Лукашенко на раскршћу

Порука Конгреса САД да не признаје „прикључење Белорусије у било ком формату“ Савезној држави с Русијом, открива суштину: није главни проблем „белоруска демократија“ већ интеграције с Москвом

После скоро четири месеца од 9. августа и почетка масовних протеста против белоруског председника Александра Лукашенка, ситуација у овој земљи далеко је од стабилне. Није дуговечни лидер брзо срушен на улицама Минска, како су то очекивали прозападни протестанти, али ни он није успео да поврати све управљачке узде у своје руке. Чини се, како време одмиче, да криза у Белорусији поприма системски карактер и да, на дужи рок, време не ради за актуелног лидера. А он, рекло би се, само развлачи време – иако би морао да буде свестан да с његовим протоком неће поправити ни своју, ни позицију државе на чијем је челу. Ако је у почетку, током августа и септембра, успео да задобије снажну подршку Москве уз помоћ које је „прегрмео“ оно најгоре, па се некако поново ослонио на ноге – изгледа да је опет започео стару игру топло-хладно с Кремљом. Сада је, ипак, његова унутрашња и међународна позиција битно другачија и маневарског простора остаје му све мање. Његово главно упориште остаје подршка грађана који су му и даље лојални, али околности су такве да и то може да се промени. У том случају, Белорусија би могла да склизне на веома опасну стазу.

КРАЈ ПОДРШКЕ „НА ЛЕПЕ ОЧИ“ Практично, у сваку недељу грађани Минска излазе на протесте и делује да никоме није ни битно шта је био првобитни узрок незадовољства – а почело је због наводно лажираних избора 9. августа, на којима је Лукашенко освојио 80,1 одсто, а његова ривалка, прозападна Светлана Тихановска тек 10,1 процената, односно мање од 600 хиљада гласова. Силина с којом су демонстранти наступили још од прве вечери, указује да формални повод и није толико битан и да је инфраструктура „обојене револуције“ припремана годинама. Чињеница да је Лукашенко успео да јој одолева, ево већ четири месеца, сведочи о томе да подршка народа неприкосновеном лидеру уопште није мала. Као и да избори, ако су били „штеловани“, нипошто нису у тој мери да воља бирача буде изокренута наопачке.
Тада, у августу, Лукашенко је и даље уживао високу популарност. Сада, након десетина гневних митинга, хиљада ухапшених који тврде да се с њима нечовечно поступало, Лукашенко је учврстио имиџ бруталног и ауторитарног лидера, одбаченог од Запада, коме је тако упорно покушавао да се приближи последњих десетак година. И велико је питање да ли се убедљива већина Белоруса и даље слаже с његовим, неодређеним виђењем будућности земље. Од пута у провалију дели га још само подршка Москве, која такође има све мање разумевања за његове потезе. Тим пре што обећања дата руском председнику Владимиру Путину пре скоро три месеца у Сочију – када је тражио и добио снажну подршку „друга из Кремља“ – још није испунио. Али зато говори о „грађанском рату, који може да почне у сваком дворишту“.
Да се све додатно заоштри, побринула се његова супарница Тихановска, подучена из западних кругова. У новембру су руски медији пренели вест да је ЕУ издвојила 24 милиона евра, између осталог, и за подршку „грађанском друштву и активистима у Белорусији“, „независним медијима“, студентима, блогерима и „жртвама репресија“. Циљ помоћи, оцењују експерти, јесте да протестни покрет не замре, ако је потребно и неколико наредних година. Наравно, ово нису једина средства која ће Лукашенковим противницима стићи са Запада. Пружање ове помоћи „белоруском народу“ има подршку пореских обвезника у западним земљама. Ако се неко питао зашто је Лукашенко годинама сатанизован у западним медијима, сада и то постаје јасније: против њега су сва средства дозвољена и нико се неће против тога бунити.+ На страну то што се Александар Григорјевич, који је недавно започео шести узастопни председнички мандат, добрано потрудио да од себе направи идеалног „негативца“. Сада се, прилично усамљен, нашао на раскршћу.
Тихановска позива на увођење оштријих санкција привреди и грађанима Белорусије, а не само као до сада државном врху. Последњи захтев је да Запад искључи њену домовину из међународног платног система SWIFT. Ако се то деси, цену би платили грађани падом животног стандарда, напоредо с празном државном касом услед економске стагнације у последњих десет година и уз додатни пад привредне активности због пандемије. Да Путин није одобрио Лукашенку нови кредит од 1,5 милијарди долара, економска ситуација би у Белорусији већ била неиздржива, али ни ова инјекција неће дуго потрајати. Ако жели и даље да влада као до сада, Лукашенко мора бити спреман на одлучније мере и много веће ризике. Русија, кроз различите облике финансијске подршке, за последње две деценије упумпала је Минску преко 130 милијарди долара, не рачунајући ту профите белоруских компанија на руском тржишту. Подршку Москве „на лепе очи“ Лукашенко надаље тешко може очекивати и то је фактор који мора да узме у обзир – ако жели да настави „независну и мултивекторску“, а суштински антируску политику, на коју га појединци из његовог окружења већ читаву деценију наговарају.

У БИТКИ ЗА БЕЛОРУСИЈУ УЛОЗИ РАСТУ Тихановска, а преко ње Запад, појачава притисак и саопштава да је „дошло време санкција против државних предузећа и фирми повезаних с Лукашенком, обустављања програма финансијског развоја који иду преко државе, заустављања сарадње с државним банкама“. То значи тоталну блокаду Запада. Бивша кандидаткиња за председника обратила се западним пријатељима да прекину сарадњу с белоруским банкама и уведу санкције белоруским бизнисменима који подржавају Лукашенка. Претходно, западне земље увеле су персоналне санкције за 170 белоруских функционера, укључујући и шефа државе и чланове његове породице. Уколико би њене идеје биле прихваћене и Белорусија била изолована по моделу Северне Кореје, која је уз Иран једина искључена из система SWIFT, дошло би до брзог осиромашења грађана. А то би, верује она, довело до нарастања гнева усмереног према председнику и његовог пада. Лукашенко се пак нада да то може изазвати супротан ефекат, јер би људи разумели ко је тражио од Запада да удари по народу и ко је, заправо, крив за њихове недаће.
За белоруску привреду, без обзира на то ко је крив, то би било погубно. Очито је да Тихановска управо то жели, не обазирући се на последице – у борби против Лукашенка су скоро све методе већ испробане, па на ред долазе и најопасније. То би могло да води Лукашенка у чвршћи загрљај Москве, па је питање да ли ће се западни лидери одлучити на корак који би свео на нулу њихов углед у очима многих Белоруса. Тада ће у борби против режима остати само још – примена силе и подизање оружаног устанка. Али тада ни Русија не би оклевала да се умеша и заштити суверенитет и уставни поредак чланице ОДКБ-а на шта има право, и то на Западу добро знају. Лукашенко указује на обавештајне центре САД у Варшави, „а сада и у Кијеву“, где раде „паметни, талентовани, способни“ Американци. Тврди да градска дворишта, где су забележене туче и обрачуни с демонстрантима, могу постати „места почетка грађанског рата“. „Основни циљ ових тачака сукоба је да сутра, када се настави радикализација и када се прикључе из иностранства и неки наши одавде, да узму оружје у руке и да их претворе у место почетка грађанског рата“, рекао је председник после сукоба између две групе у неком минском дворишту, након чега је један од учесника преминуо у болници од повреда.
Све више се говори о томе да белоруска криза треба да буде „решена мирним путем“, што не слути на добро. Ако се види да страни центри моћи издвајају све више средстава за подршку „демократији и цивилном друштву“, јасно је да улози расту и да битка за Белорусију прераста у жесток проблем. О томе сведочи порука Конгреса САД да не признају „прикључење Белорусије у било ком формату такозваној Савезној држави под контролом Русије“, уз претњу санкцијама свима укљученим у овај пројекат. Тако се, мало-помало, долази до суштине: није проблем „белоруска демократија“ већ интеграције с Русијом. Москва зато захтева од Минска да одлучно крене у уставну реформу, где би моћ председника била смањена и предата у руке парламента и владе. То је рационалан предлог, јер смањује опасност од референдумског гласања на поновљеним изборима против Лукашенка, а истовремено би се демонстрирало да је спреман да реално сагледа ситуацију и после више од четврт века умањи или под контролисаним условима преда власт.
То би могао бити тај излаз из кризе „мирним путем“, али повлачи трансфер власти у руке других политичких актера. Неки помињу и проруски оријентисаног Виктора Бабарика који, као тада водећи опозициони лидер, још од пре избора лежи у притвору, због наводних финансијских махинација. Тако би се елиминисао и проблем западног непризнавања Лукашенка као председника, јер Европа и САД нису никада рекли да је белоруски парламент нелегитиман. Па би се могле донети неопходне одлуке о јачању интеграција с Москвом. Проблем је у томе што ситуација добија на убрзању, а Лукашенко је изгубио много времена у нади да ће успети да укроти проблеме с улица. И уместо о својим грешкама и променама уставног уређења, много више је размишљао о обрачунима с демонстрантима и грађанским ратовима.