Светионик – Ћирилични штап

То је требало да буде штап налик оном што су га носили Св. патријарх Павле и митрополит Амфилохије, с окованом и украшеном дршком, од маслиновог дрвета, који се не држи у висини кука као инвалидски, него се држи у висини прса, достојанствено, више као симбол неголи као помагало

Путем узбрдо нама је ходити, фото Н.М.
У вријеме оно, када ми је кроз ум прошло да ћу добити жељу да ходам са штапом, распитао сам се и сазнао који би умјетник могао да ми направи штап по прецизном и врло сложеном опису.
То је требало да буде штап налик оном што су га носили Св. патријарх Павле и митрополит Амфилохије, с окованом и украшеном дршком, од маслиновог дрвета, који се не држи у висини кука као инвалидски, него се држи у висини прса, достојанствено, више као симбол неголи као помагало.
То је требало да буде штап гравиран великим словима – ћириличним капиталима, од врха до дна – па како умјетник одлучи да посложи параметре.
Сазнао сам у нека доба да се подобан умјетник зове Урош Тепавац, и с њим сам договорио да се нађемо у кафеу „Библиотека“ на Теразијама.
У том кафеу као теразијски Бокељ, који сто година одсиједа у хотелу „Касина“ – док је кафе постојао – годинама сам одржавао пословне састанке.
Елем, рекао сам г. Тепавцу да желим штап који би ме детерминисао. Отуд жеља да штап буде гравиран словима азбуке, да буде лијеп, да не буде тежак, али ни лак, те да буде отпоран на кишу, будући да на Приморју кад пада, оно пада баш.
Рекао сам г. Тепавцу да ми се не жури, те да има све вријеме овога свијета да направи најбољи ћирилични штап под капом небеском.
Додао сам како би плаћање све вријеме било од дупле ширине, што ће рећи да бих умјетника платио у кешу, али бих га частио тиме и што бих цијелу причу огрнуо додатно у књижевно рухо.
Током првог разговора, када сам штап капарисао, сазнао сам да је умјетник Србин, да је вјерујући, што ми се допало, јер су се провиденцом посложиле многе коцкице у вези са жељом да једног дана узмем у руке Ћирилични штап из руке управо вјерујећег мештра.
Баш сам се радовао, док је вријеме почело да пролази.
Умјетник који је пристао да из маслинове гране изваја Ћирилични штап заиста није журио.
Г. Тепавац и ја проналазили смо се сезонски у кафеу „Библиотека“ на Теразијама.
Мени се, авај, све мање допадало то што видим.
Штап је с јесени био и даље масиван,
Током зиме мрвицу крив,
с прољећа још увијек без оковане дршке,
да бисмо с новим љетом имали и даље штап који није постао ћириличан.
Умјетник је опазио како сам био све невеселији током растанка са штапом у настајању, између осталог и зато што сам ушао у године када руци почиње да прија да се ту и тамо ухвати за гелендер.
Изузетно тематско усхићење доживио сам на првом ходочасничком путу, када сам 2016. опазио да су брада и штап на Светој Гори као нокат и месо. Да једно с другим иде. Не само због тијела, које је увијек издајица, него и због духа.
Дух држи тијело, а штап му је само украс.
У Хиландару сам пустио прву браду.
Ћирилични штап још увијек нисам имао.
Па, иако сам умјетнику дао све вријеме овога свијета, између нас су почеле несугласице.
Није ми се чинило да ћу за цијену која је све вријеме била од дупле ширине ја добити најљепши штап на свијету, а с друге стране, пошто Ћирилични штап још није био готов, г. Тепавац није могао да докаже како му за савршенство заиста треба још само мало времена.
Одустао сам од жеље да у руке добијем наручени штап, одричући се капаре.
Урош ми је пак Тепавац вратио – препоштено – цијели износ у коверти коју је оставио на рецепцији хотела „Касина“. Од тада се више нисмо ни чули ни видјели.
У међувремену сам објавио фото-монографију „Херцег Нови: Град са 100.001 степеницом“, књигу посвећену чињеници да град што је настао 1382. због трговине сољу има више степеништа неголи правих улица.
Током двије године супруга и ја смо, током четири годишња доба, обилазили цијели херцегновски Стари град, град, цијелу Ривијеру, сва села у залеђу, сва села која на полуострву Луштица припадају Херцег Новом, и два острва на улазу у Залив. Не постоји Новљанин – пише у књизи – који је обишао сва степеништа.
Толико их је заправо много.
Са обичном граном у руци мјесто штапа, и са супругом која је ходањем по силним скалама стекла сјајне листове, обишао сам степеништа од нулте надморске (која су уроњена под море кад је плима), до степеништа изнад 1.000 метара.
Схватио сам да се ни у световно ходочашће не иде без штапа.
Приморци, истина, имају традицију ношења модних штапова, такозваних багулина, али су они престали да се носе, и могуће их је видјети само када су карневалске феште.
И данас се уз обалу може чути пјесма о шјор Бепу Багулину. Тај без модног штапа из куће није излазио.
Истина је жива да Урошу Тепавцу нисам споменуо багулин, а све сам вријеме имао на уму да Ћирилични штап мора да буде истовремено и модни.
Како било, и даље потражујем умјетника који би ми, поштен као Урош Тепавац, извео из природног маслиновог дрвета Ћирилични штап.

 

Патријархова смрт и епидемија, митрополитова смрт и пандемија

Патријарха Павла видио сам 1991. на Теразијама, на два метра, како се кроз гомилу духовних пчела инфицираних демократијом – пробија до Теразијске чесме да би нам се, висок какав је био, отамо обратио на начин да га чујемо на светосавскосрпском. У тој гужви, сигурно га је неко дотакао, као она крвоточна жена Христа, па сам и ја, силом енергије и логиком повезаних тијела, доживио лично српског патријарха Павла.
У јеку медијске помпе око епидемије свињског грипа, године 2009, када је први пут Србин требало да се поодмакне од Србина, милион је Срба дошло на поклоњење човјеку који је за живота постао светац.
И није било заражених. Ваља поновити: у јеку експеримента са епидемијом свињског грипа милион Срба стиснутих као сарделе у бижици, не само у Београду, сахраниле су Светог патријарха Павла.

*

Два пута сам бесједио пред митрополитом Амфилохијем. На свечаној Академији у Бијелој, у Боки Которској, 2012. поводом 200 година школе на српском, испред цркве гдје су крштаване, вјенчаване и опојаване генерације мојих обалних предака. Једну од првих школа на српском у Боки није 1812. финансирала окупаторска француска власт него управо Срби Приморци – капетани, поморци, маслинари, виноградари, рибари и занатлије.
Иако сам се многократ нашао у митрополитовој близини, чак и кад је крштавао у мору, никад ријеч нисмо размијенили. Чак ни када сам други пут пред њим бесједио испред манастира Грачаница уочи Видовдана 2014, као лауреат књижевне награде Перо деспота Стефана Лазаревића.
Ипак, када је кроз Херцег Нови ишла литија 2013. године, чија је рута по протоколу подразумијевала да се на главном тргу начас застане пред херцегновском класичном Књижаром Со не би ли се освештала мермерна спомен-плоча симболичног формата А4 с текстом: У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч (Јован 1,1) – митрополит је казао: Какав мудар назив! – мислећи на атипични назив Књижаре Со.
Иконичне слике упокојеног митрополита Амфилохија, којега је познавала у главу сва његова паства црногорска и приморска, послата је у свијет. На дан Св. Луке и Св. Петра Цетињског, 31. октобра, кашета с тијелом великана проноси се кроз море народа. Маску ријетко има ко. Сви се додирују, сви су конектовани, сви љубе одар. Дан касније, у недељу, плаче српство. Ковчег је отворен: митрополит – званично умро од посљедица вируса корона – не налази се у завареном лименом сандуку.
Човјек који је васкрснуо православну Црну Гору сахрањен је у крипти Храма Христовог васкрсења. Јер му је и био темељ.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *