Зечевизија – Слава под маскама

Како је обележавање крсне славе постигло „нарочиту структуру” и самим тим постало предмет подозрења на ТВ станици Н1

Пред сезону слава опет су се узбудили духови санитарних чистунаца, нарочито оних који не пропуштају да некако заврну уши православљу, као што се већ догађало око Васкрса и уопште у свакој прилици за било какву ћушку српској традицији. Жуља их у принципу све што потиче из духовне баштине српског народа, а ту је корона, наравно, свемогући алиби. У томе предњачe „секуларнe“ телевизијe. На дан Свете Петке ТВ станица Н1 (а ко би други!) најавила је нови окршај с духом српских верских и народних празника, нарочито кад је прилика да се некако очепи владајућа екипа: у извештају за вечерњи дневник Жаклина Таталовић избројала је више од тридесет гостију на слави СНС-а и савесно реаговала против овог кршења мера, мада се добро видело да се свечари стриктно држе наредбе Врховног штаба о маскама и прописаној дистанци. Видело се, такође, да је обичај, што би рекли зналци језика, „испоштован“ у целини: све је било како ваља и доликује, домаћин славе Недимовић рекао је неколико лепих речи и понудио богато послужење; кaо на свакој српској слави. Више него упадљиво су сликани икона, славски колач, жито и вино, свештенодејствујући, гости и кућни домаћин, који је изабрао сасвим неупадљиво, посматрачко место. Тако је склопљена дневничка сторија која најављује да ће се сваки догађај ове врсте, свако окупљање које се коси с мерама, нарочито са секуларним карактером друштвених догађаја по схватању и укусу Н1 бити и убудуће документовано с једнаком позорношћу. Обележавање крсне славе постигло је тако нарочиту структуру и самим тим постало предмет подозрења. Ништа боље и није требало да смисле спин доктори из Жаклининог предузећа, које само дан-два раније уопште није занимао вишеструко премашен број присутних на отварању „Мирдите“. А да не говоримо о гала отварању „Галерије“ у највећем тржном центру у региону, неколико дана касније, где присутне иста та Жаклина није ни покушала да изброји. Па се и новопечена министарка Кисић Тепавчевић, још члан Кризног штаба, нашла побуђена да изјави да због свега тога „сви морамо да будемо – поносни“!
Општа забринутост за јавно здравље поводом здравствене опасности од српске славе јавила се раније, запањујућом, сада већ легендарном изјавом др Кона да „сам обред канонизовања може да се одради у кући и није неопходно да се колач носи у цркву“ и још „да је важно да нема масовног окупљања и прослава уз превише певања“ (Курир). То што др Кон не зна да обред канонизовања (свечаног увођења у ред светацa, признања од стране Цркве одређеног њеног упокојеног члана за светог, праведног, тј. угодног Богу) никако не може да се одради код куће (још један бисер уличне лексике!), него да мора да испуни једну од најсложенијих процедура у еклисиолошкој традицији СПЦ, није да му се замери колико готовост да такав термин погрешно и неумесно употреби. Знам да је хтео да каже: не мора се колач носити у цркву. Додуше то баш и није морао да каже, јер његова појава пред камерама носи известан псеудосакрални значај, чега би доктор требало да је свестан (као поносна Дарија Кисић Тепавчевић кад каже: „Ушли смо у подсвест људима“). Кон, даље, очигледно не схвата шта за српског домаћина значи обред освештања славског колача, без обзира где се врши, у цркви или код куће. Тај се обред не одрађује него је пројава онтолошког карактера, у који је усађена српска саборност: укупна прошлост, садашњост и будућност наших предака и потомака, дакле праобраз српске духовне вертикале. У томе је смисао најсветијег српског кућног празника, коме је и посвећен обредни колач. Не мора тај ритуал бити изван круга најуже породице, али није добро да број присутних на освештању санкционишу службени доктори и телевизијски извештачи. У сваком случају битно је да се ова чињеница безусловно штује док је кључни чинилац вере 85% становника ове државе.
Исто важи и за „певање“ на крсној слави. Појање тропара, кондака или акатиста неодвојиви је део славског обичаја и није Коново да одређује да ли ће се певати више или мање. Време је да Црква каже своју реч на сличне опомене и објави већ једном свој став у погледу обавезног дела верских обреда. Једно је поштовање епидемиолошких мера – њих нико не спори – а нешто сасвим друго цензурисање и дерогирање главног српског домаћег празника. Ничим – ама баш ничим! – не може се правдати увођење дисконтинуитета у хиљадугодишњу православну тековину па била то пандемија или шта му драго. Двадесетог јануара тачно у десет ујутро однећу, као и сваке године, свој славски колач у стари храм на Савинцу. Не нађем ли тамо служашче, нећу га више ни носити у Цркву. То јест прихватићу вавијек наведене Конове смернице.