ИМА ЛИ У КРЕМЉУ НАЦИОНАЛИСТА?

Бројни руски званичници, укључујући и Владимира Путина, постулирају постојање руског света. Ова синтагма указује на то што у односу на бивше совјетске републике Русија заузима позицију центра одвојене и самобитно руске цивилизације. Али шта је заправо „руски свет“?

Очито је да се концепција руског света заснива пре свега на постојању руског језика као општег начина комуникације између различитих делова руске и совјетске империје, али у њој важну улогу играју и заједничка историја, па и узајамна економска упућеност. Појам руског света не мора обавезно да значи културну доминацију руског етноса над свим осталим, ова идеја је пре свега упућена на процесе политичке и економске интеграције, у складу с којом се не би негирали ни државни, ни национални, па ни верски идентитети свих њених учесника. Руски свет може бити схваћен и као пројекат заштите руске нације на читавом постсовјетском пространству, али се такво партикуларно схватање овог појма не уклапа у општу спољнополитичку стратегију Кремља усмерену ка интеграцији.
Овој обједињујућој концепцији сукобљени су различити национализми у бившим совјетским републикама, а који трасирају пут политичке и економске изолације од Русије и повезивањем са западним центрима моћи – у случају Украјине, Молдавије и Грузије, са азијским центрима моћи, нарочито Турском (у ову групу свакако спада Азербејџан), а напослетку и с Кином – где потенцијално спадају све централноазијске државе, изузимајући Туркменистан, државу затвореног типа налик на Северну Кореју. Док су азијске државе природно настројене на све обимнију сарадњу с исламским светом, али и с Далеким истоком, те за њих концепција руског света може деловати колонизаторски, остаје отворено питање могућности укључења Украјине и Белорусије у овај пројекат, као источнословенског језгра руског интеграционог блока. Руски интеграцијски пројекат је евроазијски, што значи да се шири и према кинеском истоку и према европском западу, али је у овом тренутку западни вектор у озбиљној стагнацији, те сасвим логично преовладава источни, азијски правац.
Које место у овој кооперативној парадигми различитих нација, вера и држава заузимају колективни национални и религијски идентитети? Можемо ли говорити о појави особитог руског мултикултурализма, или је то само параван иза кога се свеједно крију небројени национализми, а и религијски фундаментализми?

ШТА СУ УКРАЈИНЦИ И БЕЛОРУСИ? Етнос на старогрчком једноставно значи „народ“. Једноставна дефиниција за једноставније људе из предидеолошке епохе, пре него што је Француска револуција избацила идеологију демократског национализма.
С развојем социологије појављују се и први покушаји објашњавања етноса из научне перспективе. По примордијалистима социобиолошког типа етнос чине људи истог порекла, биолошки повезани истом крвљу и родноплеменским везама. Овако схваћен етнос је непроменљив. У пракси то би значило да је међу Источним Словенима одвајкада постојала једна нација која се може назвати руском, и то је стање непроменљиво уколико не дође до неког великог биолошког мешања с другим етносима. Ако бисмо се сложили с биолошким схватањем етноса, тешко бисмо могли да објаснимо милионе људи који се данас декларишу као Украјинци или Белоруси.
Други правац у примордијалистичкој школи је еволутивно-историјски. Он такође прихвата етнос као објективан појам, али допушта развој нација под утицајем историјских и културних фактора, па и рађање нових нација. По овој теорији нације су повезане не само заједничким пореклом него и културним факторима, пре свега језиком и вером. Кроз утицаје других култура и етноса, кроз аутономни развој регионалних култура и језика, могуће су појаве нових етноса. Дакле, теоријски је могуће да један део исте нације буде историјски раздвојен од других делова исте групе, као што су Украјинци и Белоруси вековима били раздвојени од московске Русије, те да се на тим просторима у тој мери измене језик и култура да се на њима појаве нове нације. Ова теорија може деловати сасвим прихватљиво, али онда остаје питање да ли се украјинска и белоруска култура у тој мери разликују од руске да се објективно могу сматрати одвојеним нацијама?
Постмодернисти, доминантни на Западу, ово питање у потпуности одбацују као лажно, јер нацију не признају за објективну историјску појаву, него као пуки субјективни конструкт. Конструисањем нација, судећи по научницима ове школе, кроз историју су се бавиле политичке, економске, културне и верске елите, стварајући митове и опште дискурсе о заједничкој припадности неповезаних појединаца. Стога је свака индивидуа у савременом свету слободна да се сама лати конструисања свог идентитета, тако да је етничка припадност све оно што нека јединка каже – ако каже Џедај, онда је Џедај, ако каже Црногорац, онда је етнички Црногорац. Уколико се сложимо с постулатима ове школе, то би значило да се националном или етничком припадношћу може с лакоћом манипулисати и да један те исти човек може неколико пута за свог живота променити своју нацију. Како онда објаснити чињеницу да Руси из Русије или Срби из Србије нису мењали своју националну припадност сваких неколико деценија, али међу Русима у Украјини или Белорусији, па и Србима у Црној Гори наилазимо на оваква колебања?
Одговор може бити двојак, до масовне урбанизације и издвајања људи из мањих колективних средина, етнос је био објективна категорија. Зато су у царској Русији Украјинци, тада под називом Малоруси, и Белоруси, заједно с данашњим Русима, а тадашњим Великорусима, сматрани деловима једне руске нације. У исто доба су сви Црногорци били Срби. Процеси модернизације доносе са собом промену свести људи, па и самог схватања друштва и колективних идентитета. Границе се разливају, регионални идентитети засењују националне, а ако се томе придода и комунистичка политика дељења државе на националне републике, можемо лако доћи до закључка како су Украјинци и Белоруси, а свакако и Црногорци почели да верују да припадају засебним нацијама. У савременом свету, који и многи западни научници називају светом постистине, чак и етничка припадност зависи од личног осећања сваког од нас понаособ.
Тако се 2001. године око 17 одсто грађана Украјине изјаснило да су по националности Руси, док је 38 посто њих изјавило да им је матерњи руски језик. Ако је језик објективни фактор националне или етничке припадности, откуда оволика неподударност између броја грађана Украјине који се осећају као Руси, и којима је матерњи језик руски. Оставимо по страни чињеницу да је руска филологија до бољшевичке револуције у апсолутној већини сматрала малоруски и белоруски језик дијалектом општег руског језика, и што се овде не ради о потпуно различитим језицима већ о сродним језицима с минималним разликама између којих се може с лакоћом прелазити. За савременог човека, нација заиста представља само лично осећање, које се протоком времена или спољним притисцима може мењати.
У суштини, узимајући у обзир политичко и друштвено понашање људи, украјинска и белоруска нација апсолутно постоје, а њихов број се повећава сразмерно с политиком која се спроводи у Кијеву или Минску. Ако у Кијеву и Минску седе украјински и белоруски националисти, број Украјинаца и Белоруса ће расти, а исти закон се распрострањује и на друге примере попут Црне Горе, а ако на власт дођу политичари спремни да сарађују с Русијом, политички притисак на грађане се смањује и број Руса у тим државама расте.
Пошто смо видели да савремени човек одбацује објективност чињеница, ово течно стање етничке припадности може се продужити унедоглед и не представља неку прелазну етапу у финалној формацији украјинске и белоруске нације, јер ни та припадност није објективна, баш као и руска. Преливање ће се наставити, јер не делује да ће се свест људи поново вратити на чврсто тле модернистичког стања које је претходило свеопштој релативизацији.

НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ У РУСИЈИ Већина Руса, као уосталом и већина Срба, с болом гледа на ове непостојане националне идентитете своје донедавне браће, поготову ако се има у виду да су украјински и белоруски национални идентитети првенствено усмерени на одрицање културно-историјских веза с руском нацијом. Наравно, стање је исто ако се анализира и поимање црногорске нације. Званична Русија, то јест њена политичка елита, засигурно не води националистичку политику, иако се често у западној литератури и штампи може прочитати да је Путин некакав „националиста“.
Први разлог за одбацивање руског национализма као главне политичке идеје у Русији јесте постојање многих неруских народа који ту традиционално живе. Русија је далеко од моноетничке државе. На попису из 2010. године, етнички Руси су чинили 80 посто становништва. Иако се често наводи да у Русији живи више од 190 различитих народа, јасно је да сви они немају подједнак утицај и да сам број различитих етноса због величине њихових популација није препрека за претварање Русије у истински националну државу. У реалности неке националне мањине у Русији имају знатно већи утицај од других и управо се због страха од антагонизације ових мањина не прибегава национализму у унутрашњој политици. Међу првима су Татари, којих има више од пет милиона и који живе у ресурсима богатој казанској области, затим Чечени, којих има око милион и по и такође располажу нафтним ресурсима. Затим су ту и Башкири и Чуваши, којих исто има по око милион и по, као и више засебних кавкаских народа у Дагестану и Ингушетији. Могућност етничког конфликта с њима је висок, а ситуацију усложњава чињеница да се ради о муслиманима. Иако је у последњој измени руског устава симболички дата посебна улога руској нацији као државотворној, званична Москва наставља доследно да спроводи модернизовану политику совјетског мултикултурализма, у којој се посебно истичу припадници разних народа и конфесија и њихов удео у развоју Русије.
Други разлог за неприхватање руског национализма као доминантног модела унутрашњег устројства Русије је њено империјалистичко наслеђе и чињеница да се царска Русија превасходно ослањала на религијски фактор, то јест православље, а совјетска империја на комунистичку идеологију. Русија је све време од свог настанка, као јединствене државе, била империја, изузев лењинског периода када је требало да буде раздељена на делове и да служи као расадник светске револуције. Доцније ће Стаљин трансформисати СССР у чисту империју, којој ће се директно потчињавати све комунистичке партијске организације и политички системи под њиховом контролом. Сваки комунистички лидер који је одбијао такав империјалистички однос проглашаван је за отпадника од догматског марксизма.
Сходно изложеној историји империјалистичког политичког модела у Русији, национализам, као и национална држава нису део руске политичке традиције и као такви су страни већини Руса. Руски национализам почиње да се шири тек након распада последње руске империје 1992. године, и он представља одређен сегмент друштва, али никако већински. С тим у вези су и последње измене Устава којима званични Кремљ покушава да се удвара националистичком делу бирачког тела, али при томе ни у којем случају не прелазећи на националистички модел вођења политике.
Трећи разлог је постојање великих миграционих токова из региона Средње Азије, и унутрашњих миграција из региона северног Кавказа у традиционално руске етничке области и градове. Руски имиграциони систем је тако устројен да одбија бројне мигранте од сталног боравка у Русији. Количина потребних докумената, знање руског језика и историје, те квота по професијама ограничава број миграната који могу остварити право боравка у Русији. Па ипак, иако је у питању циклична миграција, много радне снаге из Средње Азије долази у Русију и периодично се ротира. Константно присуство људи друге етничке и религијске припадности ствара напетости у односима с већински руским становништвом. На руском интернету, слично као и на Западу, злочини миграната над домаћим становништвом су честа тема. Главни државни медији покушавају да умање значај овог проблема тиме што углавном скривају личност преступника од јавности, осим када конкретни злочин достигне националну покривеност, онда се о њему мора разговарати. Вођење националистичке политике довело би до директних сукоба миграната и руског становништва, што би могло зауставити прилив јефтине радне снаге из Средње Азије, на шта пословна елита ни по коју цену није спремна. Тиме би такође били погоршани и односи Русије с државама тог региона, што би довело у питање постојање Евроазијске уније и оставило Кини широм отворена врата да преузме главну реч у овом делу света.

ПОСЕБНОСТ УКРАЈИНЕ И БЕЛОРУСИЈЕ Иако одбацивање национализма и модела националне државе помаже Русији да сачува унутрашњу стабилност, што наравно не значи да у овој огромној земљи не постоје дуготрајни етнички и верски конфликти, оно отежава формулацију спољнополитичких циљева Руске Федерације. Уколико Русија није национална држава руског етноса, чему онда мешање у унутрашња питања Белорусије или Украјине? Чему изјаве Владимира Путина да су Украјинци и Руси исти народ? Очито да у спољној политици званични Кремљ, иако постулира на првом месту безличне интеграционе процесе налик на евроинтеграцију, ипак признаје да „нешто више“ спаја Русију с Украјином и Белорусијом, од спојница Русије и Киргистана, или Русије и Узбекистана. То „нешто“ тешко може бити другачије објашњено до националним и религијским везама, чији се значај не потенцира у унутрашњој политици Русије, али до неке мере ипак трасира спољну политику. Уосталом, како другачије објаснити изјаве руских амбасадора у Србији да су српски и руски народ братски народи, ако не кроз заједничку словенску етничку припадност и кроз православље, које обједињује руски и српски етнос, али засигурно не српски и татарски, или српски и башкирски етнос.
Примећујемо да је национализам у руској унутрашњој политици дестабилизујући фактор, али да у спољној политици и те како може користити. У овом случају не национализам као истицање руске нације као супериорне или доминантне већ истицање етничких и верских карактеристика руске нације као мост за спајање с Украјином, Белорусијом, али и с православним балканским државама. Русија такође користи исламски потенцијал, често сарађујући с јужнокавкаским и блискоисточним муслиманима путем позивања на дугогодишњу традицију ислама у Русији, па и кроз кадровску политику, што подразумева именовање припадника већински муслиманских етноса из Русије на водеће дипломатске функције у тим државама.
Етничка припадност, дакле, више не спада у објективну историјску категорију, већ се базира на личном осећању сваког појединца. Промена политичког правца зато постоје главни инструмент формирања националне припадности. У пракси, то значи да ће Русија морати да ради на смени оних режима који спроводе антируску политику, па ће се и тад број Руса ван Русије повећати. С друге стране, Русија не би смела да се окрене национализму на унутрашњем плану јер би је то ослабило и политички и економски. На крају, Русија треба да настави да користи, па чак и да прошири утилизацију етничких и религијских фактора у спровођењу своје спољне политике, јер се тако лако може спојити са широким кругом незападних држава.