Драган Лакићевић, књижевник – Памћење СКЗ велика је национална ризница!

О књижевности у школском програму треба консултовати и Српску књижевну задругу, њене одборе. Ко то не жели, или мисли да све зна, или има и тајних намера. Питање је ко се и у чијем интересу бави програмом наставе и историје и књижевности у данашњем школству. Знам да је број часова српског језика и књижевности одвећ мали, али и да је школа изложена свеколикој агресији и политичкој дисквалификацији многих вредности, не само српских и историјских…

У белешкама о писцу, на крају књига Драгана Лакићевића најчешће пише да је прве песме објавио 1970, а прве песничке књиге 1976. године. Да од 1972. живи у Београду. Од 1979. уредник је издавачког предузећа Рад, а од 1992. до данас уредник Српске књижевне задруге. Библиографију посвећену раду нашег саговорника чини права мала библиотека написаних, поновљено издаваних и приређених књига. Аутор је низа песничких збирки, неколико кратких романа, књига за децу и расправа о књижевности, највише српској, народној. И награде је угледне Лакићевић добио, али највећом наградом, како каже, сматра своје сусрете с великим писцима које је упознао у току 40-годишњег уредничког рада. Памти их, прича о њима – да не буду заборављени.

Како се борити против заборава претходника, против занемаривања оних стваралаца који више нису међу нама?
Заборав прети писцима и књигама највећма због недостатка институција. Институције негују успомене на старије и мање-више заборављене писце и уопште ствараоце: обнављањем њихових дела, изучавањем, обележавањем… Мртвих, међутим, има све више, а институција све мање… Сетимо се који су писци преминули у последњих двадесет година. И како су у јавности ожаљени и испраћени сјајни глумци, а како велики писци… Установе које се тим баве немају довољно могућности: средстава, воље, програма… Медији ретко имају слуха и љубави за писце – ни кад долазе, ни кад одлазе… Удружење књижевника нема средстава али ни праксу да преминулом члану објави читуљу – последње што му могу дати… И солидарности има мање него себичности… СКЗ покушава да се сећа својих часника и аутора и да их памти, макар тако што њихове слике увећава и урамљује, мада СКЗ нема зидова колико има знаменитих фигура, од својих оснивача до недавно преминулих песника из наше генерације….
Како ви памтите претходнике, како им се одужујете?
Памћење СКЗ велика је ризница! Ко је све ту седео! Причао и памтио! Задруга је музеј памћења – ризница књига, али и књижевних легенди… Зна се где је седео Андрић, где Раичковић, шта је рекао Владан Десница, или Мија Павловић… Недавно је преминуо дизајнер књига и мајстор корица Добрило Доца Николић. Он је намеравао да наслика велики Задругин сто за којим седе великани и добротвори, а испод стола оне који сметају, и вуку у пропаст…
Сад испаде да сам, не рачунајући неке часнике у Управном одбору, најстарији у СКЗ, а кад сам дошао, пре 28 година, био сам „безобразно млад“ – рекао је тадашњи председник Радован Самарџић… Памтим и записујем, увек у неком оквиру Српске књижевне задруге.
Ове године изашла је ваша нова песничка књига под насловом „Прохуја“. Почиње једном раном песмом, из 1970. године?
То је била моја прва објављена песма, у рубрици „Омладински кутак“, у сарајевским Малим новинама, пре пола века. Зато у песми „Српски песник у годинама“ стоји: „Песме састављам педесет година // Почело је / у модром миру / морачких шума…“ Уместо хонорара, Мале новине послале би младом сараднику поклон: књигу из „Свјетлости“ или „Маслеше“, знаменитих издавача оне епохе… Остале, нове песме у збирци „Прохуја“ саставио је тај „песник у годинама“, недавно… Све се у њима види, као на рендгену.
Ваше песничке слике призивају и родне планине и искон Београда. Где сте у свему томе ви?
Сенка оног дечака из шездесетих година прошлог века још лебди на завејаним падинама Сињајевине и Бјеласице… Овај садашњи све то гледа као филм детињства, али осећа свој пулс „у зидовима Сингидунума / Деспотових апсида / Карађорђевих шанаца“. Узидао се у библиотеку српску и општу… Одрастао у снегу и легенди, живим у библиотеци и поезији… У тим песмама су разгледнице овог поднебља и времена – споља, и њихови одрази у поимању песника – унутра… Осетљивост према најмањим трепетима ствара песму.
У средишту књиге „Прохуја“ налази се циклус „Дрвеће Београда“. Опевали сте многа позната и нека само вама знана стабла: Дуд у Таковској, Храст на Цветном тргу, Платан у Топчидеру…
Као и велике писце, упознао сам и велико дрвеће – такође знамења Београда. И с њима живим, осећам њихове судбине и тајне. Претпостављам шта та стабла памте. Обраћам им се као личностима: „Сродио сам се с вама / господо – / заменили сте ми мртве песнике // Дуго сам нехотично / учио ваш језик / сад њиме говорим.“ Они су исто храмови, из њих зраче векови… У њима се свако на свој начин огледа… Нека своја стабла у Топчидеру зовем по Раичковићу, Петру Пајићу, Васку Попи, Матији… Осетим страхопоштовање: откад су ту!…
То вам је одговор на питање које сада сигурно желите да ми поставите: шта мислим о сечи дрвећа у најважнијим зонама Београда и уопште о нападу на зелене површине! Дрвеће је, исто, народ – с њим живимо. Угрожени су и запуштени наши паркови, али и шуме, реке, земља! Градитељ Моста на Ади није хајао за Топчидерски парк, Милошев конак и највећи платан Београда! Саобраћај ће из темеља потрести ове знаменитости! И мене потреса. Угроженост сваког дрвета потреса. Понекад себи личим на оног мученика из Кочићеве приче „Вуков гај“, кад је племенита дубрава коју је он целог живота неговао продата страном инвеститору. Долазе „извршиоци“, секире и тестере, да секу гај. „Не дајте, браћо!“, вапи стари Вук… Тако сам завапио и ја, над уништеним кањоном и извором речице Бистрице, притоке Плашнице и Таре у Доњем Липову крај Колашина, где је мој најужи завичај. И тамо је нападнут наш искон…
У исто време, недавно, објавили сте и једну сасвим друкчију песничку књигу, под насловом „Жетелица и Шумановић“. И Жетелицу сте срели у Топчидеру?
Да, то је наизглед обична парковска скулптура, изливена у Бечу половином 19. века. Украс Топчидера. Образац мере, склада и лепоте. Сенка жене, „знак поред пута“. Она гледа мене и открива моје посебно песничко биће; ја гледам њу и „учитавам“ своје асоцијације и опсесије у њеном изразу, стасу и покрету. Приспела из антике, „Деметра / с лицем Рускиње / носи сноп жита из Метохије…“ Богиња земљорадње, Деметра или Церера, сада је моја муза… Њеном савршенству морао сам се одазвати покушајем песничког савршенства – сонетом.
Други циклус чине песме назване по платнима и датумима сликара Саве Шумановића? Како сте дошли до њега?
Недавно смо проф. Мило Ломпар и ја приређивали „Књигу о Шумановићу“ – избор критика, огледа и студија о великом сликару“. (Пре Шумановића издали смо „Књигу о Лубарди“, а после Шумановића долази „Књига о Надежди Петровић“. Такав је, између осталог, садашњи програм плавог „Кола“.) Док смо радили Шумановића, прочитао сам све о њему и нагледао се његових слика – у музејима и у његовој галерији у Шиду. Посебно су ме занимали Савини зимски пејзажи. „Песника снега“ занимао је „сликар снега“. Тако су настали сонети који покушавају да артикулишу мисли и емоције Савиних снегова и дана: тишину, меланхолију, слутњу. Можда и метафизику боја над пределом који опседа уметника.
У вашим сонетима одјекује трагичност судбине нашег великог сликара.
Судбина Саве Шумановића у свему је српска. Али изнад свега она је уметничка. Песник се задржао на уметничкој. И као сликар Париза, и као мајстор „Пијаног брода“, „Берачица“, цвећа, необичних актова, он је чаробњак боја и светлости. Песничка слика жели да прати сликарев пут, перспективу, оптику уопште… Мој пријатељ, недавно преминули академик Динко Давидов написао је (давне 1961) да су у Савиним шидским пејзажима „лепота и поезија кондензоване до максимума“. Поезија покушава да то дочара на свој начин: језиком и музиком.
Саву Шумановића погубиле су усташе (1942). То се у вашим песмама не помиње.
То се зна. Мој циљ је било нешто друго: да артикулишем трепет уметника (и његовог народа) на платну као пејзажу душе у бојама и сенкама снега. Тај народ је одведен на погубљење. И то погубљење има своје боје, са светлом и тамом… Слике су антиципирале пустош – налик сликару, песник у боји светлости открива садржај пустоши… Пустош је и у пејзажу и у народу. Његов највећи сликар тражио је да се пре стрељања окупа, да буде чист као снег којем прети крв…

Управо је штампана и једна књига о вашем књижевном раду?
Др Александра Жежељ Коцић, професор англистике, написала је низ огледа о мојој поезији и прози и сабрала их у књигу „Песник и један читалац“. То је за мене велика част… Започела је избором и огледом о мотивима снега у мојим песмама, потом рашчланила друге мотиве и значења из мојих разних књига. Посвећено, обавештено и научно… Како се смањила критика у часописима и листовима, тако се у самим књигама све чешће појављују њихова тумачења. Недавно су о мојој поезији и прози сложено писали Радивоје Микић, Иво Тартаља, Душко Бабић, Марко Паовица, али и други.
Кажу да се у школи „песмице“ више не уче напамет?
Ако је то тачно, та школа није за похвалу, напротив. Учењем напамет вежбају се меморија и дикција, развијају језик и говорна култура, стиче се духовна димензија песништва, оплемењује… (Некад се говорењем поезије удварало девојкама. Мислите ли да су те девојке биле горе од ових сада?) … Знање поезије, то је знатан књижевни капитал… Ко то укине деци, тај би им укинуо и витамине… Познавање поезије, као и музике и сваке уметности, такође представља личну карту – особене знаке… Узмимо било који стих, где нам се отвори књига, рецимо Бодлерово Цвеће зла, Реч и мисао, 1964: „Простор је чиста суза!“ Има о чему да се мисли, шта да се види духовним видом.
У име Српске књижевне задруге писали сте протестно саопштење против довођења у питање изучавања Десанке Максимовић у школи?
О књижевности у школском програму треба консултовати и Српску књижевну задругу, њене одборе. Ко то не жели, или мисли да све зна, или има и тајних намера. Питање је ко се и у чијем интересу бави програмом наставе и историје и књижевности у данашњем школству. Знам да је број часова српског језика и књижевности одвећ мали, али и да је школа изложена свеколикој агресији и политичкој дисквалификацији многих вредности, не само српских и историјских… У школи данас многе су вредности доведене у питање. Шта је ту налог са стране, а шта налог скоројевићевства и политикантства, није сасвим јасно. Наше је да и те светиње не дамо: Десанку, велике писце, језик и писмо. И то не само у Србији… На школу и идеологију претходне епохе можемо имати многе примедбе, али нешто из тог поретка није требало одбацити. Рецимо, ми смо, некад, у сваком разреду, од петог до осмог основне, учили Петра Кочића: у петом „Јаблан“, у шестом „Вуков гај“, у седмом „Кроз мећаву“, у осмом „Јазавац пред судом“. У гимназији „Зулум Симеуна Ђака“, „Мрачајски прото“, „Мргуда“. И кад се заврши основно школовање, ми смо усвојили целог великог писца… Тако исто са Његошем: у петом разреду: Причај, штогод, Драшко, од Млетаках, у шестом: Казуј, бабо, јеси ли вјештица, у седмом: Вук Мандушић мрко прича, у осмом: Ал’ је ђаво, али су мађије… Тако се, постепено, заувек прихвати Његош.
За кратко време наша црква остала је без патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. Како сте доживели ове одласке великих епископа СПЦ?
Смрт патријарха велики је потрес за сваког човека, цркву и народ. Цео народ постао је верујући, макар једног трена. Знамо то из случаја патријарха Павла… Патријарх Иринеј учинио је велики подвиг када је служио опело митрополиту Амфилохију у Подгорици, родном граду Стефана Немање… Кад су, дан уочи сабора Св. Архангела Михаила и осталих небеских сила бестелесних, зазвонила звона на Храму Светог Саве и огласила упокојење Његове светости патријарха српског Иринеја, појавили су ми се пред очима гробови у Пећкој патријаршији: давни архипастири и данас чувају стражу над Светом српском земљом. С висине београдског брега чуваће је и патријарх Иринеј – благи пастир у вучјем времену.
А одлазак митрополита Амфилохија? Ако се добро сећам, били сте блиски, не само по Морачи него и по роду?
Да, половина родослова нам је заједничка. Али је веће наше сродство духовно – светосавско и косовско. И тиме су нас отхранили у Морачи. Митрополит је био право морачко дете, додуше образовано на висинама вере и теологије… И ко га је само једном срео, има шта да памти и прича… Отишао је путем патријарха Павла. Изгубили смо их на земљи и на улици, а задобили међу светим људима које смо познавали и слушали… Замишљам митрополитов долазак међу „своје“ горе у висинама: чекају га Николај и Јустин и Павле (помињем само његове савременике нашег рода). Радују му се и додају гусле – знају из које колевке долази, а он пева: „Збор зборила господа ’ришћанска / код бијеле Грачанице цркве…“
Сад видимо колико је и у чему је његово дело духовне обнове: „Из мртвијех Срба дозва / дуну живот српској души“… Неговао је и залагао се за највише вредности – традиционалне и савремене. Заступајући Божју истину и правду, он се борио против огромног глобалног напада на вредности породице, природе и друштва. Зато је и сам подносио ударце, онако како је песник Матија рекао: „Сваки камен њему – један Христу мање.“
Био је пастир нашег народа?
Чобанин је онај који чува овце, а пастир чува и овце и чобане. Да овце буду овце, а људи – људи… Да људи поступају и мисле како је дао Бог: људски, а не животињски… У времену великог медијског и политичког удара на људски, културни и национални идентитет, с огромним финансијским и медијским средствима, највећа одбрана била је вера, а подигнути крст те вере држао је наш митрополит Амфилохије… Власт која је била поумила да све српско уклони и кривотвори и оптужи, а из Црне Горе прогна и поништи уназад, са својим злим господарем насрнула је на памћење, језик, завете и светиње. Тада је митрополит ставио митру и изишао из храма који је подигао у Подгорици, подижући народ, а народ је кренуо за њим, водећи децу и родитеље, носећи барјаке и иконе – слике Марка Миљанова, Његоша, патријарха Павла… Неће дуго проћи, а датум Светих православних литија штампаће се црвеним словима.
Како ће његов одлазак деловати на Црну Гору?
Црна Гора је, ако ја то добро видим са извесне даљине, прилично збуњена и разорена политиком претходних режима, поготово оних који су је на вештачки начин и зарад туђинских налога, супротстављали Србији и свом српском бићу. И бољом Црном Гором влада аутизам изазван агресивним политичким отклоном од истог бића, језика и народа Херцеговине и Србије… Замислите да вам неко преко ноћи, партијском већином у Скупштини, промени језик и име! Кад се чинило да је готово све угашено и да „бјеху мушка прса охладњела“, већи и бољи део народа изиђе „испод страшне сјенке“… Тај народ и даље води његов Владика. Али се морају појавити и цивилне вође – не оне обликоване у комунизму и антикомунизму него они који ће рећи: не дамо светиње, али не дамо ни свете вредности традиције, лектире, брака, породице, мужа и жене, брата и сестре, деде и бабе, Светога Саве и Светога Василија, Вука и Његоша, Андрића и Црњанског… И равнати се према томе: шта би митрополит данас рекао? Не дамо Косово и Метохију!
Црна Гора и иначе стоји на неколико стубова – имена и догађаја. У те стубове сада спадају митрополит Амфилохије и његов подвиг чији је заједнички именитељ: Литије – када је верни народ, идући за њим, затражио Христа.

Један коментар

  1. Овај интервју треба да се сачува у ризници памћења о мисији уредника СКЗ.

    Поред тога он је подједнако значајан за садашње Министарство просвете и Министарство културе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *