Др Бранислав Ристивојевић: Хумана имунизација или обавезно шприцање

Наш устав, слично уставима других иоле уредних држава, познаје право, а не обавезу на здравље. Стога, колико год то можда неком необично звучало, човек има слободу да буде болестан, односно да се не лечи, ако му тако више одговара. С друге стране, то не значи да својом болешћу може да доводи у питање право на здравље других. Дакле, изазов у сфери права који стоји пред законодавцем јесте следећи: да ли могу да у сврху остварења права на здравље једних, другима, казном, то исто право претворим у обавезу на здравље?

Разговарао Владимир Димитријевић

Hајава масовног вакцинисња у Србији, поводом пандемије вируса корона, тема је која је изазвала бројне контроверзе у нашем друштву, а њен правни аспект није у потпуности протумачен. „Печатов“ саговорник о овим проблемима и отвореним правним недоумицама је Бранислав Ристивојевић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду, такође и шеф Катедре за кривично право и декан овог факултета. Некад је био и народни посланик, шеф посланичког клуба, председник два скупштинска одбора (за законодавство и за правосуђе и државну управу), саветник председника владе. Како се у разговору испоставило, дошли смо, после свих глобалистичких НВО симулација, на терен реалних људских права: хумана имунизација или насилно шприцање – питање је сад.

[restrict]

 Недавно се код нас појавио апел против обавезног вакцинисања на територији Републике Србије, који су потписали бројни јавни делатници, међу којима сте и ви. Шта су основне тезе овог апела?

Поновићу их укратко, али тако да ставим нагласак на тезе које нису довољно осветљење у Апелу јер верујем да је већина ваших читалаца упозната с његовим текстом. Дакле, власт која жели да уведе свеопшту вакцинацију претпостављамо да то ради у сврху остварења права грађана на здравље. Ово право је несумњиво и разумно. Верујем да би мало ко волео да живи у друштву које га не гарантује и мислим да његова цивилизацијска вредност за човека није спорна. Међутим, заборавља се да наш устав, слично уставима других иоле уредних држава, познаје право, а не обавезу на здравље. Стога, колико год то можда неком необично звучало, човек има слободу да буде болестан, односно да се не лечи, ако му тако више одговара. С друге стране, то не значи да својом болешћу може да доводи у питање право на здравље других. Дакле, изазов у сфери права који стоји пред законодавцем јесте следећи: да ли могу да у сврху остварења права на здравље једних, другима, казном, то исто право претворим у обавезу на здравље?

Да то не личи на правну софистерију?

Ово није нимало једноставно како то на први поглед делује. Није овде у питању искључиво трвење два права на здравље: једних који пристају да се вакцинишу због индикација вакцине и других који на то не пристају због нежељених дејстава исте (они су, иначе, једнаки у погледу разлога због којих доносе различите одлуке у погледу вакцинације: то је брига за сопствено здравље). Увођење обавезне вакцинације под претњом казненог прогона у сврху остваривања права на здравље најнепосредније доводи у питање не само право на здравље оних који то одбијају већ и читав низ других права и слобода гарантованих Уставом РС, као што су достојанство човека, неповредивост његовог физичког и психичког интегритета и слободу самосталног доношења одлука. Осим тога додатно се може довести у питање и право на живот, ако су нежељена дејства вакцине учестала и опасна, а ако вакцина није прошла све уобичајене фазе у тестирању, тада се нарушава право човека да не буде подвргнут вршењу медицинских експеримената без његове сагласности. Слобода савести, мисли и вероисповести доводи се у питање ако се обавеза вакцинације коси са верским убеђењем или светоназором. Посебно бих поменуо право на рад, ако би се вакцином условило обављање неких делатности, и родитељско право, односно право на самостално васпитање деце које се доводи у питање ако би била уведена обавезна вакцинација деце.

 

Која људска права, по вашем мишљењу, нарушава обавезно вакцинисање становништва?

 

Све у свему, у сврху остваривања једног несумњивог и разумно успостављеног права, као што је право на здравље, обавезном вакцинацијом се без сумње нарушава читав низ других једнако несумњивих и разумно успостављених права и слобода. Да бих ово лакше објаснио вашим читаоцима, поставићу им неколико реторичких питања. Да ли желе само могућност (нити једна вакцина није 100% делотворна) да живе здрави по цену да су гарантовано понижени, нарушеног физичког и психичког интегритета и неслободни? Да ли би желели шансу да се не разболе уколико би цена за то била да су, ако вакцина није прошла сва неопходна тестирања, потпуно извесно објект медицинских експеримената или чак да услед нежељених дејстава вакцине неки од њих изгубе здравље или, у најгорем случају, живот? На крају за све родитеље најважније питање: да ли би пристали на све ово када би у питању били здравље или животи њихове деце?

Ипак, с обзиром на пандемију короне, можда је обавезна вакцина целисходна и неопходна.

Да ли је вакцина са становишта медицине неопходна, односно нужна је само једно питање. Друго је питање да ли због те нужде она може да се спроводи под претњом казнене принуде а да се грађанима таква одлука не оправда? Одговор је кратак: не може. Ми не живимо у Кини или Северној Кореји. У Србији је носилац суверенитета народ, а не комунистичка или нека (у овој кризи су у свим државама постале популарне) „здравствена“ партија. Србија је демократска држава, без обзира шта ко о тој демократији мисли, како је доживљава и да ли у пракси жели да је погази. То значи да поред основних људских и економских, за разлику од поменутих комунистичких поредака, имамо и политичка права и слободе. Ми их уживамо по сили Устава непосредно (Устав РС, чл. 18), без било чије дозволе или одобрења и по нашем слободном нахођењу. То значи да је ситуација управо супротна од оног што Ким Џонг Кон и његов ЦК замишља: нисмо ми грађани дужни да овим оперетским здравственим диктаторима објашњавамо зашто и како хоћемо да уживамо наша права и слободе, већ су они дужни да нам дебело образложе и оправдају сваки покушај да их ограниче (Устав РС, чл. 20).

Шта се може још рећи поводом кинеске ефикасности у сузбијању пандемије?

Овде би могао неко од Печатових читалаца да направи примедбу да се Кина боље изборила са епидемијом управо зато што не мора да балансира здравствене мере које доноси с људским правима и слободама грађана. Та би примедба иначе била потпуно тачна. Стање епидемије говори у прилог тога: болест је тамо сузбијена, а овде још „дивља“. Ипак бих за таквог читаоца имао још једно реторичко питање: да ли би волео да живи у Кини? Пазите, то се не односи само на време епидемије него стално, цео живот (неће Кина по окончању ове кризе преобразити себе у демократију). Да ли по цену очуваног здравља у време једне епидемије жели да стално, за цео живот, живи без права да бира и буде биран, без права да смењује власт која му се не свиђа, без слободе говора, мисли и савести, слободе окупљања и протеста ако није задовољан.

Вратимо се, ипак, у Србију.

Када смо ово размотрили, можемо да пређемо на оправдање које власт мора да пружи грађанима у Србији када жели да ограничи њихово право на информисани пристанак на медицинску интервенцију. У случају када жели да право на здравље механизмом обавезне вакцинације претвори у обавезу на здравље, и тиме потре претходно не само поменуто право на информисани пристанак већ и сва друга поменута права, тада власт обавезује, не само члан 20 Устава РС, него и члан 26 тзв. Овиједо конвенције Савета Европе (Конвенција о људским правима и биомедицини). Оба акта налажу оном ко жели да уведе ограничење људских права и слобода правнообавезном вакцинацијом да претходно грађанима одговори на читав низ питања. На првом месту власт мора да одговори на питање да ли је ограничење права и слобода крајње нужно и неизбежно (начело ultima ratio – нити једно друго решење не долази у обзир), затим да ли је стварно спроводљиво (начело забране дискриминације – оно што не може да се у потпуности спроведе води дискриминацији оних који су успешно захваћени мером, а привилеговању оних који су се „извукли“) и на крају да ли је апсолутно недвосмислено да је оно као решење одговарајуће (начело пропорционалности – мера мора бити одговарајућа циљу који жели да се постигне) прокламованој сврси – заштити јавног здравља. Овиједо конвенција додатно тражи да се ови услови сагледају и оцене у вези са „социјалним и културним условима државе која је у питању“. У начелу речено, што је веће ограничење људских права и слобода и што је више истих ограничено, то оправдање за исто мора бити убедљивије, боље аргументовано и краће трајати.

Постоје ли још нека мерила која би се у нашем случају могла применити?

Будући да је одлуком о правној обавезности вакцинације у потпуности ускраћено право на информисани пристанак на медицинску интервенцију, у оцени пропорционалности користе се и нарочита додатна мерила. У случају процена пропорционалности мере обавезне вакцинације у случају неке заразне болести морају се довести у везу њен фактор репродукције, вероватноћа појављивања симптома, типични ток те болести и њене најчешће компликације, број заражених и сл. са вероватноћом, природом и врстом нежељених дејстава вакцине. Затим се морају довести у везу исходи по друштво у оба случаја (обавезне и необавезне вакцинације) и упоредити. Tо се ради на бази одвојене процене за сваку поједину болест, и од случаја до случаја, а то значи за сваку поједину епидемију. Код сваке епидемије сваке болести поново се испитује оправданост обавезне вакцинације и такав закључак не важи вечито. У зависности од околности он може бити и потврдан и одричан за једну исту болест. Речју, одлука о стварању изузетка од права на информисани пристанак на медицинску интервенцију коју гарантује Овиједо конвенција није вечита већ се са сваком новом епидемијом, чак и исте болести, преиспитује.

Зар није Уставни суд својом одлуком 2017. године већ решио питање уставности обавезне вакцинације?

Није. Уставни суд није ни имао прилике да се о овоме изјасни јер је његово Прво велико веће одбацило иницијативе за оцену уставности обавезне вакцинације и тиме је спречило јавну расправу пред Уставним судом. У тренутку када је сасвим јасан и очит експлозивни потенцијал и отровни набој расправе која се у српској јавности водила (у тренутку доношења одлуке најмање две године) око теме обавезне вакцинације промишљеност и мудрост налагали су да се сакупи неопходна храброст и да се закаже јавна расправа пред Уставним судом. Непроцењива би била корист која би се баштинила од оваквог приступа проблему. Заговорници два екстремна става о обавезној вакцинацији би у њој добили меродаван форум на којем би цивилизованом и разумном разменом етичких и стручних аргумената, каква обично краси Уставни суд, имали прилику да се разговетно изјасне и чују. Србија би овим путем каналисала и зауздала махниту жестину и негативну енергију којом је натопљен сукоб између екстремних заговорника и екстремних противника вакцинације који би могао да се назове „емотивна епидемиологија“, у коју се, нажалост, укључила и држава стављајући се у свом незнању на једну од страна. Тиме би највећа и најважније група у овој расправи, она којој припада највећи део становништва у Србији – вакцинациони скептици – добила јединствену прилику да стекне правилну представу о чему се у овој расправи ради и да коначно уобличи своје ставове.

Висок ниво имунизације (који се можда и може постићи казном) не значи и висок ниво поверења у имунизацију као и у лекаре и здравствене власти као промоторе ове мере здравствене политике. У незнању извршне и законодавне гране власти које су путем садејства својих неукости 2016. године претвориле једну нормалну меру здравствене политике у казнену интервенцију (само за децу), саучествује од тада и судска грана власти овом кукавичком и штеточинском одлуком чија ће прва и најважнија жртва бити поверење.

ШТЕТА НАНЕТА ИНТЕРЕСИМА ЈАВНОГ ЗДРАВЉА

Није ли избегавање јавне расправе подједнако штеточинско колико и кукавичко?

Распаљујући један пол у расправи (заговорнике вакцинације) безрезервним прихватањем његових екстремних ставова и разјаривши оправдани гнев другог пола (противника вакцинације) одбацивањем њихових иницијатива без јавне расправе, Прво велико веће Уставног суда је нахушкало на избијање „Првог вакцинационог устанка“ у Србији. Тако је онемогућен трећи најбројнији пол (скептици) да у разумној комуникацији аргумената здравствених власти са становништвом дођу до исправних информација и обавештења за питања на која никако да добију одговоре. Проблем недовољног броја људи спремних да се вакцинишу је увек био проблем недостатног и недовољног општења здравствене власти и народа где кривица увек лежи на страни власти јер она располаже стручним механизмима, ресурсима и апаратуром да у том општењу преузме иницијативу и пошаље праву поруку о сврси и смислу неке мере јавног здравља. Одбијајући да преузму одговорност здравствене власти Србије су уточиште потражиле код Уставног суда, а у свом непознавању проблематике Прво велико веће им је то уточиште пружило одбијајући да организује управо оно што је у средишту и сржи проблема – аргументовану и цивилизовану стручну јавну расправу о сврси вакцинације и њеним предностима и манама по појединце и друштво. Тиме је само подупрло слабост здравствених власти у виду неспособности да опште с народом и пружило им оправдање да истрају у свом нераду и незнању, док је ојачало снагу ставова подносилаца иницијатива уверавајући их у њихову исправност штеточинским и кукавичким избегавањем јавне расправе. Ипак, највећу штету је Прво велико веће Уставног суда нанело интересима јавног здравља у Србији тако што је овде описаним механизмом потиснуло скепетике у правцу ставова искључивих противника вакцинације.

 

Крај у наредном броју

[/restrict]