KADA SE BOGOVI ZAIGRAJU LOPTE

U moru loših vesti i crnih slutnji koje nas sa svih strana pritiskaju tokom čitave 2020. godine, naročito bolno je prošle srede odjeknula vest o smrti slavnog argentinskog fudbalera Dijega Armanda Maradone. Njegova neponovljiva harizma umnogome je nadilazila fudbalske i sportske okvire, pa se čini da prava diskusija nije to da li je Maradona najveći fudbaler svih vremena, ta dilema je već odavno potvrdno razrešena, nego da li je on istovremeno i najznačajniji sportista u istoriji?

Svetski mediji javili su da je Dijego Maradona preminuo od posledica srčane insuficijencije u svojoj kući u Tigreu, blizu njegovog rodnog Buenos Ajresa, nakon što mu je početkom novembra operisan hematom na mozgu. Odmah po objavljivanju vesti o njegovoj smrti, u Argentini je proglašena trodnevna žalost, a milioni ljudi, od onih najstarijih pa do najmlađih, spontano su izašli na ulice kako bi se, sa suzama u očima, oprostili od svog neprikosnovenog sportskog idola i nacionalnog heroja koji je 1986. doneo Argentini titulu svetskog prvaka. Oni su, bez straha od korone, satima mirno stajali u redovima kako bi pred njegovim kovčegom ostavili cveće i izrazili zahvalnost i poštovanje, pevajući sve vreme navijačke pesme u njegovu čast. Slična mešavina neutešne tuge i navijačkog ponosa viđena je i u njegovom Napulju, gde Maradona takođe uživa status božanstva, a gradonačelnik Luiđi de Magistris objavio je da je pokrenut formalni postupak da se stadion San Paolo preimenuje u stadion Dijega Maradone. Na tom stadionu Maradona je 1987. i 1990. predvodio Napoli do jedine dve šampionske titule u istoriji, prekinuvši nakratko apsolutnu dominaciju bogatih klubova s italijanskog severa, što ga je zauvek posadilo duboko u srca svih Napolitanaca i južnjaka uopšte. „Maradona je za nas kao otac, kao brat, član porodice. Nažalost, imamo utisak kao da nam je umro član porodice, kao da je umro deo Napulja“, rekao je navijač Rafaele Kuomo, koji je imao samo deset godina kada je Napoli s Maradonom osvojio poslednju titulu. Čuveni italijanski režiser i oskarovac Paolo Sorentino, koji je vatreni navijač Napolija i koji je u svaki svoj film utkao neki omaž Maradoni, ispričao je ponovo pred okupljenim novinarima kako mu je Maradona spasio život. Kada je imao 17 godina, umesto da otputuje s roditeljima u planinsku vikendicu kako je prvobitno planirano, on je, uz očevu dozvolu, otišao na gostovanje s timom u Empoli, jer nije želeo da propusti nijednu priliku da uživo gleda Maradonu u pohodu na prvi skudeto u istoriji kluba. Sutradan su mu javili tragičnu vest da su mu roditelji preminuli u snu od posledica trovanja ugljen-dioksidom, a da nije bio toliki zagriženi fan Maradone i Napolija, sasvim sigurno bi i njega snašla ista sudbina.

VANSERIJSKA DAROVITOST, EKSPLOZIVNI TEMPERAMENT Maradonina smrt izazvala je očekivanu poplavu izjava saučešća, oproštajnih poruka, reminiscencija i izliva divljenja i poštovanja od strane bivših saigrača, rivala i legendi iz sveta fudbala i sporta, a čak je saopšteno iz Vatikana da će i papa Francisko, po nacionalnosti Argentinac i poznat kao veliki ljubitelj fudbala, pomenuti Maradonu u svojim molitvama. Iako je sama vest o smrti uvek šokantna, nikako se ne može reći da je Maradonino upokojenje neočekivano. Zbog burnog života i preterivanja u različitim porocima, Maradona je već duže vreme ozbiljno kuburio sa zdravljem, a poslednji put mu je u javnosti pozlilo kada je iz lože bodrio Argentinu protiv Nigerije tokom Svetskog prvenstva u Rusiji 2018. godine. Sećam se kako sam te večeri gledao utakmicu s drugarima, takođe velikim obožavaocima Maradoninog lika i dela, i kako smo već tada bili psihološki spremni za najgoru vest, koja je, nažalost, i stigla dve i po godine kasnije. U tom smislu, imajući u vidu kako je živeo, pravo je čudo da je El Pibe, nekadašnji zlatni dečko iz Fiorita, doživeo i ovih šezdeset godina koliko mu je Bog, na kraju, dodelio. Po fudbalskom umeću na terenu, ali i po raspusnom, nedisciplinovanom životu izvan terena bio je najslavniji i najblistaviji izdanak one romantičarske tradicije fudbalera genijalaca i nepopravljivih boema kojoj su pre njega pripadali Garinča, naš Šekularac, Džordž Best, a posle njega eventualno samo još Erik Kantona i Ronaldinjo. To su igrači vanserijske darovitosti i eksplozivnog temperamenta o čijim se lucidnim potezima i golovima podjednako pričalo kao i o njihovim razvratnim avanturama i ekscesima u privatnom životu. Za Maradonu se, na primer, govorilo da je na svom vrhuncu u Napulju znao da posle nedeljne utakmice ode pravo iz svlačionice na raskalašne žurke ozgloglašenog mafijaškog klana Kamore, gde bi zaglavio sve do četvrtka kada je dolazio kući na detoksikaciju i trodnevnu karantinsku pripremu za sledeći meč. Na tom meču bi po pravilu bio nezaustavljiv, dao bi bez problema dva-tri komada Milanu ili Juventusu, nakon čega bi usledili novi izlasci i nove noćne avanture. Danas, u eri surovog profesionalizma i korporativne kontrole sportskih klubova, kada se uglavnom igra šablonski, industrijski fudbal u kome atletika dominira i gde, u pogledu veštine, nema prevelike razlike između halfa i „desetke“, gotovo da su potpuno iščezli fudbalera tog plemenitog, nepredvidivog kova, ti „heroji ulice“ o kojima se ispredaju mitovi i urbane legende, a zajedno sa nedisciplinom, hirovitim ispadima i nestašlucima čini se da su nestali i majstorstvo, kreativnost i inspiracija.

DOSLEDNI POLITIČKI STAVOVI U svakom slučaju, za nas klince koji su stasavali tokom osamdesetih i otkrivali čari „najvažnije sporedne stvari na svetu“, Maradona je bio mnogo više od običnog fudbalskog idola. Bio je poput vanzemaljca, ono što je on mogao da učini s loptom, bilo da je reč o lucidnom driblingu, neočekivanoj finti ili varki tela, besprekornom štopovanju lopte na grudi ili savršeno preciznom i silovitom slobodnjaku, nikada pre ni posle nije bilo viđeno. Razmenjivali smo izlizane video-kasete sa snimcima njegovih utakmica i samolepljive sličice s njegovim likom iz Paninijevih albuma, dok smo po školskim dvorištima i parkovima bezuspešno pokušavali da kopiramo njegove poteze i golove. Teško je odlučiti se koji je potez bio magičniji, da li onaj božanstveni lob protiv Zvezde kada je čitava Marakana ustala da mu aplaudira, ili možda onaj čuveni, pobedonosni slalom kroz englesku odbranu na svetskom prvenstvu u Meksiku, ili pak milimetarski precizno dodavanje Kaniđi kroz čitavu brazilsku odbranu na Mundijalu u Italiji. Zbog njega smo i zavoleli i počeli da navijamo za Argentinu, čak i protiv Brazila, on i njegovi dugokosi saigrači Kaniđa i Batistuta u prugastim plavo-belim dresovima delovali su nam kao rok zvezde, poput nekih fudbalskih Gans en rouzisa, sa svojim buntovnim imidžom, mangupskim stavom i poročnom aromom. Ipak, najviše smo „gotivili“ Maradonu zato što smo videli i osećali da on igra fudbal čitavim svojim bićem, da mu to nije samo posao već, pre svega i iznad svega, ludačka strast i životna radost. Za njega što se tiče motivacije i emocija nije bilo razlike da li igra finale Svetskog prvenstva na stadionu Asteka pred sto hiljada duša ili pika krpenjaču s drugarima iz favela na blatnjavom poljančetu Fiorita. Jednom prilikom, dok je još nastupao za Barselonu, na prvenstvenoj utakmici protiv Osasune, predriblao je čitavu odbranu i golmana, nakon čega se zaustavio pred praznim golom. Iako je mogao da ubaci loptu u nebranjenu mrežu, sačekao je da dotrči još jedan odbrambeni igrač, predriblao je s lakoćom i njega i tek onda postigao gol. Nemac Bernd Šuster, njegov tadašnji saigrač, koji je kao fudbaler bio oličenje germanske efikasnosti, jednostavnosti i racionalnosti, začuđeno ga je pitao posle utakmice zašto nije odmah postigao gol već je čekao odbrambenog igrača i time rizikovao da bude blokiran i da od gotovog napravi veresiju. Maradona ga je samo pogledao i šeretski mu sa osmehom odgovorio: „Da, ali ovako je ispalo zabavnije za mene i spektakularnije za televizijske špice.“

Ako smo mu se kao deca divili zbog osvojenih titula i vanserijskih golova, kao odrasli ljudi naučili smo da ga poštujemo zbog njegovih doslednih političkih stavova i beskompromisnog društvenog angažmana koji je uvek bio na strani slabijih i siromašnih.
Pored izrazite političke nekorektnosti, pravdoljubivosti i gotovo detinje iskrenosti da bez uvijanja uvek kaže ono što misli, koji su ga sigurno koštali mnogo tokom karijere, Maradona se kao autentični narodni heroj isticao i po svojoj darežljivosti i humanosti. Imao je veliko srce i nikada nije okretao glavu od patnji i muka najugroženijih slojeva. Kako je i sam poticao iz izuzetno siromašne porodice, koja je brojala osmoro dece i gde je svaki zalogaj bio velik kao kuća, Maradona je od detinjstva naučen na skromnost i solidarnost, pobožnost i spremnost na žrtvu, ali i da Bog ne voli kada se razmećemo dobrim delima. Zbog toga nikada nije dozvoljavao da se o njegovim dobročinstvima priča u javnosti, čak ni kada su ga mediji razapinjali zbog različitih ispada, kokainskih afera i vanbračnih veza. Tek sada, nakon njegove smrti, isplivavaju ispovesti njegovih „dužnika“ i otkrivaju se zataškani detalji priča o tome kako je širokogrudo pomagao mnogim običnim ljudima, od plaćanja komunalnih dugova najsiromašnijih iz svog kvarta do brojnih operacija za decu koje je sam finansirao. Njegov bivši klub Barselona na tviteru je nakon njegove smrti objavila kratak snimak utakmice koju je Maradona spontano priredio u januaru 1985. na poljančetu u siromašnom napuljskom predgrađu Aćeri kada su i Napoli i Fifa odbili da organizuju dobrotvorni meč za lečenje jednog bolesnog deteta u Francuskoj. Maradona ne samo da je organizovao čitav meč već je platio iz svog džepa osiguranje za svoje skupo procenjene noge, kako ga predsednik Napolija Ferlaino ne bi sprečio da igra u strahu od moguće povrede. Meč je na improvizovanom terenu pratilo skoro 5.000 ljudi, a od karata je prikupljeno dvadeset miliona lira koji su omogućili potrebnu operaciju.
Ovakve i slične priče dovoljno upečatljivo govore o veličini i suštinskoj plemenitosti Maradonine ličnosti, kao i njegovoj neponovljivoj harizmi koja je umnogome nadilazila fudbalske i sportske okvire. Jedino se možda bokserski velikan Muhamed Ali može porediti s njim što se tiče mitskog domašaja njegove globalne slave i šire društvene relevantnosti. Zbog toga prava diskusija nije da li je Maradona najveći fudbaler svih vremena, to dilema je već odavno potvrdno razrešena, nego da li je on istovremeno i najznačajniji sportista u istoriji. Njegovim odlaskom svet će svakako postati jedno daleko dosadnije i bezbojnije mesto, a svi pravi ljubitelji fudbala koji su imali priliku da ga gledaju u naponu snage mogu da se smatraju istinski privilegovanim, jer se takav bogomdani fenomen sigurno neće više nikada roditi. Slikajući Maradonin portret u svom autorskom dokumentarcu, Emir Kusturica je vrlo pronicljivo primetio da je Maradona po karakteru rođen da bude revolucionar, ali da je Božjom voljom postao fudbaler zbog natčovečanskog talenta koji mu je podaren. Odabranim smrtnicima koji od Boga dobiju toliko retke i velike darove obično je, u istom paketu, na leđa natovaren i krst srazmerne veličine. Maradona je svoj krst dostojanstveno i časno nosio, povremeno se mučio i posrtao pod njegovom težinom, ali ga je ipak izneo do vrha brda. Sada je vreme da se konačno odmori i rastereti napaćenu dušu. Zbogom dragi Dijego, vidimo se tamo gore, na nekom nebeskom Mundijalu.

SUDBINSKA POVEZANOST S FIDELOM Da bi se razumelo Maradonino političko opredeljenje, potrebno je poznavati latinoameričke prilike i specifičnu političku situaciju u Argentini krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih kada je Dijego sazrevao kao ličnost. U tom nesrećnom i mračnom periodu argentinske istorije, poznatom kao Proces narodne reorganizacije, fudbalski stadioni nisu bili samo hramovi u kojima su se slavili život i lepota sportskog nadmetanja, već su služili i kao sabirni centri i mesta masovnih egzekucija građana za vreme vlasti vojne hunte Horhea Rafaela Videle. Procenjuje se da je tada u krvavim čistkama nestalo skoro 30.000 disidenata, sindikalnih vođa i članova njihovih porodica. Videlin režim terora i straha imao je, kao i mnoge slične desničarske diktature i vojne hunte u Južnoj Americi, otvorenu podršku i finansiranje SAD, koje su podsticale argentinske vlasti da se što brutalnije obračunaju sa svim levim elementima u narodu. Maradona je zbog toga još kao mladić omrznuo SAD i druge zapadne imperijalne i globalističke sile koje su instalirale i podržavale Videlu i njemu slične marionetske režime zarad eksploatacije prirodnih i ljudskih resursa siromašnih naroda širom planete. Okrenuo se Fidelu Kastru i Kubanskoj revoluciji kao svom političkom idealu, a posebno je bio ponosan što je odlučujuću ulogu u svrgavanju Batiste i širenju revolucionarnog plamena po Latinskoj Americi imao jedan Argentinac, Ernesto Če Gevara, čije je tekstove čitao i koga je istetovirao na desnoj nadlaktici. Kasnije, nakon osvajanja titule na Mundijalu 1986, u vreme kada je bio ubedljivo najpopularnija ličnost na planeti, javno je, s gnušanjem, odbio da ode u Ameriku da primi nagradu za sportistu godine, već je umesto toga odlučio da svoj zasluženi, šampionski odmor provede na Kubi u društvu Fidela Kastra, koga je u više navrata nazivao svojim duhovnim ocem. O njihovoj sudbinskoj povezanosti najviše govori podatak da su čak i preminuli na isti dan, sa četiri godine razmaka. Isto tako, kada je nastupao za Tim sveta protiv Engleske na Vembliju, posle utakmice prišli su mu ljudi iz kraljevskog protokola i preneli mu želju princa Čarlsa da se upozna i slika s njim. Maradona je tada odbio da se upozna i javno rukuje s britanskim prestolonaslednikom, rekavši da kraljevska porodica ima previše argentinske krvi na svojim rukama. Kada je NATO zločinački udario na SRJ Jugoslaviju 1999, kako se moglo i očekivati, jedna od prvih javnih ličnosti koja je uputila reči podrške Srbima bio je baš Maradona, a slično je postupio i u slučaju Iraka, Libije i svih drugih nedužnih žrtava američkog imperijalizma.