Година за заборав и опомену: књижевност, образовање и ковид-19

КЊИЖЕВНА И ИЗДАВАЧКА 2020

Година за нама пре ће бити запамћена као „јунак“ у књижевности, него као година важна за књижевност… Романа или дела о ковидним временима још увек нема, уз понеки изузетак, што показује да цео процес није постао део нашег искуства, односно да и даље лутамо

Упркос очекивањима, и 2020. година се завршава, негде у пуном, негде у делимичном карантину, али по правилу свуда без празничне еуфорије. Званичници, како из редова „струке“, тако и политике, уверавају нас да се стрпимо до пролећа, до лета или до кад већ, тако да смо веома близу можда и најопаснијој последици пандемије: навикавању на ненормално стање. Већ то, само по себи, ствар је литературе. Међутим, романа или дела о ковидним временима још увек нема, уз понеки изузетак (роман Стефана Михајловског „14 дана карантина“), што показује да цео процес није постао део нашег искуства, односно да и даље лутамо. Такође, за разлику од претходних великих епидемија, када су људи недвосмислено били сигурни да је у питању болест, природно настала, као с епидемијом пегавог тифуса у току Првог светског рата и шпанске грознице након њега, епидемија ковида 19 створила је и информационо растројство, у којем добар део популације не само у Србији дубоко сумња, да не кажемо не верује, у званични наратив о вирусу. Ова појава већ је добила и назив, инфодемија, и такође може бити литерарна чињеница. Међутим, све наведено само указује на то да ће, фигуративно речено, година за нама пре бити запамћена као „јунак“ у књижевности, него као година важна за књижевност. [restrict]

Догађаји који су обележили годину

У српској књижевности година је започета најавом бојкота НИН-ове награде, на коју је од стране организатора одговорено наговештајем њене даље регионализације, тако да се може рећи да је српска књижевност, коначно, ту награду изгубила. Но изгубила је још некога. Крајем године прво је преминуо Бранимир Шћепановић, а затим, од последица заразе вирусом корона, и Јанко Вујиновић. Такође, нечујно је, изузев америчког пропагандног спота, испраћена 90-годишњица Пекићевог рођења – мада имамо споменик, цинично би се могло додати.

Први пут од оснивања није одржан Међународни београдски сајам књига – жижна тачка целокупне књижевне сцене у Србији и шире. Замрле су ионако слабо посећене књижевне трибине и сваки други вид јавног књижевног живота. Као нека врста слабе замене, организоване су бројне интернет-трибине, које, међутим, не могу сакрити евидентну чињеницу да њима недостаје оно главно – чин одласка на књижевно вече. Јер по чему другом се оне разликују од прегледања снимака с књижевних вечери или видео-блогова о књижевности, који и иначе постоје на јутјубу? Сви смо сами пред екраном, евентуално можемо оставити неки писани коментар који, такође, врло лако може бити избрисан или игнорисан. Као да смо се, после толико деценија педагошког поучавања о неопходности динамичне комуникације када су хуманистичке вредности у питању, вратили на стари, екс катедра метод, оправдан јавним здрављем као крунским аргументом.

Година 2020. и настава књижевности

Кад је већ о педагогији реч, пролећни излазак из карантина надовезао се на покушај радикалне измене школског програма у Србији, изазивајући лавину реакција у српској јавности које би могле да се сублимирају у мотивациону поруку: „Тражим помиловање за Десанку“. Међутим, епилог није баш сјајан. Образовне политике у Србији су и даље у катастрофалном стању, где има много лова у мутном, недефинисаних процедура и исхода, неусклађених програма и агенди које се на крају преламају у складу с подршком „бирачког тела“. Класичан пример је публикација „Приручник за увођење родне перспективе у наставу српског језика за први циклус образовања“, коју су објавили „Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије“, у сарадњи са Швајцарском агенцијом за развој и сарадњу. Циљ приручника је, наравно, увођење родне перспективе кроз наставу српског језика за ђаке нижих разреда основне школе. За предмет овог приручника надлежно је Министарство просвете, иако с овим нема никакве везе, које су надлежности „Владиног Тима за социјално укључивање“ у домену школства не зна се, а у импресуму стоји да публикација не представља званичан став ни Владе Републике Србије, ни Владе Швајцарске. О чему се, онда, овде ради?

Да ли ће се коначно увести ред у образовне политике у Србији? У свету, па и у Србији, функционална писменост је у слободном паду, као и општи ниво образовања, па се чини да је под хитно потребно уредити основне образовне стратегије. Да ли је било одговора на две декларације Прве интеркатедарске србистичке конференције одржане у септембру 2020. у Тршићу, на којој је затражено повећање броја часова српског језика и књижевности и његово увођење на факултет? Пандемија ће проћи, а стање ће, због преласка на онлајн-наставу, бити још горе.

„Суви остатак“

Као што после сваког хемијског експеримента у лабораторији преостане неки „суви остатак“, а нема сумње да је извесно кафкијанско осећање подвргнутости експерименту свако од нас осетио током ове године, тако ће ипак понешто остати и после ове године. На првом месту то је чињеница да су током пролећа и јесени књиге свих наших издавача биле на (изнуђеном) попусту, тако да се може рећи да одавно куповина нових књига није била повољнија.

Издавачи у Србији, упркос краху књижарске сцене, ипак су показали завидну дозу виталности и већина њих није одустала од својих годишњих планова, чак и уколико су у извесној мери кориговани. Нове романе домаћих аутора није објављивала само „Лагуна“ већ и низ других издавача. Најдинамичнија, као и у претходном периоду, била је песничка сцена – вероватно и због тога што је тржишно потпуно неисплатива па је „свикла“ да ради на други начин. Поред традиционално активне краљевачке „Повеље“ и Културног центра Новог Сада, ове године завидан број издања објавили су и „Пресинг“, „Поетикум“ и „Енклава“, чиме је поетичко богатство (мада квантитет овде не рађа увек квалитет) наше савремене лирике адекватно представљено.

Међу прозним ствараоцима највећа очекивања свакако су пред новим романима Игора Маројевића „Остаци света“, Радована Белог Марковића „Стојна ветрењача“ и Горана Марковића „Тито и ја“, али је дефинитивно могло и више. Неки наши водећи писци већ раде на својим књигама, и надамо се да ће наредна година бити у том контексту боља, јер, искуство нас неумољиво учи, даље и дубље погоршање реалнији је исход године за нама. [/restrict]