Težina krsta

Ako ćemo pisati o Kosovu i Metohiji, ne bi li trebalo da pišemo o svim onim nepočinstvima otimača naše svete zemlje i direktnim udarcima na naš kosovski zavet, pa čak i od strane onih koji su Srbi

Tema kojoj su podređeni javni rad i medijsko delovanje, istina veoma ograničeno, srpskih intelektualaca patriotskog opredeljenja jesu Kosovo i Metohija, što je sasvim normalno imajući svest o tome šta za nas Kosovo znači i šta je sve iz naše kulture i duhovnosti na njemu odnjihano i zadojeno.

NEZAŠTIĆENI Međutim, misao s kojom se rvem svakoga dana jeste da smo možda mi koji govorimo o Kosovu i Metohiji u stvari krivi za stagnaciju čitave situacije i odsustvo veće nacionalne svesti o važnosti i prioritetu ovog pitanja. Naime, svi mi koji pišemo o Kosovu i Metohiji uvek navodimo da je Kosovo u potpunosti srpsko, da je neodvojivi deo Srbije, da se za njega borimo svim snagama i tome slično. Ali na terenu su stvari potpuno drugačije. Srbi prodaju svoju zemlju i kuće, jer u protivnom njihov i život njihove dece biva veoma ozbiljno ugrožen, i koliko god ih neko krivio za tu prodaju, ne čini dobro. Prvo, to znači da nije svestan pritisaka na te ljude poput masakriranja stoke, demoliranja kuća, presretanja žena, otimanja dece i tome slično. Drugo, iako ovde važi pravilo da te ljude dole neko štiti, to nije tačno. Potpuno su nezaštićeni. Treće, zar oni nemaju pravo da žive bilo gde u Srbiji, poput nekoga ko pređe iz Arilja u Beograd ili slično, a da ih tamo gde dođu ne tretiraju kao pošast i nazivaju Kosovarima kao da oni nisu Srbi i to oni najhrabriji.
Na Kosovu i Metohiji decenijama se odvija progon srpskog stanovništva i on nije stao ni do dana današnjeg, kao što neće ni stati, ako je zaključiti po onome što se dešava, sve dok Srba tamo uopšte ne bude.
Da li možda narod u Srbiji koji čita naše kolumne stiče utisak da se mi zaista borimo za Kosovo i Metohiju svim silama i veruje nam da je našu kolevku nemoguće oteti od Srbije? Jesmo li mi koji se olovkom borimo, jer svako se bori na način na koji ume, u stvari ti koji anesteziraju javno mnjenje, pošto narod kada čita naše tekstove, verovatno misli: „Pa ovi ljudi znaju kako stoje stvari i vidiš da kažu kako je Kosovo sasvim sigurno naše. Nemamo razloga za brigu ako pametni ljudi tako misle.“

IKONE U AJFONIMA Stoga, možda ja kao pisac ne mogu da osetim sve promene i vetrove političkih prilika, ali sasvim sigurno mogu da osetim umrtvljenost naroda o pitanju važnih stvari. Dakle, možda bi pametnije bilo, ako ćemo pisati o Kosovu i Metohiji, tačnije ako ćemo se na taj način boriti za njih, da pišemo o svim onim nepočinstvima otimača naše svete zemlje i direktnim udarcima na naš kosovski zavet, pa čak i od strane onih koji su Srbi, ali to ne priznaju, a mi ih znamo kao vedete drugosrbijanštine. Treba pisati tako da napisano podstakne sve ostale, svakog na neki vid borbe.
Veliki je problem nasumično građenje svesti o Kosovu i Metohiji među srpskim narodom. Moramo shvatiti da je savremen način života i prebacivanje sa ideje na digitalnu sliku, kao i menjanje bogočoveka za čovekoboga, dovelo i do toga da ogroman broj naših sunarodnika o Kosovu i Metohiji ne zna apsolutno ništa, osim onog čuvenog povika „Kosovo je srce Srbije“, jer sve ono što leži na Kosovu te savremene bogove sa svojim ikonama u smartfonima i ajfonima – ne može da zanima. Nije iz njihovog veka.
Hajde da im damo razlog da to uzvikuju, razlog da se interesuju za Kosovo i Metohiju, razlog da svoju zemlju brane na sve moguće načine, razlog da pomognu Srbima koji još uvek imaju hrabrost kosovskih junaka da dole žive uprkos svemu, razlog da branimo sebe od sebe i drugih.

FRONT U BORBI Takozvani drugosrbijanci imaju mnogo veći medijski prostor od nas koji volimo svoju zemlju, ali ne dozvolimo da nas to obeshrabri. U svakom sudaru s bilo kim od njih, argumenti, zdrav razum, pamet, hrabrost i pravoslavlje su na našoj strani, pa ne verujem da nam mogu nauditi. Iako nerado priznajem, potrebno je otvoriti i front (u intelektualnom smislu, najpre polemičke prirode) u borbi s drugosrbijanštinom, jer mnogi ljudi iz javne sfere koje narod voli, pripadnici su te autošovinističke i autokolonijalne skupine.
Rešenje jeste pisanje o Kosovu i Metohiji sa aspekta upoznavanja naših ljudi sa svim onim što smo na Kosovu pretrpeli i što trpimo, sistemsko izgrađivanje svesti o važnosti tog dela Srbije i upoznavanje naše dece sa težinom krsta koji leži na srpskim leđima na kom stoje Kosovo i Metohija, jer neko mora nastaviti da brine o našoj svetoj zemlji i kolevci.
Ukoliko se mi ne posvetimo odbrani i očuvanju, ostaje nam da biramo da li ćemo čuvanje Kosova i Metohije poveriti onima koji su nam vadili organe ili onima koji su nas bombardovali!