Чембало, жива уметност 17. пут

Настављајући светлу традицију борбе за своје мале али веома вредне фестивале, Културни центар Београда је одржао 17. међународни фестивал Чембало, жива уметност у скраћеном издању, у два дана са четири концерта

У Свечаној сали Скупштине града број места за публику смањен је на 50, а снимци концерата одржаних на 17. међународном фестивалу Чембало, жива уметност објављени су на јутјуб каналу КЦБ. На дводвеном програму (16. и 17. новембра) наступили су Јована Топалов, Бојана Димковић, Меј Мансоури и, ради родне равноправности, Милан Поповић. Домаћа чета мала али одабрана представила је барокне програме различитих назива и садржаја.
Прве вечери чули смо Јовану Топалов у прилично туробном програму под називом Amis à Paris – музичко пријатељство Јохана Јакоба Фробергера и Луја Купрена, у коме се илуструју наводни сусрет и музичка веза немачког и француског композитора 17. века у Паризу. Фробергер је у Паризу боравио на европској турнеји као тајни агент у служби свог немачког цара, а то што је био талентован музичар само му је послужило да брже уђе у високе кругове. Зашто туробан програм? Обе Партите Фробергера почињу Алемандама инспирисаним невољама: у првој у е-молу (Алеманда настала након опасне пловидбе Рајном) ради се о паду у Рајну извесног пијаног господина, који је једва спасен, а у другој у а-молу о невољама самог аутора – 007 је опљачкан на путу за Лондон, а и тамо се није снашао, ерго Тужбалица настала у Лондону да одагна меланхолију. Туробну ноту концерта подвукла су на крају два томбоа (tombeau – француски музички комад којим се обележавала смрт неке истакнуте личности) – Томбо за господина Бланшрошеа, од господина Купрена и Фробергерова Потресна ламентација поводом смрти господина Бланшрошеа, настала у Паризу, поводом трагичне смрти на улици колеге, лаутисте Шарла Флерија 1652. чему је Фробергер присуствовао и на чијим рукама је Флери издахнуо. Јована Топалов је изврсно тумачила ове трагичне комаде мрачних осећања, јер она суверено влада тонским бојама и рубатом којим је чембало натерала да прича и пева.
Бојана Димковић наступила је у другом делу, са политички коректним, генерички неинвентивним програмом – Женско стваралаштво у другој половини осамнаестог века.
Придружујући се масовном покрету обесмишљавања уметничког стварања, на програму су се нашле сонате Маријане Мартинез, Маријане Фон Ауенбругер и Цецилије Марије Бертелемон и Менует са варијацијама Елизабете де Гамбарини. Уз дужно поштовање, у 18. веку било је довољно генијалних композитора да бисмо се на силу бавили перифернима само зато што су жене.
Чули смо потом, 17. новембра, младу Меј Мансоури у програму нејасног наслова: Занимљивости необичног у бароку. Необична је била само ненајављена промена редоследа у програму, па ко није знао, није знао, а остало је био стандардни програм смишљен да публику проведе „кроз ходнике времена, отвори Вам врата барока и оживи Вашу машту… све (ауторе) их везује јака и специфична емоција. Те емоције се кроз векове нису промениле и зато се препустите тренутку и музици!“ Препустили смо се. Фробергерова Токата у де-молу била је коректна. Соната Мануела Бласка де Небре схваћена је сувише површно – исправно прочитане ноте са добром техником, без дубине, слободе израза и широке палете промена расположења, нису достигле интерпретациони моменат који овај величанствени представник галантног и афективног стила касног шпанског барока заслужује. Мисаоности и зрелости је недостајало и у тамним комадима Антоана Форкреа, најбољег гамбисте свог времена, који је свирао као сам ђаво, миљеника музикалног краља Луја XIV.
И за крај, опет наслов као форма без садржаја, Бал под маскама – музика из времена великих епидемија, у извођењу Милана Поповића. На силу извучена асоцијација на болести које су пратиле композиторе, доводи до текста у коме Поповић мисли да су „ова музичка ’путовања’ у европска краљевства и земље из доба 17. и 18. века представљала привремени бег од ружне стварности и да управо уметност и музика представљају прибежиште спокоја“. Неинтересантна Соната Карлоса де Сејшаса водила је до избора комада Франсоа Купрена, где је најјачи утисак оставио Арлекин у коме весели Поповић суверено играчки влада чембалом. Мистериозне барикаде могле су бити тонски мистериозније. Библијске сонате Јохана Кунауа не свирају се често, јер су предуге, хармонски и мелодијски неинвентивне и спасавају их само ексцентрични наслови. Прва прати Борбу Давида и Голијата у 8 одсека, у којима се на много простора смењују 3 хармоније и два ритмичка модела. Поповић се одлично изборио са свим препрекама досадне музике, да би нас на крају частио одличним Скарлатијевим сонатама.
Историјска копија инструмента, франко-фламанско чембало грађено према оригиналима Хемша (око 1751) градитеља Кристијана Бјелановића издржало је без проблема концерте које је употпунило својим звонким и раскошним звуком, који се побољшава годинама, као што то бива с добрим мајсторским инструментима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *