Čembalo, živa umetnost 17. put

Nastavljajući svetlu tradiciju borbe za svoje male ali veoma vredne festivale, Kulturni centar Beograda je održao 17. međunarodni festival Čembalo, živa umetnost u skraćenom izdanju, u dva dana sa četiri koncerta

U Svečanoj sali Skupštine grada broj mesta za publiku smanjen je na 50, a snimci koncerata održanih na 17. međunarodnom festivalu Čembalo, živa umetnost objavljeni su na jutjub kanalu KCB. Na dvodvenom programu (16. i 17. novembra) nastupili su Jovana Topalov, Bojana Dimković, Mej Mansouri i, radi rodne ravnopravnosti, Milan Popović. Domaća četa mala ali odabrana predstavila je barokne programe različitih naziva i sadržaja.
Prve večeri čuli smo Jovanu Topalov u prilično turobnom programu pod nazivom Amis à Paris – muzičko prijateljstvo Johana Jakoba Frobergera i Luja Kuprena, u kome se ilustruju navodni susret i muzička veza nemačkog i francuskog kompozitora 17. veka u Parizu. Froberger je u Parizu boravio na evropskoj turneji kao tajni agent u službi svog nemačkog cara, a to što je bio talentovan muzičar samo mu je poslužilo da brže uđe u visoke krugove. Zašto turoban program? Obe Partite Frobergera počinju Alemandama inspirisanim nevoljama: u prvoj u e-molu (Alemanda nastala nakon opasne plovidbe Rajnom) radi se o padu u Rajnu izvesnog pijanog gospodina, koji je jedva spasen, a u drugoj u a-molu o nevoljama samog autora – 007 je opljačkan na putu za London, a i tamo se nije snašao, ergo Tužbalica nastala u Londonu da odagna melanholiju. Turobnu notu koncerta podvukla su na kraju dva tomboa (tombeau – francuski muzički komad kojim se obeležavala smrt neke istaknute ličnosti) – Tombo za gospodina Blanšrošea, od gospodina Kuprena i Frobergerova Potresna lamentacija povodom smrti gospodina Blanšrošea, nastala u Parizu, povodom tragične smrti na ulici kolege, lautiste Šarla Flerija 1652. čemu je Froberger prisustvovao i na čijim rukama je Fleri izdahnuo. Jovana Topalov je izvrsno tumačila ove tragične komade mračnih osećanja, jer ona suvereno vlada tonskim bojama i rubatom kojim je čembalo naterala da priča i peva.
Bojana Dimković nastupila je u drugom delu, sa politički korektnim, generički neinventivnim programom – Žensko stvaralaštvo u drugoj polovini osamnaestog veka.
Pridružujući se masovnom pokretu obesmišljavanja umetničkog stvaranja, na programu su se našle sonate Marijane Martinez, Marijane Fon Auenbruger i Cecilije Marije Bertelemon i Menuet sa varijacijama Elizabete de Gambarini. Uz dužno poštovanje, u 18. veku bilo je dovoljno genijalnih kompozitora da bismo se na silu bavili perifernima samo zato što su žene.
Čuli smo potom, 17. novembra, mladu Mej Mansouri u programu nejasnog naslova: Zanimljivosti neobičnog u baroku. Neobična je bila samo nenajavljena promena redosleda u programu, pa ko nije znao, nije znao, a ostalo je bio standardni program smišljen da publiku provede „kroz hodnike vremena, otvori Vam vrata baroka i oživi Vašu maštu… sve (autore) ih vezuje jaka i specifična emocija. Te emocije se kroz vekove nisu promenile i zato se prepustite trenutku i muzici!“ Prepustili smo se. Frobergerova Tokata u de-molu bila je korektna. Sonata Manuela Blaska de Nebre shvaćena je suviše površno – ispravno pročitane note sa dobrom tehnikom, bez dubine, slobode izraza i široke palete promena raspoloženja, nisu dostigle interpretacioni momenat koji ovaj veličanstveni predstavnik galantnog i afektivnog stila kasnog španskog baroka zaslužuje. Misaonosti i zrelosti je nedostajalo i u tamnim komadima Antoana Forkrea, najboljeg gambiste svog vremena, koji je svirao kao sam đavo, miljenika muzikalnog kralja Luja XIV.
I za kraj, opet naslov kao forma bez sadržaja, Bal pod maskama – muzika iz vremena velikih epidemija, u izvođenju Milana Popovića. Na silu izvučena asocijacija na bolesti koje su pratile kompozitore, dovodi do teksta u kome Popović misli da su „ova muzička ’putovanja’ u evropska kraljevstva i zemlje iz doba 17. i 18. veka predstavljala privremeni beg od ružne stvarnosti i da upravo umetnost i muzika predstavljaju pribežište spokoja“. Neinteresantna Sonata Karlosa de Sejšasa vodila je do izbora komada Fransoa Kuprena, gde je najjači utisak ostavio Arlekin u kome veseli Popović suvereno igrački vlada čembalom. Misteriozne barikade mogle su biti tonski misterioznije. Biblijske sonate Johana Kunaua ne sviraju se često, jer su preduge, harmonski i melodijski neinventivne i spasavaju ih samo ekscentrični naslovi. Prva prati Borbu Davida i Golijata u 8 odseka, u kojima se na mnogo prostora smenjuju 3 harmonije i dva ritmička modela. Popović se odlično izborio sa svim preprekama dosadne muzike, da bi nas na kraju častio odličnim Skarlatijevim sonatama.
Istorijska kopija instrumenta, franko-flamansko čembalo građeno prema originalima Hemša (oko 1751) graditelja Kristijana Bjelanovića izdržalo je bez problema koncerte koje je upotpunilo svojim zvonkim i raskošnim zvukom, koji se poboljšava godinama, kao što to biva s dobrim majstorskim instrumentima.