Алексеј Генадјевич Марков – ЖЕЛИМО МИР, АЛИ БОРИЋЕМО СЕ ДО КРАЈА

У другом делу свог последњег интервјуа Алексеј Генадјевич Марков говори о начинима за окончање сукоба у Донбасу, колико се ситуација на фронту променила за шест година супротстављања, те како види себе, али и исток Украјине после рата

Алексеј Генадјевич Марков, звани Добри, један је од познатијих командира Донбаског ополченија, његов батаљон „Призрак“ (Дух или Утвара) – који је под вођством Алексеја Мозгова, чији је заменик за позадину био Добри, постао легендаран још 2014 – држи позиције на „најужаренијем“ делу линије фронта. Испоставило се, нажалост, да је овај његов интервју последњи – 24. октобра погинуо је у саобраћајном удесу хитно се враћајући из Генералштаба Луганска својим борбеним обавезама.

[restrict]

Теоретски – да ли је могућ компромис и при каквим условима? Како би се могао рат другачије завршити?
За овај рат нема економских разлога, нема територијалних претензија. Ради се о чисто идеолошком рату, рату погледа на свет. Разуме се, уколико се промени власт у Кијеву – чак не да дође она здрава него бар здравија – тада би било могућности за мирно решење сукоба. То једноставно, у овом тренутку, није нужно. На крају крајева, могуће је све веома просто решити. Вратити закон о руском језику као регионалном, испунити усаглашене тачке Минских споразума – и у крајњем случају рат ће се завршити сам по себи.
Но ви нисте чули изјаве из Кијева да су им Мински споразуми били нужни само зато да би добили на времену, да они за њих немају никакву правну силу, да је то чисто „препоручени“ споразум, да се не спремају да испуњавају тачке прописане у том документу – то јест никаквог посебног статуса за Донбас, никаквих промена Устава. Они се не спремају да се о било чему договарају. С том влашћу је немогуће договорити се. С другом влашћу апсолутно је могуће да ће сукоб бити решен за кратко време.
Најважније је то што за сада нема никаквих услова за промену власти у Кијеву. Тамо мора да се догоди свеобухватна социјално-економска криза како би се народ коначно разочарао у ултрадесну реторику. У овом тренутку, ма како смешно изгледало – украјинска пропаганда, постројена на Гебелсовим заветима, више-мање је ефикасна: они успешно настављају да продају становницима Украјине древну бајку о злим орцима који су дошли са севера и „поробили слободну мамицу“.
Бојим се да се овај сукоб неће завршити у наредним годинама. Зато што с те стране још нема снаге која би за то била заинтересована. Када су били избори у Украјини и Зеленски се борио с Порошенком, мени су не једном постављали питање: ето, долази Зеленски који обећава примирје и остало. И ја сам покушавао да објасним људима: схватате, за нас апсолутно нема разлике ко ће седети у Кијеву: да ли Порошенко или Зеленски. Њихове газде се нису промениле. А газде имају конкретан економски интерес. И саставни део тог интереса јесте такав троми рат с виртуелном Русијом. Да би се овде ситуација покренула с мртве тачке, морају се десити озбиљне промене или у Кијеву или у Москви.
По чему се разликује рат у Донбасу 2020. од рата током 2014. године?
То су два различита рата. Током 2014. године ВСУ се у великој мери састојала од мобилисаних људи који се нису посебно гурали да ратују. Поред тога, ниво командних вештина међу генералима ВСУ био је испод осредњег. Имали су апсолутну предност у артиљерији, авијацији, оклопној техници, значајно су превазилазили снаге наше милиције у бројности, но по моралу и снази воље, наравно, много су заостајали у односу на нас. Тада су невелики одреди народне милиције – слабо наоружани и необучени, практично без управљања и узајамног деловања – успевали да туку крупне јединице ВСУ. Партизанска армија може да нанесе пораз редовној армији, али она не може да победи државу – уколико и сама не постане регуларна армија иза које ће такође стајати држава са својом идеологијом и економијом.
Нажалост, пут замрзавања овог сукоба показао се као много угоднији за ВСУ. Да, током протеклих шест година народна милиција је значајно ојачала на тактичком плану, плану обуке личног састава, наоружања, умећа коришћења тог наоружања. Но ВСУ се померила много даље него ми. Ако се 2017. године могло говорити о технолошком паритету између сукобљених страна, сада нас, захваљујући помоћи САД, Канаде, Западне Европе – ВСУ значајно превазилази у технолошком плану. Плус, они су веома паметно искористили то време за припрему критички важних јединица у позиционом рату, као што су артиљеријске јединице, артиљеријско извиђање, теренско извиђање, снајперисти. И сада је код нас ситуација знатно тежа него током 2017. или 2018. године.
Сада морамо да се много напрежемо да бисмо одржали своје позиције. Однос испаљених граната на нас и испаљених с наше стране – разлика је не у једној или две него у десетинама пута. И нама помаже да се одржимо, разуме се, вероватно то што Генералштаб ВСУ схвата: сваки крупан наступ на било ком делу фронта неизбежно ће изазвати одговарајућу реакцију Русије. А да уистину војује с Русијом – не преко новина, не преко интернета него на бојном пољу – Украјина наравно није спремна. Управо их тај страх задржава од свеобухватног напада. Иако у Генералштабу има превише оних који би желели да понове операцију „Олуја“, као што је то урадила Хрватска са Српском Крајином.
Током 2014. године било је случајева када је на појединим деловима фронта успостављано локално примирје, када су се украјински војници спокојно сунчали на парапету у директном видокругу народне милиције која није отварала ватру по њима – зато што су постојали џентлменски договори и директан контакт између две стране. А сада ВСУ циљано методично убија при свакој најмањој шанси – практично се бави ловом и диверзантском делатношћу, без обзира на примирје.
Током 2014. године у ВСУ се налазило много људи који нису тежили ратовању. Ако их нису дирали, они су апсолутно спокојно седели на својим положајима, никуда не покушавајући да изађу и били су, у принципу, тиме задовољни. Сад је немогуће замислити такав однос. Сад је у току нормалан, пуноправан рат и противник с друге стране је озбиљно индоктриниран државном идеологијом. Бројни украјински војници највероватније искрено верују у то да ратују за родну матушку, да бране Украјину путем уништења становништва Донбаса. Плашим се да је немогуће договорити се с њима, као што је то рађено током 2014. године: децо, ми вама дајемо коридор, ви покупите своје ствари и одлазите. Сада је то мотивисан непријатељ.
Наша мотивација се није изгубила, она је остала иста као и 2014. године. Међутим, сада замислити ситуацију у којој људи седе на растојању пушкомета једни од других – не у условима примирја него у условима борбених дејстава – и при томе имајући некакве незваничне договоре о неотварању ватре – тако нешто сад је немогуће. Свака страна сада чини све да би побољшала свој положај, нанела максималну штету противнику. А током 2014. и 2015. било је случајева када су пуштали непријатеља из окружења, када су команде бригада долазиле у међусобни контакт и договарале се о узајамном неотварању ватре. Али то је постало прошлост.
Кажете да се мотивација унеколико изменила. Не знам да ли се то може назвати деморализацијом, но неко разочарање постоји. Чиме је оно условљено?
А шта ви мислите? Током 2014. године људи су рачунали на Кримски сценарио: треба се подићи, показати своју вољу, своју жељу да будемо с великом Русијом, потом ће стићи Русија, узеће нас у своје окриље – и ми ћемо нормално и спокојно живети, као што живе на Криму. Нажалост, то се није десило. Људи су рачунали да ће, рецимо, проћи пола године. Украјина ће упасти у своју унутрашњу кризу и у земљи ће се променити власт, или ће Русија ипак предузети нешто. Но рат иде већ седму годину и његов крај се не види.
Све до сада није заживела нормална привреда, ни у Луганској ни у Доњецкој области, још људи осећају несигурност у сутрашњи дан. Да, издавање руских пасоша је изгладило ситуацију – на крају крајева, људи схватају да у крајњем случају неће бити одбачени. Међутим, они који живе у условима непрекидног гранатирања – њима је веома тешко објаснити због чега трпе већ седму годину таква лишавања. Људи морају знати циљ, ради чега страдају, шта ће добити на крају. А ми све до сада не знамо. Нико није јасно артикулисао циљ рата у нашој земљи: присаједињење Русији, пуна независност, конфедерација с Украјином? Врло је тешко ратовати када не знаш циљ. За већину људи, борце с којима сам разговарао – то је или пуна независност или присаједињење Русији. Људи не виде себе одвојене од велике Русије. И веома се надају да ће издавање пасоша довести – ако не до Кримског сценарија, онда бар до Јужноосетијског. Када буде полузванично постојала нека савезна држава, која ће на крају обичним људима омогућити да живе нормално.
Има умора од рата, зашто скривати. Уморили су се цивили, уморили су се борци на првој линији. Но расположење у стилу – хајде да све бацимо, све је отишло дођавола, идемо кућама! – није ни близу такво расположење. Напротив, људи су спремни за активна борбена дејства. Они их чекају, ма како чудно изгледало. Они се надају да ће свеобухватни рат на крају моћи да затвори питања која све до сада остају неизвесна. Нема свеопштег разочарања – има умора. Али умор у рату је апсолутно природан. Велики отаџбински рат трајао је четири године – овај рат траје већ седам година. И колико ће се још продужити – нико не зна. Наш задатак је, као код боксера у 16. рунди – остати на ногама.
Како се носите са страхом, боли, умором? Јер овај рат је исцрпљујући. Како се људи сналазе?
Чак и не знам. Да кажем искрено – то је стање када непрекидно желиш да спаваш. Ти спаваш на најнеобичнијим местима, отимајући 10-15 минута. На путу из једног штаба у други, на путу за фронт, просто – невелико затишје, очи си затворио, искључио се на 15-20 минута, пробудио се и идеш даље. Рат исцрпљује, али некако се унесеш у тај ритам када си непрекидно на ивици. Ти не можеш ни на часак, ни на дан заборавити на тај рат. Непрекидно са собом имаш две мотороле, и ти си спреман да у свакој секунди чујеш поруку: или је бој почео, или је потребно хитно извући рањеног, или је стигло неко ново обавештење.
Не знам, мислио сам да ћу се сломити много раније. Но за сада се ево још држим. И да кажем часно, искрено сам запањен својим борцима. Јер њима је још теже. Ако ја имам могућност, условно речено, да ратујем седећи у штабу или на командном пункту, они се непрекидно налазе на истуреном положају. Најгоре што се може десити човеку у рату – то је када престане да се плаши. Ево тај човек је већ, да тако кажем, надвио ногу над гробом. Не треба престати бојати се. Треба непрекидно бити спреман за гранатирање, непрекидно носити панцир, такође и шлем. Ма колико био уморан. Имамо у ходу две пословице: „Боље је бити уморан али жив, него одморан али мртав“ и „У овом рату сви људи се деле на оне који копају и оне које закопавају“.
Ма колико било чудно, људи на првој линији више ратују лопатом у руци него аутоматом. Основно оружје је лопата. На крају те лопате ми нападамо противника, том лопатом се учвршћујемо на новим положајима. Главна ствар увоза – легалног, нелегалног у нашу републику – то су шанчани алат и грађевински материјал. Ми се држимо. Тешко, веома тешко. Чак и не знам на рачун чега се и даље држе моји момци – но ипак се држимо. Држимо се и то чврсто. Не намеравамо да се сломимо.

Официр батаљона Призрак (надимак Црнац, име Александар Мелниченко, погинуо у мају

Како се у рату мењају људи? Како се они откривају?
Људи се не мењају у рату. Рат никога не чини ни бољим, ни горим. Рат једноставно спира са човека све површно, сву социјалну љуску. А његово језгро остаје, његова основа. Ако је кукавица, подлац – он ће и у рату бити такав. Није био један или два случаја, када су овамо долазили људи који су мислили да ће их рат променити. Но уколико је човек и пре рата био изнутра гњио, ма како он у првом тренутку себе показао у рату, та гњилост ће се на крају испољити. И обрнуто – спокојни, неприметни људи, са чврстим директним унутрашњим ослонцем – постају у рату изузетни борци, потом изврсни официри.
У рату има веома много људи с повишеним адреналином – они могу бити хероји на пола сата, дан, два-три дана. Али кад се заврши напад адреналина, ти људи постају уморни и клону духом.
Неки питају: а да ли ваша достигнућа вреде свих тих жртава?
Научници су доста пожурили назвавши нашу врсту homo sapiens. Ми до „сапиенса“ имамо још много година развоја. Рат је неприродан. Рат је најбољи доказ тога да човек није престао да буде животиња. Нормално, разумно биће не може убијати себи сличне. То је дивљаштво, то је зверство. Сваки рат је монструозан. Међутим, некада је алтернатива рату још гора. Ето, ми смо сада у ситуацији када је алтернатива рату још гора. Било је могуће предати се још 2014. године, подићи шапе горе и рећи – радите с нама шта желите. Људи би се претворили у манкурте (према роману „Буранный полустанок“ Чингиза Ајтматова, то је заробљени човек претворен у бездушно ропско биће у потпуности потчињено газди и не сећа се ничега из претходног живота, прим. прев). Сада је тешко рећи да ли је вредело свих тих жртава. Међутим, знате, ако на положајима остају момци који нису све бацили, нису отишли – значи вредело је. У крајњем случају, ми из „Призрака“ своје положаје нећемо оставити. Ми имамо ради чега ратовати, ради чега ризиковати своју кожу. Ми сви желимо да се рат што пре заврши. Но он се мора завршити нашом победом.
Како видите свој живот после рата?
Наравно, имам планове за дуг и срећан живот, али хајде да говоримо искрено: коме је потребан мушкарац од 50 година с таквим стажом? Јер кад се вратим у Москву, јасно је да ћу бити стављен под посебан надзор. Како би се рекло, нормални људи не остављају добар посао, стан, породицу и одлазе хиљаду километара далеко у несхватљиви рат, зар не? Такви људи увек су због нечега сумњиви. Не знам, имам руке, имам главу – нећу умрети од глади.
Једно могу рећи: нећу се стидети због ових шест година. Могу себи да објасним због чега сам напустио прошли живот и због кога сам шест година у том рату. Не жалим. Искрено – не кајем се због тога. Ту је веома тешко, веома страшно, често несхватљиво. Но да сам остао тамо, у Москви, седећи на дивану у мирном стану, док овде нормалне, добре људе убијају – престао бих да уважавам себе.
Да ли имате послератне снове?
Имам дугачак списак маштарија, укључујући изградњу царства свеопштег благостања у целом свету. Сада је то смешно говорити. Овде у рату нико не гледа више него дан унапред. Ти не знаш где ћеш бити за сат. Ти не знаш да ли ћеш сутра бити жив. Ми ту живимо овде и сада. Наши планови по правилу су краткорочни. Ако доживимо до краја рата – ја ћу прва три дана једноставно спавати. Толико се несанице сакупило за све те године. А даље ћемо видети. У мирном животу имаш могућност да постанеш било ко, било би жеља. Овде у рату, ти имаш један дуг – бити добар војник. И омогућити својим војницима да такође дочекају крај рата. Кад се заврши рат – тада ћемо размишљати.
Шта вам је најважније у животу, у чему је смисао живота?
Мислим, колико људи, толико и мишљења ће бити. За некога је то новац, за некога успех. Свој животни циљ формулисао сам овако: желим да после мене овај свет буде бар мало бољи него што би био без мене. Покушавам да тај свет изменим набоље. А ако нема снаге за то – онда да бар другима не дозволим да тај свет учине лошијим.
Имате ли хоби?
Овде за хоби нема времена. Бавио сам се аматерском фотографијом поприлично, свирао сам гитару, углавном су, наравно, књиге биле главни хоби. Имао сам предивну библиотеку, трећа библиотека у мом животу. Овде, нажалост, не остаје времена ни за шта, осим да се мало одспава и на брзину нешто поједе. Због тога хоби остаје за послератни период.
Претпоставимо да се рат завршио, победом или компромисом. Можете ли замислити помирење: да се припадник народне милиције сретне с припадником ВСУ? Како ће један другом гледати у очи?
Не могу да причам о другима… Ма како чудно изгледало, код локалног становништва много је већа ненаклоност и одбојност према Украјини, него код нас, руских добровољаца. Ја, на пример, не осећам никакву мржњу према припадницима ВСУ. Могу мрзети нацисте, копилад из Десног сектора, остале гадове који убијају цивиле и уживају у томе. Према припадницима ВСУ, посебно према мобилисаним – не осећам мржњу. Када се рат заврши, ја се сигурно нећу спремати да се било коме светим или јурцам с позивима: „Хајде да их све искоренимо!“
А да ли им може опростити локално становништво – то је друго питање. Многима је овде убијена родбина, некоме деца, бројним људима разрушене су куће. Шта ће они рећи онима који су овамо дошли да убијају њихову децу и пале њихове куће? Могу ли им они опростити – то је питање за њих, а не за мене. Сам по себи, ја сам пацифиста и хуманиста, али хуманиста практичар. Знаш како се каже: да би спасио хиљаду невиних живота – некада мораш жртвовати један. Још једном понављам: с нацистима је немогуће договорити се. Нацисти се могу само победити. И победа над нацизмом, по правилу, увек носи велике жртве. Но ако ми нисмо спремни за жртву – цена пораза биће много већа.

Крај

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *