Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Промена Устава
Нова Влада шаље новом сазиву Скупштине Србије нови предлог о промени Устава у делу везаном за правосуђе, иако се истоветни предлог већ неколико година „крчкао“ у парламенту и био спреман за скупштинску расправу и усвајање
ПОГЛАВЉЕ 23 Кратка вест је гласила да је Влада Србије на седници у четвртак (2. децембра 2020) усвојила предлог за промену Устава Србије у делу који се односи на судове и јавна тужилаштва, као и других с тим повезаних делова највишег општег правног акта.
У штуром саопштењу наводи се да су Влада и Министарство правде „потврдили чврсту опредељеност у спровођењу реформских процеса и испуњавању активности из ревидираног Акционог плана за Поглавље 23“ приступних преговора Србије с ЕУ. „Предлог се односи на промене одредбе члана 4 Устава и одредбе које се односе на судове и јавна тужилаштва (чланови 142–165). Сходно томе, мењају се и одредбе члана 99 – Надлежност Народне скупштине, члана 105 – Начин одлучивања у Народној скупштини и члана 172 – Избор и именовање судија Уставног суда“, навела је Влада Србије. А истакла је и да је промена тих делова Устава неопходна за „даље оснаживање владавине права и даље усклађивање с европским правним тековинама и стандардима“.
И не би то било ништа чудно да један предлог исте садржине већ није упућен Скупштини Србије још пре две године. Њен Одбор за уставна питања позитивно се изјаснио о том предлогу још 14. јуна 2019. године, па би логично било да га Скупштина сада и разматра уместо да чека нови предлог.
Тако владина експедитивност, у ствари, представља већ успостављену (рекло би се лошу) праксу да нови сазив Скупштине почиње од нуле, односно да оно што је било до тада у процедури а није било изгласано – као да не постоји. Тим више ако се ради о истоветном предлогу, што је врло вероватно, с обзиром на кратак временски рок не само за писање једног тако важног акта већ и за јавну расправу о њему. А претходна министарка правде Нела Кубуровић није се прославила на том пољу, тако да је актуелна министарка Маја Поповић наследила материју с доста негативног баласта, што јој никако не иде у прилог на самом почетку рада.
На страну то што Влада поступа по наслеђеном предмету, али не и Скупштина.
ТРОГОДИШЊЕ КАШЊЕЊЕ Да ли је нагла ажурност извршне власти резултат споре и јалове активности на том плану у претходном скупштинском сазиву, или је у питању диктат догађаја који следе у надолазећој години, тек, Србија већ три године касни с изменама Устава у делу који се односи на независно правосуђе.
Првобитни рок за измене био је крај 2017. Ревизијом Акционог плана за Поглавље 23 реформа је одложена за други и трећи квартал 2018. Ни на крају 2019. Србија нема измењен Устав, након што је у августу тадашња министарка правде Кубуровић изјавила да ће ипак нови сазив Народне скупштине окончати процес измене Устава. А с обзиром на пролонгирање процеса преговора и неизвесност приступа нових чланица од стране Европске уније, не би било изненађење да га ни овај сазив не обави.
Промена Устава једна је од обавеза Србије према Европској унији, која је формулисана Акционим планом за Поглавље 23. Она би требало да донесе више независности судству и тужилаштву и на тај начин приближи Србију стандардима ЕУ.
Ипак, досадашњи ток реформи обележили су бројни проблеми. Поред тога што су струковна удружења оптуживала извршну власт да жели амандманима да стави „шапу“ на независност треће гране власти, амандмане је писало Министарство правде које у овом случају није надлежни орган.
Према Уставу Републике Србије, овлашћење да пише предлоге амандмана има Народна скупштина. Министарство правде, претходно и садашње, према томе, две године је водило процес за који није било овлашћено, иако су струковна удружења и цивилни сектор од почетка упозоравали да Министарство правде није надлежно да ради на том документу, нити да га шаље Венецијанској комисији.
КРИТИКЕ ВЕНЕЦИЈАНСКЕ КОМИСИЈЕ Присетимо се да су рад претходне министарке правде Неле Кубуровић пратиле грешке (или намере), оличене у нетранспарентном раду и игнорисању струке, а „покриване“ су фингираним јавним расправама и декларативним заклињањем у европске стандарде и Венецијанску комисију као контролно тело ЕУ, што је резултирало са чак четири верзије амандмана, са све израженијим грешкама, омашкама и неистинама.
Тако је већ после друге верзије (од 13. априла 2018) актуелна министарка Кубуровић почела да гази стопама некадашње министарке Снежане Маловић, коју је скандалозна реформа правосуђа под њеном палицом на крају коштала даљег професионалног бављења и правом и правосуђем. Као што се својевремено министарка Маловић похвалила јавности позитивним извештајем Европске комисије о реформи правосуђа иако је њен извештај био сасвим супротан, и министарка Кубуровић је изразила задовољство оценом Венецијанске комисије (ВК) Нацрта амандмана на Устав Србије, иако је ово eвропско саветодавно тело навело шест важних и кључних замерки на решења Министарствa правде. При томе се те замерке поклапају с ранијим критикама струке коју је Министарство правде игнорисало.
ВК је јавно објавила своје мишљење у којем је упутила 44 критике и препоруке за суштинску измену 29 уставних амандмана. Замерке су се односиле на оно на шта је, као најспорније, указивала и стручна јавност – на састав Високог савета судства и Високог савета тужилаца и улогу Народне скупштине у њиховом састављању, на могућност распуштања ВСС, на предложене услове за разрешење због нестручности, улогу судске праксе, положај јавних тужилаца и њихових заменика…
Венецијанска комисија је, у ствари, само скренула пажњу на оно што већ стоји у Акционом плану за Поглавље 23, у којем се јасно предвиђа „измештање политичког утицаја из судства и тужилаштва“. То се управо чини избацивањем министра и посланика из ВСС и ДВТ, што представља минимум како би се показала воља да политика изађе из правосуђа.
ВСС И ДВТ Уследили су нови нацрти којима се политички утицај не умањује, већ се и даље подстиче. Уместо да Министарство правде прихвати препоруке судија и тужилаца за побољшање предложених амандмана, оно тврдоглаво инсистира на властитим решењима, заборављајући да су најгласнија у критици накарадне реформе из 2009. године била управо удружења судија и тужилаца и да се показало да су била у праву. Е, да би критике колико-толико биле спречене и ублажене, формирано је ново Удружење судија и тужилаца, за које је нацрт владе и њеног Министарства правде био „обећавајући“.
Иако је тадашње Министарство правде од почетка процеса израде уставних амандмана тврдило да ће нова решења обезбедити већу независност правосуђу, нека од решења која су у претходним нацртима била критикована ни у накнадним изменама нису промењена. Једно се односи се на број судија односно тужилаца у независним правосудним телима, Високом савету судства (ВСС) и Државном већу тужилаца (ДВТ). Задатак тих тела је да гарантују независност и самосталност судова и јавних тужилаштва, а самим тим и судија и тужиоца.
Упркос бројним сугестијама струке да је за независност ових тела неопходан другачији састав чланова у овим правосудним телима, као и предлогу Венецијанске комисије да се то промени јер „једна половина чланова не треба да буде група истомишљеника која је под утицајем владајуће већине“, Министарство правде, уз мање, углавном козметичке промене, није одустало од свог првобитног плана.
Састав Високог савета судства тако је практично остао исти и, према последњем нацрту амандмана, чини га пет истакнутих правника које бира Народна скупштина, и пет судија. Укинут је једино „златан глас“, који је у првобитном документу био резервисан за такозване истакнуте правнике. Новим амандманима Високи савет доноси одлуке већином од најмање шест чланова. У коначном тексту Министарства правде остало је и решење којим се предвиђа да Високи савет судства, уколико не донесе одлуку, може бити распуштен, али је рок за доношење одлуке повећан са тридесет на шездесет дана.
Струка каже да управо овакав члан омогућава притисак јер од „златног гласа“ горе је решење о распуштању ВСС ако не донесе одлуку у року од 60 дана. То се тумачи као сасвим довољан притисак на чланове да се, увек када је потребно, постигне потребна већина. Подсетимо, тело је сада парног састава – 5 судија и 5 истакнутих правника.
НЕОДГОВОРНА ГРАНА ВЛАСТИ „Бици“ за супремацију на избор судија и тужилаца почетком ове године допринос је дао и председник Србије Александар Вучић када је у једном ТВ наступу испричао да је француском председнику Емануелу Макрону рекао да Француска сада не би могла да отвори поглавља 23 и 24 (која обухватају област правосуђа и основних права) у приступним преговорима са ЕУ. „А знате зашто? Они имају паметан систем. Код њих извршна власт бира тужиоце и судије, па им онда председник одговара за то какви су тужиоци и судије“, рекао је Вучић.
Само дан-два касније, државни секретар у Министарству правде Радомир Илић додатно је „разрадио“ председникове речи у изјави за медије, рекавши да Устав Србије мора да се мења како би правосуђе добило екстерну контролу, јер су судство и тужилаштво постали „неодговорна грана власти“. Илић је при томе управо навео пример Француске у којој, како је рекао, судије и тужиоце поставља председник државе, иако је идеја о екстерној контроли правосуђа у директној супротности са званичном политиком јер се држава у приступним преговорима са ЕУ обавезала да ће смањити политички утицај на правосуђе.
А што се тиче Француза, лепо је то објаснила бивша председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић: „Он (председник) их не бира већ Високи савет магистратуре предлаже па их председник именује, али Високи савет магистратуре предлаже у једном врло компликованом поступку, и права председника Републике су врло ограничена у погледу тога да ли ће их именовати или не.“
КАНДИДАТИ МИНИСТАРСТВА Актуелни предлог нове Владе долази баш у тренутку када се бирају нови чланови ВСС и ДВТ. Удружење јавних тужилаца и заменика тужилаца Србије (УТС) саопштило је 16. октобра да свакодневно добија информације о покушајима утицања на изборну вољу у поступку избора кандидата за чланове ДВТ.
Према овим наводима, државни секретар Министарства правде (вероватно, наводно, Радомир Илић) обилазио је јавна тужилаштва и појединим старешинама саопштавао ко су „кандидати министарства“ за чланове ДВТ, са препоруком да би за њих требало гласати.
Наводно се и републичка јавна тужитељка Загорка Доловац преко појединих тужилаца укључила у кампању препоручивања истих оних тужилаца које је препоручио државни секретар.
Што би значило да је „екстерна контрола“ и те како на делу. А с обзиром на то какав је предлог промена дела Устава о правосуђу, многе судије и тужиоци сагласни су у ставу да Устав не треба ни мењати.
[/restrict]
