Посвећеник памћења

ЗАПИСИ О ДРАГОМИРУ АНТОНИЋУ

Поводом недавног одласка нашег реномираног аутора, који је дуже од деценије за Печат писао редовне колумне, објављујемо речи признања и поштовања које делу и животу овог брижног чувара националног идентитета упућују прегаоци из света културе и уметничког стваралаштва

Није никаква тајна или врхунско знање да је у човековом бићу учитано много више од пуке егзистенције. Потребно је само ту ноторну чињеницу потврђивати својим животом и делима. Ретки су они који то могу, још ређи они који то чине, и све ређи. Одласком Драгомира Гагија Антонића та, иначе мала, група сведока и тумача свих наших путева и странпутица додатно се смањила. Полако нестаје и круни се галерија племенитих боема, посвећених родољубаца, људи који су се на сваком педљу српске земље осећали као код куће. И који нису тражили да им та љубав буде узвраћена, били су срећни и задовољни што су имали кога и шта да воле, веру и традицију, своју земљу и своје људе. За Гагија традиција је била вечни спокој истине у који уграђујемо себе; своје немире, ретке среће и честе туге, истраживања и ходочашћа. Тој мисији је Гаги посветио себе, своја дела, речи које је написао да буду вечне и оне које су нестале у кафанским разговорима и диму, такође вечне док има нас који о њима сведочимо. Нека му је лака ова српска земља, живео је за њу и сада у њој почива, као и његов дух у мноштву написаних књига и текстова.

ПЕТАР АРБУТИНА, књижевник, извршни директор „Службеног гласника“

Драгомир из Србије

Фиксни телефон данас ређе зазвони на послу, углавном само пословна комуникација унутар фирме. Ту монотонију неколико пута месечно прекидао је, негде око 9 сати, опуштајући познати глас: „Како је Лозањ? Овде Брусница! Дај, бре, да се видимо и седнемо.“ И тако деценијама, у Брусници, Милановцу, Пожеги, Рачи и Лапову, под Космајем, на Дорћолу, на Сајму, код Мија Рајчевића на Карабурми, у Цркви Александра Невског, манастиру Враћевшници… Од великих прича и планова мало шта урадисмо. Није се могло, или није се можда дало. Иза Библиотеке „Корени“ стајао је Драгомир Антонић као стена, подржавао, указивао, подстицао, говорио и писао када треба. Ту је видео Србију коју је живео, повезану у колу, ведру и веселу, разиграну. Будућност потомака у темељима предака. Отишао је онако како је и живео. Опуштено и с добротом. Вазнео се. 

БОРИСАВ ЧЕЛИКОВИЋ, историчар, уредник Библиотеке „Корени“

Чаробњак јела и разговора

Увек су се Чачани и Милановчани отимали у својатању – чији је овај човек? А он, рођени Чачанин, говорио да је старином из Бруснице, од Антонића (Ђурђевдан) по претку Антонију. Ових дана из медија сазнајемо шта је све био, где путовао, колико књига објавио наш Драгомир. Зашто наш? Зато што је нескривени патриота, несебичан у помагању, од Груже до Гојне Горе, прошпартао, записао штошта, па и о соку косачком, водњики, здравицама, нарицаљкама… Музеју рудничко-таковског краја саветовао је публиковање монографије о надимцима у Доњој Врбави, крајпуташима као споменичком наслеђу и записима.
Постоје људи у Београду који ће у одређеним коморама лобирати за вашу, општу горњомилановачку ствар а да за то не траже проценат. То је данас врлина.
Драгомир Антонић је био страствен кулинар. Чаробњак посних јела. У шали је говорио – када му нестане пара, он напише кувар, то жене разграбе (по правилу), а никада не читају. Није се хвалио колико је десетина пута походио Свету Гору, али је његов документарац о Хиландару 1983. подвиг, јер тада грчке власти нису дозвољавале уношење камера у монашку државу. Ко га је познавао, упознао је његов шестар од Каленића до Гардоша и застајкивање код сваке тезге. Та искуства, приче обичног сељака Србије, често смо читали у његовим колумнама ревије „Печат“. Антонић није био омиљен – нарочито међу етнолозима. Постоји више разлога. Велики радник и кафанољубац, а стизао обоје. Присталица теренског истраживања, не глуварења за компјутером. Што рече један наш угледни привредник: „Када би пчеле стално биле у кошници, у њој никада меда не би било.“ Последње велико путовање овог ходољупца остварило се у Северној Кореји. У његовом писанију остасмо затечени о многим личним и колективним заблудама.
Драгомир Антонић није крио несимпатије према онима који су нас бомбардовали на Васкрс 1941. и на Велики петак 1999. Волети своју земљу више од себе, то је дар. За њега можда је и боље овако, због будућих „НАТО интеграција“ које нас очекују. „Онај који контролише дуг, управља целокупним животом дужника. Могло би се из тога закључити да није све у новцу, али је много тога у дугу“ („Печат“, 634, октобар 2020).
А сутра, када неки млади истраживач буде листао о жртвама ковида 19, међу хиљадама страница знаних и незнаних Срба, наћи ће и име етнолога Драгомира Антонића. Сахрана је била у среду, 11. 11. 2020, на Светог Аврамија у Београду.

САША САВОВИЋ, Музеј рудничко-таковског краја

Најсрећнији човек у Београду

Коме је Гаги Антонић био пријатељ, тај је био на големом добитку. А ко је имао прилике да га чешће среће, онда се дотични могао пред људима хвалити својим пријатељевањем.
С Гагијем ме је упознао Пера Лазић, његов кум. Често сам размишљао о том кумству и мислио да имати Гагија Антонића за кума значило је имати српског Бога на својој страни. Српски Бог је – не журите с коментаром – као и сваки други драги Бог, само што српски носи шајкачу. И пече шљивовицу – тек да се Србин, кад отпије из чокања – прекрсти. Дакле, упознали смо се на промоцији књиге „Шљива, бре!“, коју је Пера Лазић приредио.
Отада ми је сваки сусрет с Гагијем био мали празник, ређе покретан, чешће непокретан, тачније – седећи. Али само да знате, пиће за столом се точи да би текао разговор, а не оно на шта жена прво помисли.
Гаги је иначе волео људе који раде оно што воле. Признаћете, у кафани је таквих највише. Воле Срби да раде то што раде, па то и раде. Знајући шта Гаги воли да ради, дао сам му, има томе, домаћи задатак да за књигу, један необичан кувар – „Код српског писца“, напише шта се у Срба једе прстима. Има тај текст у тој књизи, којој је главни уредник био онај српски Бог с почетка приче, а ми остали смо само прислуживали.
Последњи пут сам га видео у Дечанској улици, док сам се котрљао према Дому омладине у коме одавно немам шта да тражим. Био је у друштву једног згодног младића. Рекао ми је да му је то унук Реља и погледао ме. Бејах заборавио, до тог сусрета, колико среће може да стане у људско око. А очи говоре, ко у то данас још верује, оно што им срце шапуће. Тада сам га последњи пут видео. Као најсрећнијег човека у Београду. Другу његову слику немам.

МИОДРАГ РАИЧЕВИЋ, књижевник

Мој драги Антоније

Драгомира Антонића сам упознао негдје у јесен 1989. године. Била је то оснивачка скупштина политичке странке Нове демократије. Мене су привукли назив те партије и веза са сличном странком у Грчкој, као и нека лична познанства. Ти си имао сличан афинитет према политици, а у странку си дошао као дугогодишњи пријатељ будућег предсједника Душана Михајловића.
На оснивачкој скупштини су као гости у првом реду сједјели еминентни Срби предвођени Добрицом Ћосићем, Љубом Тадићем и др. Новоформирана странка се ослањала на имовину и апарат Савеза социјалистичке омладине, а програмски на сестринску партију Нову демократију, која је тада била на власти у Грчкој. Тако нам је објаснио уводничар. Ускоро ћемо се и један и други увјерити да смо тамо залутали. Ја сам остао до почетка јануара 1994. године када сам, са састанка гдје се доносила одлука о коалицији са Милошевићевом СПС партијом, устао и залупио врата за собом. Једина веза са том партијом ми је остало пријатељство са тобом, мој драги Антоније. Ти си тамо остао нешто дуже. Закачио си нешто и од власти са партијом. Био си неко вријеме и директор Етнографског музеја. Касније сам данима читао у штампи како су те запослени смјењивали.
Све су били у праву; ни већег етнолога, ни горег директора. Чак ни ауторитет Добрице Ћосића, који те је обожавао, није помогао да сачуваш мјесто директора. У доба мартовских демонстрација нашли смо се заједно на Косову. Десет дана смо провели у Сиринићкој Жупи, Штрпцу, Ораховцу. Учио сам од тебе о Старој Србији. Тада сам први пут почео да постим. И данас ми је најдражи посни мени који сам тада на Косову заволио. Били смо заједно у Источној Србији, на Ртњу, у Кални, доста пута у твојој Пожеги, Косјерићу. Сретао сам те по београдским кафанама, по разним опозиционим бунџијским скуповима. Жао ми је што те никада нијесам угостио у моме Шавнику, а толико си ми се пута најављивао. Припадао си оној српској елити која ми је блиска, која није масовна. Зато је и елита.
Почивај у миру, драги мој пријатељу.

РАНКО ГОЈКОВИЋ, писац и преводилац

Брижни чувар српског идентитета

Ово несрећно тровање које називају вирусом однело је још једног великог националног прегаоца Србадије. Када неко оде, углавном жалимо што се дуго нисмо видели са њим. На свом „Саборнику“ објавио сам 16. октобра Драгомиров текст „Замлата сам тим се дичим“. Тим поводом истог дана послао сам му мејл следеће садржине: „Драги Драгомире, публиковах Ваш последњи текст из ’Печата’ на мом ’Саборнику’, уз мој кратак увод… Срдачан поздрав, надам се да ћемо се видети пре нових утамничења, нисмо дуго…“
Нажалост, до тог виђења није дошло, мојом кривицом и презаузетошћу. Слаба је утеха што му је мој пријатељ, лекар у КБЦ „Бежанијска коса“, неколико дана пред смрт пренео поздрав и жељу за брзим опоравком.
Било је у нашем савременом друштву и вештијих пера, али је тешко наћи некога ко је са толико љубави писао о својој земљи и свом народу. Ко је још у свакој својој колумни позивао да се молимо за српске хероје, призивао да помогнемо Србима који живе на Косову и Метохији, призивао да чувамо Републику Српску? И завршавао оптимистички – „Све ће добро бити. Догодине у Призрену!“ У сваком свом тексту Драгомир као да је показивао да он живи Шантићевим речима – мене све ране мога рода боле… Драгомир је свим својим српским бићем схватао да је српско светосавље тип цивилизације који се суштински разликује од западне (условно речено романо-германске или католичко протестантске) цивилизације. Не само што традиције државности нису исте него је, што је најважније, наша духовна традиција сасвим другог типа. Свестан тога, Драгомир Антонић као врстан етнолог није пропуштао да пише о кључном значају очувања тих традиција код Срба, поготово Крсне славе.
На томе морамо да му будемо захвални, хиљаде читалаца „Печата“ од Митровдана 2020. године постали су сирочићи, више неће бити у могућности да читају виспрене колумне великог српског етнолога. Осећам велики губитак, годинама се у мојој кући „Печат“ читао од претпоследње стране – колумне Драгомирове. Својим наступом украсио је две промоције мојих књига. Драги пријатељу, почивај у миру…
О, Исусе Благи, Твоје је да милујеш и спасаваш, буди до краја милосрдан Своме палом створењу и као свесилни Бог, Који једини има власт да опрашта грехе људима, презри вољна и невољна сагрешења слуге Свога Драгомира, и подигни га у дан Васкрсења не на мучење него на покој. Амин!

ТОМАШ ЋОРОВИЋ, привредник и публициста

Сви у коло: Последња воља Драгомира Антонић

Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је – написао је, у песми „Труба“, Драгомиров земљак Мома Настасијевић. А Антонић је био род сваком Србину и све су га ране његовог рода болеле. Баш као у „Мојој отаџбини“ Алексе Шантића – крв која је капала са руку душмана била је његова крв, из његових рана. Зато је стално позивао читаоце својих колумни у „Печату“ да се моле Богу за хашке утамниченике, за Ратка и Радована и наш народ на Косову и Метохији, да не забораве ко нас је бомбардовао и од чега умиремо. Али Србин, ако је Србин, увек има и свечовечански поглед – није Антонић заборављао ни молитву за Џулијана Асанжа, а његова борба против Новог поретка имала је утемељење у становишту епископа Николаја Велимировића да бити добар Србин значи бити Божји човек, како је једна бака у Драгачеву завапила бугарским окупаторима за време прошлог рата: „Браћо Бугари, немојте нам палити куће ако сте Срби.“
Прогледао под Јелицом и Рудником, oкат православном вером и мученичком историјом свог племена, видовито наслоњен на народно предање, умивен на настасијевићевској „чесми крај пута“ („Ронила, ронила ми дробну кап у сретање“), загледан у устаничке зоре Карађорђеве и Милошеве Шумадије упркос ропству у коме живимо, Драгомир Антонић је, звучно, био оно коло које у „Маршу на Дрину“ наступа после моћних и свечаних оглашавања убојног корака на реку наше судбине (која, за њега, никад није била граница). Огањ, крв, јауци и, после свега, коло: ситно, лепо, младићко, непобедиво, које зна и Божије и своје, под Сунцем – јер и коло и славски колач и коледари су од Сунца, у које су, као у божанство, Срби веровали пре Христа, и које им је, у Христу, заблистало као Сунце Правде. Драгомир Антонић, и под старе дане, играо је као младић, махао марамицом на којој су се зној и крв наше историје претварали у суво злато завета, и позивао нас: „’Ајде, шта сте се укочили? Сви уз чичу, па у причу!“
Није случајно да је Мирјана Глишовић, из Музеја рудничко-таковског краја, о њему записала: „Преминуо је Драгомир Антонић, земљак, пријатељ и сарадник Музеја рудничко-таковског краја, који је испратио и помогао све наше борбе да сачувамо своје корене од заборава. Увек се одазивао на наше позиве за сарадњу и саветом нас учинио бољима. На томе му српство дугује вечну захвалност. Свој позив, етнологију, неговао је и подигао на виши ниво, учећи многе генерације шта је важно из њихове прошлости, да морају да знају ко су им били дедови и прадедови, јер ће једино тако и они постојати. Научио нас је како да истражујемо, како да бележимо оно што је важно и није му било тешко да за многе пројекте са нама одлази на терен, разговара са људима и бележи. Његов живот је бележница етнологије српског народа. Поносио се својим крајем, Брусницом, волео је да посматра људе у колу, то га је чинило срећним.“
Професор Драгољуб П. Ђорђевић, један од јунака Јаковљевићеве „Српске трилогије“, сећао се свог каплара Милована, коме је, јер је био прави представник српских сељака – хероја, проверавао борбени морал разговором. Милован је сматрао да Срби могу победити и ако нас савезници издају, и упркос надмоћном наоружању непријатеља – Срби су хероји јуриша, и чак ако нас потерају до сињег мора: на мору ће им помоћи „вранцуске“ лађе. А онда га Ђорђевић пита – шта ако те, док се укрцаваш на брод, погоди швапска авионска бомба. Милован, као из топа: „Могу и да ме убију непријатељи, па ми ипак ништа не могу, јер ја што знам – знам“. Он се, во времја оно, звао Милован, а сада се звао Драгомир, који је знао шта зна, упркос свој сили непријатеља. И отишао је о Митровдану, „хајдучком растанку“, шаљући нам позив да се окупимо о Ђурђевдану. И да наставимо.
Отишао је да би остао. На нама је да његове мудре белешке, трајне као записно дрвеће сеоских литија, саберемо и објавимо у књигама, и да наставимо коло које је он почео: „виловито, плаховито, окићено, зачињено, наплетено, навезено“… Јер како рече вечити младић наше поезије, Бранко са Стражилова: „Од вишњег је оно Бога.“

Фотографије у овом прилогу су из Печатове архиве, а снимио их је Милан Тимотић током неколико година на свечаностима доделе Печата времена – награде коју наш лист додељује за дела из области књижевности, теорије и науке

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *