Ludački humor protiv poludelog sveta

„Borat 2: naredni filmski film“ Saše Barona Koena

Pred nama je druga filmska avantura Borata u Americi. Tajming je idealan. Jer svetu je baš sada i baš ovakav filmski udarac u lice bio i te kako neophodan

Posle skoro petnaest godina britanski Jevrejin vrlo kontroverznog komičarsko-političkog humora i uopšte nastupa Saša Baron Koen vratio se liku, bez sumnje i u priličnoj meri svom alter egu, Boratu, junaku iz istoimenog filma (doduše značajno dužeg naziva: „Borat: Kulturno uzdizanje u Americi za pravljenje koristi slavnoj naciji Kazahstana“) koji ga je 2006. godine postavio na svetsku mapu komedije, ali i nametnuo kao izrazito nadahnutog političkog komentatora, za mnoge i neodoljivog provokatora i iritatora, zavisno iz kog se ugla posmatraju njegov lik i oporo delo. Taj prvi film o avanturama izmišljenog lika izmišljene muslimanske zemlje koja se slučajno-namerno zove Kazahstan (a navodno nije imao nikakve veze s pravim) oduševio je svet i shodno tome ne samo da je svog autora pretvorio u sveopšte poznato ime već mu je i napunio džepove zaradivši preko 260 miliona dolara na svetskom tržištu. Nemoguće je početi priču o „Boratu 2“, tom „narednom filmskom filmu“ – što je novo šašavo kompletno ime filma u duhu načina na koji glavni junak koristi engleski jezik – a da se ne podsetimo na prvi. Odnosno, preciznije, da ne uporedimo politički kontekst u kome su nastajali. Jer, a i to treba posebno istaći, Baronove komedije, bilo ove boratske bilo one koje je radio pre i između ova dva filma, najpre su njegovi politički stavovi, odnosno njegove kritike u tom momentu nametnutih političkih stavova koje je zapadna civilizacija naređivala sebi i ostalom svetu. Napad na dogme, nove „vrednosti“, političare, zadrtost u veri i neveri, sukobe nacija i civilizacija upravo zbog tih vera i nevera, kritike društva kroz neprestanu i vrlo agresivnu provokaciju, sve je to asortiman komičarski Koenov, a pod „brendom“ Borata. U tom prvom Boratu, da ne ponavljamo gorenavedeni kilometarski naziv, Koen/Borat je odlučio da poseti Ameriku ne bi li u ulozi kazahstanskog novinara proučio Ameriku, kako stalno (razume se vrlo cinično) ističe, „najbolju državu na svetu“ i time doprineo kulturnom uzdizanju svoje beznadno zaostale zemlje. Prvi Borat bio je komentar na Ameriku Džordža Buša, ali jednako i islamskog poimanja sveta i onoga što u tom svetu valja smatrati jedino vrednim i svetim. Na svoj tada celom svetu predstavljeni subverzivni, cinični i iznad svega smišljeno iritantni, provokativni i pri svemu tome veoma duhoviti način, on je kroz američke avanture Borata (i usputno njegovo zaljubljivanje u Pamelu Anderson) izvrnuo ruglu zadrtosti i zaostalosti takozvanog običnog sveta s obe strane fronta na kome su se i onda, a danas još više, sukobljavale nepomirljive „civilizacije“ i još nepomirljivije njihove vere. U sredini tog drevnog sukoba, naravno, uvek, pa i tada, a danas još više, značajno mesto ima i Koenova jevrejska pozicija sa koje je otrovno duhovito mitraljirao hipokrizije svih društava koje se diče da su stubovi naše civilizacije. I razumeli su ga tada veoma dobro, pa je osim slave, novca i ogromne naklonosti publike bio prepoznat i od struke i kritike došavši čak i do nominacija za Oskara i Zlatni globus, i to i kao scenarista i kao glumac.

„Kalašnjikov“ i „Ederlezi“

Trebala mu je, eto, decenija i po da pokuša da na isti način uzdrma i sadašnji odnos istih snaga i njihove iste zablude, iste međusobne mržnje i trvenja i, naravno, nepromenjene poglede na ono što su aktuelne društvene vrednosti. I baš iz tog razloga, sa te pozicije zapravo, bilo je baš prikladno i nama milo što je nova američka Boratova avantura iz njegovog kazahstanskog sela otpočela uz trube Bregovićevih ciganskih superhitova za sve srpske proslave i tulume, „Kalašnjikov“ i „Ederlezi“ (mada, sarađivali su njih dvojica i u prvom filmu). Ipak, cilj je sada bio drugačiji. Danas je pred Boratom stajao neodoljivi izazov: Donald Tramp i „Trampova Amerika“. Nije odoleo da zastrani, da zanemari onaj tanani jezičak u balansu napada na sve strane koje je odabrao da napada u prvom filmu. I „Borat 2: naredni filmski film“ je razočaravajuće postao jednostran. Deluje kao antitrampovski pamflet. Nije da sve to nije duhovito i sasvim na mestu, što se tiče humora kojim je protkana antitrampovska satira. Ali to više nije onaj Borat. U kovidiranom svetu s maskama, zatvorenim gradovima, pustim američkim ulicama kojim je Borat/Koen hodao snimajući novi vid civilizacijskog ludila postavši tako jedan od, u tom smislu, pionirskih filmova, on se razočaravajuće ipak fokusirao na Trampa i to u savršenom predizbornom tajmingu pošto ga je Amazon platforma lansirala baš tada, pred izbore. Naš se svet, posebno u ovoj godini, toliko izmenio da je sa svojim pandemijskim ludostima prevazišao i ono što se s pojavom Borata činilo da je nemoguće prevazići. Otud je „Borat 2“ nadmašen već samom stvarnošću, kudikamo luđom od bilo koje ludosti koju je ludi britanski Jevrejin u liku i dobro zamaskiranom telu svog alter ega Borata smislio za svoj drugi „filmski film“. U tom filmu, doduše, prisutna je i jedna luđa nijansa od svega ludog što nas okružuje, a to je Boratova ćerka. U celom dijapazonu ludosti, od one duhovite i privlačne, do one uvredljivo odbojne, boratovsko prostačke zapravo, ovaj ženski lik je pomerio granice predstavljanja ženskog pola pred bilo kojim i bilo čijim kamerama. Čak i njegovim. A što je još luđe, upravo taj deo filma, s njom, gotovo svi najviše hvale u vezi s „Boratom 2“! Nije malo onih koji čak predviđaju i Oskara mladoj Bugarki Mariji Bakalovoj za ovu rolu. Tačno je, doduše, da ona nosi ovaj film, a ne Koen. Ili da je barem jednako povukla njegovo breme kao i naslovni lik. Ali toliki hvalospevi?! Nemoguće ju je objasniti bez podrške onoga što je u filmu. Tu osobu i njenu rolu ovde jednostavno treba videti, pa tek onda nekako pokušati, najpre sebi, objasniti ono što ste videli. Toliko je daleko mogao da ode ovaj film i njegov autor i da još ne stigne u primitivizam i ludačku destrukciju svih društvenih vrednosti što je između dva Borata nametnuo „razvoj“ naše civilizacije. Koen je to veoma dobro primetio i promućurno je i ozbiljno subverzivno odlučio da će najupečatljivije izvrgnuti ruglu sve ono što čini naš osakaćeni svet uz pomoć baš ovakve žene.

Filmski udarac u lice

U svakom slučaju, svetu je baš sada i baš ovakav filmski udarac u lice bio i te kako neophodan. Zbog svega što se dešava i što nas zbunjuje, razočarava, plaši i boli, zbog svih ludila onih koji se predstavljaju kao veoma pametni, zbog mizernosti onih koji se nameću kao najvažniji, zbog svih izvrtanja naopako svega što smo do juče s pravom smatrali neophodnim ne bismo li bar pokušali da živimo kao ispravne osobe, zbog svih laži i obmana, iskorišćavanja i vređanja kojima je izložen današnji stanovnik sveta ogrezlog u pohlepu i samoživost, bezosećajnost i pokvarenost, bio je neophodan jedan baš ovakav film u kome je sve to nama bačeno u lice i još smo pri tome naterani da se smejemo i Boratu/Koenu, ali i sebi samima. Uostalom, jedino nam je i preostalo da se smejemo. A Koenov Borat pomaže da to smejanje ne bude kiselo.