoj filmskoj avanturi iskoristio masku kao Adamov list i skrenuo tako pažnju, na njemu svojstven efektan i provokativan način, na svet u kome živimo (a možda, opet u njegovom stilu, i na to šta zaista ili bar najpre treba raditi s maskom), ali nesumnjivo je da će pandemija virusa korona imati, kao i na sve aspekte života, vrlo veliki uticaj i na filmsku i televizijsku produkciju, pa i na sadržaj njihovih proizvoda. Što je već, u sve brojnijim primerima, prisutno. Pošto su produkti kulture, bilo da je reč o literaturi, pozorištu ili filmsko-televizijskim ostvarenjima, fikcija koja ne samo da odražava stvarni život već skladno učestvuje u njemu, ta fikcija zapravo ostavlja komentar, pa i dokument o vremenu u kome je nastala. Da i ne pominjemo ostvarenja koja su nastala po istinitim životnim pričama ili dokumentarce. Dakle, korona je dovoljno dugo i dovoljno tragično prisutna u našoj realnosti da je nemoguće izbeći je u bilo kojoj vrsti savremene priče koja se bude plasirala u nekom od kulturnih proizvoda. Što znači da ćemo još dugo gledati u našem svakodnevnom životu ljude s maskama koji su manje-više u kućnim pritvorima, da će se čuti komentari nadležnih o pandemiji, izveštaji medija o učinku zaraze i lečenja od nje, ali i da će sve to još duže biti prisutno u filmovima, serijama, knjigama, pozorišnim komadima, ili kao usputni detalj, kao dekor, često i mizanscen, ili će ovi proizvodi kulture ovekovečiti doba kovid zaraze baveći se direktno njom i pojedinačnim sudbinama ljudi u njoj. [restrict]

Nerealna realnost našeg sveta „Borat 2“ je lep primer. Nije se bavio pandemijom, ali ju je veoma vešto ubacio u priču obezbedivši aktuelnost i savremenost, te sliku momenta u istoriji naše civilizacije. Međutim, ima i onih koji su odlučili da još otvorenije prikažu nerealnu realnost našeg sveta u kandžama smrtonosne zaraze. Neki tu novu realnost zovu „novo normalno“. Čak je obezbeđen i posebni ogranak filmske žanrovske kategorizacije, koji je postojeće i najavljene filmove koji se bave pandemijom nazvao „kovid dramama“ ili komedijama, svejedno. Postoji, za sada najkorišćeniji, ogranak tog ogranka, a koji se može nazvati filmovima o zaključavanju. Nastali su dok je, posebno u prvom talasu pandemije, svet bio zaključan po svojim kućama. Ljudi iza brave sopstvenih domova spas su potražili u komunikacionim igračkama, čija je upotrebna vrednost u tom periodu dobila na značaju kao nikada ranije. Mobilni uređaji, društvene mreže, striming servisi, „onlajn-život“ u svim njegovim segmentima proizveo je i istu takvu produkciju kada je reč o zabavnoj industriji. Jedan od prvih proizvoda te vrste bila je simpatična mini-serija, koju su bukvalno iz dosade, uz pomoć kamera na laptopovima i telefonima, ali uz potporu veoma ozbiljne produkcije Bi-Bi-Sija snimili ostrvski popularni glumci Dejvid Tenant i Majkl Šin, „Namešteno“ (Staged – igra reči sa engleskim nazivom teatarske pozornice). U formi takozvanih veb-epizoda, vrlo kratkih, u njihovom slučaju srednje kratkih šest epizoda od po petnaest minuta, uspeli su da, improvizujući ideju o stvaranju predstave uz pomoć video-konferencije između mladog i neiskusnog režisera i njegovih slavnih i veoma sujetnih glumaca tokom onog prvog „zaključavanja“, kreiraju vrlo zabavnu komediju koja je pokazala tragediju trenutka zaključanog sveta, ali je i širom otvorila vrata za mnoštvo sličnih ostvarenja u narednim jednako izolovanim mesecima i to ne samo u žanru komedije.

Svakako da je najveći uspeh u tom smislu postigao maleni horor „Domaćin“, takođe formatiran kao delo koje se u potpunosti odvija pred kamerama mobilnih uređaja njegovih protagonista. Međutim, tu je i kraj svim mogućim poređenjima. „Domaćin“ je, avaj, modernim uređajima osavremenjena verzija čuvene „Veštice iz Blera“. U tim mobilnim uređajima pred čijim se kamerama dešavaju jezivi prizori jeste jedina razlika u odnosu na čuveni, tada takođe maleni nezavisni film od pre dvadesetak godina. U „Veštici iz Blera“, koja je postala kultni i izuzetno profitabilni film što je čak pokrenuo novi podžanr horora (snimci kamerom ili tzv. pronađeni snimci), jednako mladi junaci priče pronalaze svoje horor iskušenje u šumi. U „Domaćinu“ oni u video-konferenciji (dobra reklama za „Zum“, koji je posle uspeha ovog filma postao bestseler na tržištu mobilnih aplikacija) prizivaju duhove, svaki kod svoje kuće, a stradaju od demona koji im se javio umesto prizvanih dragih pokojnika. Ništa originalno, ali u kontekstu zaključanog sveta, modernih mobilnih uređaja i dostupnosti preko striming servisa (film je lansirao u vrh konkurencije i servis za preuzimanje horor-filmova „Šader“) „Domaćin“ je postao hit godine. Niko ne pominje preteranu sličnost s „Vešticom iz Blera“ i mnoštvom njenih kopija, već „Domaćina“ čak i kritika svrstava u jedan od najboljih horora ne samo ove godine. Prvenac mladog režisera Roba Sevidža okićen je superlativima (odmah je obezbedio kod „Šadera“ ugovor za još tri filma!) kao da se pojavio u najmanju ruku novi Hičkok. Konkurencija je danas, doduše, tako slaba, a kvalitet potencijalne konkurencije mizeran, pa i nije čudno ni neprikladno da u vremenu kada nema ni sadašnjosti ni prošlosti imitatori dobijaju hvalospeve. Kako god, aktuelnim pristupom odavno isceđenoj horor temi, Sevidž je postao ime „na koje se računa“. A istoriji je ostavio doprinos u vidu potencijalno jednog od filmova koji će dobiti mnoštvo sledbenika, baš kao što je svojevremeno učinila i „Veštica iz Blera“. S važnih mesta procenjivanja dobio je i epitet horora koji govori o trenutku naše neizvesnosti.

Zarada na kovid-temama Naravno da će na talasu izolacije i pandemije jahati i mnogi drugi autori ili to već uveliko čine i to i kada je reč o distopijskim pričama i onim koje pripadaju ostalim žanrovima. U pomenutom servisu za „skidanje“ horora tvrde da su s pojavom pandemije kovida 19 neprestano obasuti zahtevima za filmovima koji se bave temom strašnih zaraza. Jedino što je moglo odmah da utoli tu glad su posebne epizode popularnih serija koje su se brzo pozabavile pandemijom. Otuda su u komičnim i dramskim serijama poput čuvene bolničke dramske sapunice „Uvod u anatomiju“, koja je ušla u čak 17. sezonu, ili jednako dugovečnog i nagrađivanog sitkoma „Televizijska posla“, u priču ubacivani i detalji vezani za tekuću zarazu koronom. U avgustu je pristalice romantičnih komedija sačekala mini-serija „Ljubav u doba korone“, koja je takođe snimana s protagonistima pod kućnim ključem. Veliki ekran, ako se tako može nazvati s obzirom na to da su istinski veliki ekrani oni u bioskopima, ili, preciznije, filmska produkcija, ne da ne beži od kovid-tema već pokušava da na njima zaradi. Uveliko se pripremaju naslovi i najbogatijih produkcija i onih nezavisnih koje će se dešavati u okrilju tekuće „nove normalnosti“. Jedna od trenutno najpopularnijih glumica srednje generacije En Hatavej biće zvezda nove kovid romantične komedije s elementima akcionog krimića koja se prigodno i veoma popularno zove „Lokdaun“ („Zaključavanje“), a baviće se idejom pljačke londonske zlatare u vreme pandemijskog policijskog zaključavanja. Ljubitelji ozbiljnijeg, kako se to sada pomodno kaže, narativa, a u kovid ambalaži, dobiće uskoro film „Pesma ptice“, postkovid distopiju koja se dešava 2024. godine, a u kojoj će se svet naći pred mnogo gorim izazovima ove zaraze pošto će korona u toj priči mutirati i postati još smrtonosniji virus. Na tržištu je već sada na desetine knjiga s virusnom tematikom, a u pripremi je ili već postoji i nekoliko pozorišnih predstava koje će, doduše, morati da sačekaju bolja vremena da dođu do publike, jer su i teatri širom sveta, kao i bioskopi, uglavnom zaključani.

Sve pomenuto i nepomenuto, kao neka vrsta odbrambenog fronta protiv stresne stvarnosti na koju nas nestvarna stvarnost svakodnevno primorava, s jedne je strane uobičajeni oportunistički refleks onih koji su u prilici da od tuđeg straha zarade, a s druge je o istom trošku i vrsta terapije od tog istog stresa i straha, a kod onih koji su direktno pogođeni ovim virusom i lekovitog medikamenta koji im makar nakratko smanjuje tenziju. A na aktuelnu polemiku oko toga da li će u narednim mesecima, pa i godinama, publika posle svega što je doživela u nenormalnoj „novoj normalnosti“ želeti da gleda filmove i serije, odnosno da čita knjige i da ide u pozorište kako bi i tamo bila suočena s pričama o zarazi, ima onih koji će reći da to zapravo i nije bitno. Publika će možda želeti da sve ponovo proživi na bezbedan način, kroz filmove i serije, a možda i neće. Daleko je važnije što su uopšte snimljena ostvarenja s pričama o zarazi jer samo će uz njihovu pomoć pokolenjima posle nas ostati zabeleška o svetu našem i njegovoj (našoj) teškoj bolesti koju smo (ili nismo) preboleli. Jer, kako je jedno vreme u prvom naletu pandemije na vratima zaključanih bioskopa pisalo – da će bioskopi ostati zatarabljeni dokle god naša stvarnost ne prestane da liči na film, upravo će film dobiti priliku da naš život u tekućoj stvarnoj distopiji koja podseća na one filmske vrati u imaginarni svet, gde mu je i mesto. Da ostavi trajnu zabelešku o iskušenjima našim, ali i o pobedama do kojih ćemo svakako jednom doći.  

[/restrict]