Nenormalni (ne)uspeh u nenormalnoj godini

Domaća kinematografija u 2020. godini

Pravila u svakodnevnom životu cele zemlje koja je naredila korona odrazila su se i na kinematografsku pandemijsku godinu za nama. Očajno odlična, kada se uzme sve u obzir. Gubitaška finansijski, ali su pojedine autore spasli televizija i donekle prvi i poslednji meseci godine, koju bi oni, kao i svi drugi, najradije zaboravili. Međutim, neki naslovi koji su pojavili 2020. ne bi trebalo da budu zaboravljeni

Još jednom se pokazalo da treba najviše strepeti kada vam ide najbolje. Prošla je godina, naime, sudeći po zvaničnim podacima dostupnim na internetu, bila najbolja u deceniji koju ispraćamo. I pored nekih ranije čuvenih bioskopskih hitova koji su punili dvorane, 2019. je uspela da dovede skoro milion posetilaca u bioskope, što je najviše u proteklih deset godina. Prodato je preko četiri miliona i sedamsto hiljada ulaznica, a najveći deo zarade od njih je ostvarilo pedesetak naslova od kojih je sedam srpskih i jedan takozvana srpska manjinska koprodukcija. A onda je došla „kovid godina“. I, naravno, veoma mršav učinak, koji je mogao da bude još gori da su bioskopi (u ovom momentu skoro da ne rade) bili zatvoreni još duže, a što je vrlo lako moglo da se desi. Otud je neverovatni uspeh porodične drama-komedije „Vikend sa ćaletom“, koji je obeležio i kraj godine i celu sezonu. Skoro pedeset hiljada gledalaca u uslovima kakvi su vladali u vreme njegove distribucije (smanjen broj sala, i smanjen kapacitet) uspeh su vredan pažnje. Priča o sredovečnom beogradskom kriminalcu zvanom Kašika (igra ga za ovakav lik odlično izabrani Nenad Jezdić) koji provodi možda svoj poslednji vikend sa sinom iz prvog braka, a čiji je potpisnik Miroslav Momčilović, autor kultnih filmova „Sedam i po“ i „Kad porastem biću kengur“ (mada i ostali iz njegovog opusa nisu prošli nezapaženo, naprotiv), toliko se dopala publici da je u tekućim pandemijskim okolnostima držala repertoar naših bioskopa, koji bi bez njega, nema sumnje, bio potpuno besmislen. Njegovo je prikazivanje u ovo vreme svakako veliki hendikep za film, čiji bi uspeh sigurno bio veći da je imao sreću da se prikazuje u normalnim okolnostima. Međutim, pošto niko ne vidi kada će se ta normalna vremena vratiti u naš svet, pa samim tim i normalne prikazivačke prilike, pušten je odmah po otvaranju bioskopa pred zaplašenu i maskiranu publiku. Možda je i želja za normalnošću, za životnom pričom koju mogu da prepoznaju, zajedno s renomeom autora čiji su filmovi veoma cenjeni kod dobrog dela ovdašnje publike, učinila da „Vikend sa ćaletom“ postane domaći bioskopski hit godine. [restrict]

Uspesi filma „Otac“ i (ne)kandidatura za Oskara

Mada, godina je počela sasvim drugačije. S jednim sasvim drugačijim ocem. Onim u teškoj drami Srdana Golubovića „Otac“, u kojoj je briljirao Goran Bogdan igrajući naslovni lik, čoveka iz samog srca tame aktuelnog socijalnog očaja u unutrašnjosti naše zemlje koji je zbog siromaštva i bahatosti lokalnih moćnika ogrezlih u korupciju suočen s gubitkom dece. Njegov put kroz pakao ne bi li se domogao pravde i sopstvene dece slika je brojnih sličnih stvarnih antijunaka s dna socijalne lestvice naše zemlje, slika istog mraka i beznađa, nepravde i očaja koja nas je putem ovog filma predstavljala prvo na ovogodišnjem Berlinskom festivalu (gde je nagrađena priznanjem publike), zatim na FEST-u, a onda i na tržištima desetak evropskih zemalja. Ali pošto je kovid-haos nastao odmah posle premijere na FEST-u, i kod nas i svuda gde je uspeo da bude otkupljen, uslovi za uspešnu distribuciju bili su prilično loši, pa je finansijski svakako prošao daleko slabije nego što bi bilo u normalnim okolnostima. „Otac“ je prikazan u programima tridesetak svetskih filmskih festivala, i tu se zapravo i odvijao njegov život, iako je većina tih festivala bila održavana u onlajn-izdanjima. Film je uspeo da se domogne nekoliko nagrada, a tumač glavne uloge je nedavno bio nominovan i za ovogodišnju Evropsku filmsku nagradu za najboljeg glumca koju dodeljuje Evropska filmska akademija. Sve ovo je učinak koji bi bio sigurno bolji da nije bilo pandemije, ali je dovoljan da se ovim filmom obeleži protekla godina kada je u pitanju domaća filmska ponuda. Komercijalno ga je nadmašio „Vikend sa ćaletom“, koji iako daleko vedriji ipak predstavlja vrlo sličnu socijalno-porodičnu sliku srpske stvarnosti. Jedna je za plakanje, a druga i za smeh i za suze.
Nažalost, Golubovićev „Otac“ je nedavno bio u centru pažnje još jedne kod nas skoro tipične kontroverze kada je reč o izboru filma koji će pokušati da se domogne kandidature za Oskara za film van engleskog govornog područja. Naime, iako se očekivalo da će za našeg zvaničnog kandidata za Oskara biti izabran „Otac“, to se nije desilo. Sedmočlana komisija koju je imenovao Filmski centar Srbije odlučila se za ostvarenje Predraga Antonijevića „Dara iz Jasenovca“, koje nije bilo u redovnoj distribuciji osim sedmodnevnog prikazivanja u Domu kulture u Gračanici, što je dovedeno u sumnju od strane producenata i autora „Oca“ jer se ne može smatrati javnim prikazivanjem. Prekršeno je više pravila koja je FCS doneo kako bi se na pošten i stručan način odabrao najbolji kandidat za čuveni nagradu Američke filmske akademije. Tako bar tvrdi Golubović. Ovaj skandal i prepucavanja po medijima su svakako velika bruka naše kinematografije, koja se nije prvi put osramotila kada je reč o izboru predstavnika za Oskara za najbolji strani film. To je loše i za njegov film, ali i Antonijevićev koji se bavi jednom od najstrašnijih tema iz srpske istorije i koji je, inače, trebalo da počne svoj bioskopski život 22. aprila 2021, na dan proboja logora u Jasenovcu. Dakle, reč je o filmu koji pripada distributivnom ciklusu sledeće godine i kao takav je mogao da učestvuje u izboru filmova koji će pokušati da se domognu nominacije za Oskara u narednoj godini. Jasni su razlozi zašto se požurilo (eventualno osvajanje nominacije bi i te kako pomoglo festivalski i bioskopski život ovog tematski važnog filma), ali su zbog tih razloga ignorisana pravila igre i stvoreni uslovi da se još jednom u svetu pokažemo podeljeni, aljkavi i nedosledni, odnosno nesposobni da se držimo sopstvenih pravila.

Porodične i mafijaške priče

Još jedna je porodična priča obeležila preteklu godinu. Naime, ostvarenje čiji je kompletni autor (režiser, producent, koscenarista) i glavni junak popularni glumac Gordan Kičić, „Realna priča“, osvojilo je srca televizijske publike protekle jeseni, ali je na osnovu iste priče, o glumcu koji se posle razvoda bori za svoju ćerku, te konsolidaciju karijere i života uopšte, snimljena desetodelna TV serija „Mama i tata se igraju rata“. Ova je, takođe veoma realistična priča koju, kako statistika kaže, proživljava rekordan broj parova u Srbiji, snimljena u naizgled lakšem, a svakako duhovitijem taktu od gorepominjanih očeva, bila veoma zapažena kod publike i prilično je iskren, solidan, realan i najvažnije vrlo profesionalno odrađen doprinos socijalno-porodičnoj stvarnosti našeg društva. S druge strane, bavljenje kriminalom i to iz najrazličitijih uglova postalo je prilično zastupljeno u našim filmovima, a pogotovo televizijskim serijama. Trenutno je na bioskopskom repertoaru triler Darka Nikolića „Bez izlaza“, koji se okreće tipičnom triler zapletu iz perspektive udovice koja otkriva nove dokaze o smrti muža, a potom se to njeno otkriće preliva na daleko širi prostor kriminalne svakodnevice našeg društva. Još jedna rola inspektora za uvek odličnog Ljubomira Bandovića pomaže ovom filmu, čija je glavna junakinja bila zadatak Anđelke Prpić. Za obnavljanje, zapravo kao pokretačka snaga ovog talasa krimi-filmova i serija svakako je zaslužan ogromni uspeh filma „Južni vetar“, i serije snimljene po njemu, a ova godina je završena najavom nastavka filma i druge sezone serije koji bi trebalo da se nađu pred gledaocima tokom leta i jeseni 2021. godine.
Ovu je televizijsku godinu u tom žanru obeležio drugi ciklus „Državnog službenika“ i donedavno emitovana jezivo mračna socijalpolitička drama s elementima trilera, „Kosti“ (neka vrsta nastavka „Mesa”). U tom društvu je bila i serija „Močvara“, koja se bavila policijskom poterom za serijskim ubicom, tako omiljenim klišeom skandinavskih i posebno američkih serija i filmova, a za nas je ipak priličan iskorak iz dosadašnjih tematskih okvira u koje se nikada nije uklapao serijski ubica, ako izuzmemo čuvenu komediju Slobodana Šijana „Davitelj protiv davitelja“. Kada je reč o mafijašima, tu je već druga priča. Sve su brojniji naslovi s kriminalcima kao glavnim, zapravo i jedinim „junacima“. Posle „Južnog vetra“, ali pre kao slika iz vremena „vidimo se u čitulji“ i doba ondašnjih mafijaških klanova, nova serija Slobodana Skerlića „Klan“ opisuje uspon dva sitna kriminalca do vrhova podzemlja i korumpiranih policijsko-političkih krugova. Kraj godine je obeležio i film „Ime naroda“ Darka Bajića, s opet izvrsnim Ljubomirom Bandovićem u glavnoj ulozi, ali i redovno superiornim Žarkom Lauševićem; oni su ispred velike i slavne ekipe pokušali da dočaraju priču o Svetozaru Miletiću i njegovim naslednicima u borbi za nezavisnost Srba u austrougarskoj Vojvodini.
Kada se uzmu u obzir teški uslovi ne samo za distribuciju već i rad na pre pandemije ugovorenim poslovima, ono što se ipak pojavilo pred publikom je dovoljno da se ova u svemu nenormalna godina može smatrati ipak dovoljno normalnom bez obzira što je zarada, barem kada su filmovi u pitanju (možda će pokušaj distribucije na striming platformama to donekle sanirati), bila daleko manja od očekivane. Najava zaista interesantnih i čak i za vrhunske domete sposobnih filmskih i televizijskih poduhvata koji su počeli da se snimaju ili će biti uskoro, a čije se premijere najavljuju za 2021. godinu, daju nadu da će naredna sezona za našu kinematografiju biti daleko uspešnija. Možda hleba neće biti, ali igara hoće! [/restrict]