Америчка година?

Живот се у држави Гугла и Фејсбука толико удаљио од стварности да то постаје неподношљива бесциљност

1 Магазин „Тајм“ поставио је себе на такво место да је са самоувереношћу неупоредивом у последњих сто година одређивао шта је важно у свету и ко је личност бр. 1 у том свету. Како је Њујорк био центар света, то није ни био проблем. Ко на брдо, ак’ и мало стоји, / више види но онај под брдом. И тако је то трајало. Али што рече Његош – то је срећа дала ал’ несрећа!
Овог децембра ево „Тајма“ с насловном страном: „2020, најгора од свих година“ (2020, The Worst Year Ever). „Ова 2020. тестирала нас је преко сваке мере. Куда идемо одавде?“ Највећем лађару одједном су потонуле све лађе. А од свих великих аналитичара „Тајм“ је одлучио да „сузе над злом судбином“ рони њихова филмска критичарка Стефани Закарек, чији је посао „да гледа филмове и успоставља везе филмског и ширег света и наших живота“.
Могло би се рећи да је избор прави. Ово јесте крај једног филма, који ће историја именовати Pax Americana. И никад се ни у једном друштву није тако безгранично мешао свет наших живота и свет наших фантазија. Нико никад није као Америка, подижући погоне за масовну производњу паралелног живота у предграђу Лос Анђелеса, Холивуду, мешао стварни живот и покретне слике. Стварност је стално постајала од другоразредног значаја. Тако се и капиталистичка економија, у коју је концентрисана моћ успона Запада, претворила у видео-игрицу.[restrict] „У савременом западном свету новчани механизам трансформисао се од средстава за економију (њеног слуге) у доминантни фактор (господара)“, уочио је кључни преокрет Александар Зиновјев. „Захваљујући овоме, у сферу економије сада су укључени култура, образовање, забава, спорт и све оно што раније ту није спадало.“ И то што „раније није спадало ту“ постало је најважнија привредна грана. Најпрофитабилнија.
„Над овом структуром израсла је економија на нивоу механизама условног или симболичног новца – симболична економија, тј. економија огромних симболичних капитала… Сума условног (симболичног) новца која циркулише на нивоу симболичне економије, неколико десетина пута превазилази ону која је потребна за реалну економију“, уочавао је Зиновјев пре четврт века. Процес није заустављан. Холивуд, који је у почетку стваран да разгали животе уморних, постао је сам живот. Људи више нису следили здрав разум него споља наметнуте слике. Што су биле нестварније, то је њихова привлачност у таквом свету постајала већа.

2 Кад је седамдесетих година млади сензибилни Петер Хандке путовао Америком, тамо више није могао наћи ни Тома Сојера ни Хаклбери Фина. Индустрија свести штанцовала је нове потомке. Мала Бенедиктини из „Финиксвила, западно од Филаделфије“, САД, „више и није опажала природу него је вештачке ознаке и предмете цивилизације већ доживљавала као природу. Питала је много више о телевизијским антенама, зебрама на пешачким прелазима и о сиренама полицијских возила него о шумама и травњацима, и као да је у окружењу сигнала, светлећих натписа и семафора постајала живља, уједно ипак мирнија. За њу као да је било природно што су постојала слова и бројеви, на њих је гледала као на по себи разумљиве ствари, не морајући да их дешифрује као ознаке.“
Јунак Хандкеове приче, тридесетогодишњи Аустријанац на путу по Америци, био је и збуњен и слуђен јер је живео са сећањем да је „као дете увек хтео да зна где се то представљено на слици и налазило у стварности. У нашој кући је, на пример, постојала уљана слика са глечерским пределом, и увек сам био убеђен да су тај предео и она колиба на висоравни на слици заиста постојали, чак сам био убеђен да знам то место где је сликар стајао, и нисам могао да поверујем кад су ми рекли да је то слика из маште; помисао да је та слика свет за себе и да мимо ње немам шта да замишљам дуго ме је гушила“.
Појединац би у то друштво вештачких слика и прилика упадао као уморни путник у топлу купку. Све се некако узимало неупитно. „Свако о коме се говорило био ми је потаман, па и судија који је наредио да се узрујани оптужени једноставно веже ланцима за столицу; обузело ме је, чак и кад се са нечим нисам слагао, неко тајанствено задовољство. Није ту било никога а да се са њим одмах нисам осећао сродним.“
Овакве увиде свет је гледао као уметничка дела. Али то је била Америка.
Петер Хандке, ипак, није могао остати сродан с тим светом. То је херојски чин, што ће се показати кад је крајем деведесетих кренуо на „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију“. Он просто није пристао да се Америка шири по читавом свету као пустиња.

3 Прескачемо деценије и ево нас у 2020, најгорој од свих година. У Америци се не сагледава да је она последица дугог кретања, неповратног. Кад живите у вештачкој реалности, коју праве Гугл и мреже, онда за све може бити крив један Доналд Трамп. И вирус корона, плус.
Иза опште буке и беса цвета уређено лудило. Леп пример колико то зна „одлепити“ показује како је The Federal Emergency Management Agency (Савезна агенција за управљање ванредним ситуацијама) ажурирала Упутства како се понашати у случају нуклеарног напада. И? Агенција се концентрише на ковид-19. Да, да на ковид.
Саветује се Американцу да мора обратити пажњу јер „због ковида 19 многа места поред којих пролази могу бити затворена“, али зато треба сам да извиди згодна места – подсећа га да су најбољи подруми или приземља великих зграда.
Ово као да су упутства за Барта Симпсона. За људе из цртаних филмова, који имају сто живота. „И ако би људи имали среће да пронађу згодан заклон то је мала утеха“, подсећа новинар италијанског „Манифеста“ Манлио Динучи. „Експлозија истискује ваздух са ветровима од 800 км / на сат, узрокује урушавање или пуцање чак и најчвршћих зграда. Топлота топи челик, а армирани бетон експлодира. Чак и људи који су пронашли ’најбоља места за склониште’ биће смрвљени, угљенисани.“
Ово није никаква антикоронска пропаганда него суве научне чињенице. Експлозија нуклеарне бомбе од 1 мегатоне (што је експлозивна снага од милион тона ТНТ) носи кружни удар до око 14 км. Ако експлодира 20-мегатонска бомба, разарајући ефекти су у радијусу од преко 60 км.
О чему у таквом контексту брине америчка државна агенција: „да бисте заштитили себе и породицу од ковида 19, понесите са собом две маске по особи и средство за дезинфекцију руку које садржи најмање 60% алкохола“; у склоништу, „наставите да одржавате социјалну дистанцу, носите маску и одржавајте удаљеност од најмање 2 метра између вас и људи који нису део ваше породице“. Не брине Агенцију ни што та племенита идеја „о одржавању социјалне дистанце превиђа да би у склоништу за смештај хиљаду људи 200 било примљено, док би остали остали напољу“.
Шта значе „две маске по особи и средство за дезинфекцију руку које садржи најмање 60% алкохола“ пред зрачењима која „погађају нервни систем, узрокују јаке главобоље и летаргију, па превлада стање праћено грчевима и смрт наступи у року од 48 сати“. И шта све још не.
Мора се признати да се ни Холивуд, који је све створио, није толико отуђио од судбине људи.

4 Све се у оваквом стању друштва претвори у проблем. Тако су се рутински избори претворили у стање расцепа држава и друштва. Некога је подела око избора председника подсетила на стање пред грађански рат.
Амерички унутрашњи проблеми неће покренути сажаљење никога у свету. Сем њихове сателите. Подсетио нас је Оливер Стоун, за 30 година ова земља је започела 13 ратова а на разне начине учествовала у малтретирању бар 100 држава у свету.
Тако је руски историчар Николај Стариков захвалио „том англосаксонском магазину што нас је подсетио како је њима било лако, односно – како им није било тешко током целог 20. века. Наши дедови су умирали на фронтовима Првог светског рата, а њихови су седели и чекали. Калкулисали су. Ми смо имали грађански рат, тифус и глад. А они су имали мир и благостање“. Све до 1991. која је „за њих (Англосаксонце) била још боља, готово савршена. Јер је код нас постало лоше и ратови су почели“.
Истина је и да историјом стално језди сила, али „и тко би гори, ето је доли“. А што је сила арогантнија, њено падање је отужније. Шта ли ће „Тајм“ стављати на насловне стране кад дођу следеће најгоре године?[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *