Покоравање

Како НАТО намерава да стабилизује Западни Балкан у наредних 10 година

Bест једва да је и објављена у нашим медијима. А пажњу јавности привукла је још и мање, што значи да је реч о догађају који није био намењен (зло)употреби зарад домаће политике. Опет, нема баш никакве сумње и да је крајње педантно евидентиран свуда где се такви поступци заводе. Па му је и значај утолико већи.

УКРАЈИНСКА РЕЗОЛУЦИЈА Елем: Србија је у Генералној скупштини Уједињених нација овог понедељка гласала против једне украјинске резолуције о Криму и Азовском и Црном мору. Имала је и опције да се уздржи од гласања, и да се на гласању не појави уопште; разуме се, могла је и да гласа за резолуцију коју је поднела Украјина а подржале су је Сједињене Америчке Државе и сви њихови сателити између Немачке и Папуа Нове Гвинеје.

[restrict]

Босна и Херцеговина гласала је уздржано – без сумње, зато што није било могуће постићи консензус међу ентитетима и конститутивним народима – а Србија је, признајемо, изненађујуће храбро, стала уз Русију, Кину, Иран, Венецуелу, Сирију, Северну Кореју, Кубу…

И одмах то да буде јасно. Одавно је прошло оно време наших заблуда у коме бисмо се осетили постиђеним што смо у оваквом друштву а насупрот западним демократијама и њиховим саслужитељима. Уосталом, погледамо ли мало боље како се овом приликом гласало, открићемо да нису демократе сви који кажу да то јесу, само зато што кажу да јесу.

Баш све НАТО чланице, наиме, и приде све чланице Европске уније које нису чланице НАТО-а, гласале су као и САД – сад, зато што деле исте вредности или само зато што не смеју другачије, просудите сами – док с друге стране очигледно не владају толико једноумље и диктат једне силе. Бразил и Индија, тако, обе чланице БРИКС-а, нису гласале попут Русије и Кине већ су се уздржале од гласања, као и Казахстан, који је с Русијом и Кином у Шангајској организацији за сарадњу, док су чланице ШОС-а Таџикистан и Узбекистан одабрале, јер су у могућности да бирају шта ће уместо да неко други то учини у њихово име, да не гласају уопште…

А како време пролази, и бездушним ратовима широм света неумољиво разбија илузије о посвећености Запада племенитим циљевима попут развоја демократије и заштите људских права – илузије које је брижљиво гајио његов војноиндустријски комплекс како би прикрио сопствене крваве профите – тако расте и осећање поноса што смо, неким чудом, и то не први пут у последњих неколико година, смогли снаге да се сврстамо уз слободарски део света који повезује настојање, и то све успешније, да том поробљивачком менталитету ових ратних профитера пружи отпор…

НАТО БУДУЋНОСТ И управо нас то доводи до студије „НАТО 2030: Уједињени за ново доба“, сачињене од „анализа и препорука“ експертске групе коју је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг представио након што је француски председник Емануел Макрон прогласио „мождану смрт“ Северноатлантског пакта.

Експерти, предвођени бившим немачким министром одбране Томасом де Мезијером и америчким дипломатом Весом Мичелом, који је ту стигао право из њихове дубоке државе, како стоји на крају њиховог извештаја, обавили су консултације с владама свих чланица њиховог пакта. А ту околност спомињемо зато што из ње следи и сасвим изгледна могућност да ће препоруке ових Столтенбергових експерата постати саставни део наредног НАТО Стратешког концепта; као што је досадашњи, с роком важења до 2020, 10 година раније саставила слична група експерата на чијем је челу била Мадлен Олбрајт.

Реч је дакле о врлим људима који су утицајни таман колико и безобзирни, а то ће рећи, тешко да им у томе има премца. Те зато и њихове препоруке заслужују пажњу. А они поручују, не нарочито оригинално, али не и мање опасно због те предвидљивости, да ће им у наредној деценији Русија и Кина представљати највећу претњу, то јест „системске ривале“ који НАТО-у упућују „симултани геополитички и идеолошки изазов“. При чему ће Русија „током наредне деценије вероватно остати главна војна претња с којом се НАТО суочава“, док ће Кина бити „системски ривал пуног спектра“.

Узгред буди речено. Иако аутори ових (и оваквих) оцена јесу и утицајни и безобзирни, не смемо их сумњичити и за мудру далековидост. Олбрајтова и њени експерти, наиме, пре само 10 година за Русију су наводили да је „не сматрају војном претњом за алијансу“, а предвиђали су и да ће између те 2010. и ове 2020. године с Кином, као „глобалном силом у настајању“, одржавати „продуктиван радни дијалог“. А она им баш у овом временском оквиру, како рекосмо да је дефинишу сад кад су их околности натерале да почну да се трезне од империјалне опијености сопственом моћи, постаде „системски ривал пуног спектра“…

ЗАПАДНИ БАЛКАН Но добро. Да би НАТО савезници остали уједињени до 2030. године, поред осталог, припремају и офанзиву на Западни Балкан.

Наравно: далеко од тога да им је Западни Балкан главно бојно поље (које су устању да предвиде), али, што се нас тиче, довољно нам је већ и то сазнање да им јесмо на нишану. Њима споредно, нама ће бити главно јер нам је све друго у односу на то споредно.

Експерти које је ангажовао генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, дакле, кажу да НАТО треба боље да „употреби своја партнерства да би унапредио своје стратешке интересе“ – томе заправо служи експанзија НАТО-а а не добробити нових чланица, ето како се лако разбија још један њихов пропагандни мит, онај по коме је нама, а не њима, од користи да уђемо у НАТО па зато, ето, треба да испуњавамо њихове услове – и у том контексту „НАТО треба да настоји да уздигне на виши ниво сарадњу с Босном и Херцеговином, и да се супротстави дестабилизацији широм Западног Балкана“. Штавише, „треба да посвети нарочиту пажњу супротстављању дестабилизацији, укључујући нарочито хибридна средства и дезинформације“.

Из ових неколико штурих реченица у НАТО стратегији до 2030. проистећи ће, у овом дугом десетогодишњем периоду који је пред нама, низ веома конкретних акција. Да бисмо могли да их предвидимо морамо, за почетак, да се потрудимо да разумемо шта се, уопште, подразумева под дестабилизацијом. А затим и шта се све крије под жељом/намером да се интензивира НАТО сарадња с Босном и Херцеговином.

Дакле, дестабилизација као шифра за оно што намеравају да (нам) учине. Постоји само један начин да се разуме шта под тиме подразумевају: нестабилно је све оно што није под њиховом потпуном контролом, а дестабилизујући је сваки утицај који није њихов. Што значи да ће супротстављање дестабилизацији представљати покушај елиминације сваког другог утицаја на Западном Балкану осим западног, а то ће рећи, руског и кинеског.

С тим у вези, погледајмо мапу Западног Балкана која нам се открила приликом оног гласања у Уједињеним нацијама; сви су гласали као што су тражиле Сједињене Државе, а против Русије и Кине, осим нас и Босне и Херцеговине. А и Босна и Херцеговина је гласала тако да није гласала по налогу САД због нас, то јест због Републике Српске. Што значи да ће најављена НАТО борба против дестабилизујућег руског и кинеског утицаја на Западном Балкану представљати борбу против Срба на Западном Балкану.

И тако док нас потпуно не покоре, или док се од њиховог покушаја покоравања и коначно не ослободимо; при чему ће, као што смо много пута досад констатовали, мера наше сарадње с Русијом и Кином, у односу на западне покушаје да се она спречи, представљати и меру наше слободе.

Перспектива борбе нам је при томе утолико извеснија што на Западу, чини се, све више сазрева уверење да смо непоправљиви. Сведочи о томе, доста уверљиво, и недавна студија утицајног америчког Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС, Center for Strategic and International Studies) под насловом „Како се постаје клијентска држава Кине – случај Србије“ у којој се доказује да утицај Кине у Србији постаје чак и снажнији него руски, а у сваком случају „поткопава ЕУ интеграцију Србије“; при чему ту ЕУ интеграцију треба тумачити, а то је и једини исправан начин за њено разумевање, као средство за стављање наше земље под потпуну контролу Запада. Додајмо и да је ова студија ЦСИС-а настала захваљујући донацији, пазите сад, Бироа за конфликте и операције стабилизације америчког Стејт департмента…

Али перспектива борбе која је пред нама светлија је него што би могла да буде захваљујући борби која је за нама. Па тако, уместо да и Србија и Република Српска крену путем одрођавања од самих себе стазом коју им је прокрчио Монтенегро Мила Ђукановића, ево Црне Горе која се враћа себи, то јест нама…

Хоћемо да (у)кажемо да нису успели да нас сломе ни када су били много јачи. А сада, када су слабији него што су били, односи су на Западном Балкану почели да се враћају у своје природно стање. Имајући пак у виду да ће у неумољивој будућности још слабији постати они који су 30 година потрошили настојећи да тај природни поредак прекроје по својој мери, тек сада немамо ниједан разлог да, било каквим противприродним чином, поступимо у корист сопствене штете и њиховог интереса. А све што треба да урадимо јесте да издржимо оно што нам припремају. Уосталом, није то ни изблиза онолико страшно као што је било раније, а преживели смо и то. И зато нема изговора за малодушност и капитулацију, ма шта нам наговештавала НАТО стратегија за 2030. годину.           

[/restrict]